У последњих месец дана сам на релацији Брисел-Стразбур-Лил а ускоро идем за Лион тако да ће укупан пласман за овај период бити око 2 палете или 200 картона, тачније око 1.200 боца вина.
– Душа Метохије“ поносно путује по западној Европи (Брисел, Стразбур, Франкфурт, Цирих, Женева, Париз, Антверпен, Амстердам до Бордоа, каже Ђуричић
Породична винарија Љубише Ђуричића из Велике Хоче која од 2007. године послује под правним именом „Хочанска вина“ д.о.о. прво је професионално предузеће из ове бранше на територији општине Ораховац. Да срећа прати само храбре сведочи и власник ове винарије који се отиснуо у свет вина у Европу и којег ни актуелна епидемија коронавируса није зауставила. Он са породицом , супругом и три сина, ради промета вина које производи на свом газдинству у Великој Хочи, борави у Бриселу у Белгији, одакле лакше врши продају вина. Ђуричићи поседују око хектар винограда на више локација у Великој Хочи од којих су неки уништени услед ратних дејстава 1999. године и првих година НАТО окупације. Годишње произведу око 20.000 литара вина, али поред производње грожђа на свом винограду, винарија врши и откуп грожђа из ораховачког виногорја.
Планира повећање производње грожђа и вина
О томе како пролази на европском тржишту Љубиша Ђуричић каже: -Kада ме питате колико сам на овом пословном путу, морам мало да објасним: Ја сам из Велике Хоче са трнутним боравиштем у Бриселу заједно са породицом. То не значи да сам оставио Велику Хочу у којој сам или сам или са породицом месечно или двомесечно током године. Поседујем малу фирму у Стразбуру (где смо пре Брисела живели) где ми се налази главни магацин. У последњих месец дана сам на релацији: Брисел-Стразбур-Лил а ускоро идем за Лион тако да ће укупан пласман за овај период бити око 2 палете или 200 картона, тачније око 1.200 боца вина.
– Поседујем малу фирму у Стразбуру, наставља Ђуричић, где смо пре Брисела живели и где ми се налази главни магацин.
Купци Ђоричићевих вина су углавном физичка лица: Немци, Белгијанци, Швајцарци, Јапанци (који живе овде) а највише купују Французи и Срби. -Имам лепу сарадњу и са неким нашим црквама. Свима сам веома захвалан јер око 90% од укупног прихода овде улажем у производњу у Великој Хочи. Дакле, „Душа Метохије“ поносно путује по западној Европи (Брисел, Стразбур, Франкфурт, Цирих, Женева, Париз, Антверпен, Амстердам до Бордоа…) И промовише себе и Велику Хочу без лажне скромности и Србију, на најлепши могући начин, каже Ђуричић.
О плану за ову годину Љубиша Ђуричић каже да настоји да прода што више вина да би овог лета заменио кров на родитељској кући у Великој Хочи и извршио још неке радове на њој. Такође планира да од овогодишњих прихода набави флаше, чепове и етикете за следеће флаширање за неких 6.000 јединица и да би могао поред своје бербе, успешно откупи још грожђа и још неку машину за производњу вина.
Вино награђивано за квалитет
Овај успешни винар има и дугорочне планове. – У плану ми је проширење послова, да засадим нове винограде, да стекнем сопствени винарски објекат капацитета до 100.000 литара вина (тренутно производим у импровизованим условима недовршене куће у власниству друга из детињства), да потпуно обновим винарску опрему јер је постојећа застарела, каже Ђуричић.
Да подсетимо Ђуричићева вина се пласирају на тржишту Косова и Метохије и Србије. Поред пласмана на домаће тржиште у око 50 локала (ресторани, винотеке, маркети,..) и повременом сарадњом са појединим друштвеним институцијама и приватним компанијама, винарија успева да пласира своје производе и у земљама Европске Уније: Француској, Немачкој, Белгији као и Швајцарској. До сада је у овим земљама пласирано око 20.000 боца. Љубиша Ђуричић је за квалитет својих вина осавјао и значајне награде као што су признања Златна и сребрна диплома за Вранац. Улаже и донира вино и у хуманитарне сврхе за манифестације Фудбалском клубу Раднички из Велике Хоче, за лечење и у друге сврхе.
Познато је да се у Великој Хочи традиционално гаји грожђе и праве вина. Свака породица има свој виноград. Тако је било и пре рата 1999. године а тако је и данас после обнове винограда. Породица Ђуричић је до рата производила вино само за своје потребе. Са оцем Андријом, Љубиша је од детињства узгајао винову лозу. Неки су виногради пропали после НАТО – бомбардовања, а неки, који су удаљени, остали су запуштени јер се није смело да ради у њима од албанских терориста. Љубишин отац је до рата грожђе продавао комбинату ПКБ „ОРВИН“ у Ораховцу. Данас Љубиша газдује винаријом „Хочанска вина“ и препознатљив је по бренду „Душа Метохије“.
Поред овог вина Ђуричић је произвео и вино са етикетом „ Леталонноир намењено иностраном тржишту. Француски назив је везан за црног коња, вранца, што долази од сорте црног грожђа „вранац”. Ово вино се придружило „Души Метохије” и то је вино доспело до тржишта у Приштини, Сарајеву, а већ је и у Милану. На једном сајму вина у Београду ово вино је и награђено златном медаљом.
Ауторка: Славица Ђукић
Магацин
Магацин 