Православно васпитање деце у данашње време

deca-na-liturgiji

Свакога дана са ужасом читамо о дечијем криминалу. Никада до сада нису били тако чести насиље и убиства родитеља, браће и сестара од стране малолетних преступника.

Сећам се једног посебно потресног и ужасног злочина. Четири омладинца наишла су у парку на непознатог младића који је седео на клупи. Они су га, без икаквог повода, напали, претукли, пекли му стопала цигаретама, мучили га и најзад га утопили. Они су тај свој злочин починили подстакнути неком изопаченошћу своје природе, тражећи да доживе нешто посебно интензивно. Они су кренули у парк да би пронашли жртву на којој би искалили свој садизам.

Наравно, постојала је претпоставка да су они психички оболели. Међутим, новине су ускоро јавиле да су ти младићи савршено нормални. Нису били наркомани, нису припадали озлоглашеном друштвеном отпаду, већ су потицали из потпуно нормалних, успешних породица. Њихови родитељи су о њима говорили као о добрим дечацима; из њихове школе је стигло обавештење да су то натпросечно интелигентна деца.

Одакле онда такав садизам, откуд толика застрашујућа и бесмислена окрутност? Има нечега у духовном стању младог поколења што изазива страх. Све је више таквих чудовишта међу њима. Стотине хиљада малолетних преступника већ су суђене и осуђиване, а има још много младих људи са поремећеним системом моралних вредности и поремећеном свешћу о добру и злу, који сами пате и наносе патње другима, – а за које полиција и не зна.

Како и под чијим и каквим утицајем расту ти несрећни младићи и девојке? Одговор би требало потражити у условима, правцима и методама савременог васпитања. У досад невиђеном мноштву књига и чланака о васпитању деце и дечијој психологији научници се труде да овај проблем анализирају уз примену свих постојећих знања о психичким и физичким одликама младе генерације. Сада већ постоји исувише много педагошких, психијатријских и некада тако модерних психоаналитичких школа и праваца проучавања. Америка и Западна Европа су већ превазишле занесеност методама психоанализе[1] и чини се да што се више стручњаци труде да пронађу боље начине за васпитавање деце то је све више узнемирености у друштву због понашања те исте деце.

pricesce

Нажалост, у савременим теоријама се, у мањој или већој мери, осећа утицај оца психоанализе Сигмунда Фројда, па га зато ни ми не можемо заобићи. Када је деведесетих година прошлога века Сигмунд Фројд почео да објављује резултате својих истраживања многима се чинило да је он, заиста, пронашао кључ за разумевање и излечење, ако не свих, а оно бар већине психичких болести. Фројда је ограничавао његов атеизам и он није могао да разуме многе душевне проблеме; многе појаве он није био у стању да види, или их је видео неправилно, мада је сасвим могуће да се трудио да их види објективно. Психоанализа полази од претпоставке да све тешкоће у човековом животу које се тичу његовог односа према друштву које га окружује неизоставно воде порекло од неког неисказаног унутрашњег конфликта, који се крије у подсвести.

Шта се у психоанализи сматра облашћу подсвесног? Људска мисао се дели на два нивоа, између којих не постоји јасно одређена граница; мозак се дели на виши и нижи део. У вишем, свесном делу мозга је, наводно, центар који управља текућим човековим активностима. Резултати човековог искуства силазе у подсвест, одакле се могу поново активирати уз помоћ асоцијација и сећања. На тај начин се подсвест одређује као нека врста складишта различитих искустава и емотивно-психичких преживљавања, који су тамо тачно и детаљно записана.

Психоанализа се усредсређује на посматрање функција мозга. Међутим, ми знамо да је мозак повезан са нашом невидљивом душом која представља саставни део личности и чини се да добар део онога што психијатри сврставају у подсвесно у ствари има велике везе са мозгом, али не само са мозгом, већ и са душом.

Православна аскетска пракса и мисао, кроз слободно човеково потчињавање Богу и непрестану молитву (свесну и подсвесну – тзв. умна молитва), концентришу у људској подсвести благодатне доживљаје, мисли и осећања те на тај начин подвижника чине сабраним и јединственим изнутра и његово јединствено биће усмеравају ка Богу. Међутим, подсвест може да сакупља и грешне мисли и осећања, са којима душа и свест не могу да се помире. Уосталом, оно добро које се налази у подсвести може да се бори са грешним поривима свесне мисли пре него што човек прихвати грех који му се нуди или намеће.

Оваква унутрашња борба може да буде разорна за човекову душу, посебно у условима када грех отвори ђаволу пут ка овладавању мислима. Такво стање ми називамо бесомучношћу, а психијатри-позитивисти чак и не признају постојање таквог проблема. Долази до унутрашњег конфликта, чији узрок психоанализа (и следбеничке психијатријске теорије) види у пригушивању и осујећивању полних страсти. Тачно је да је судбина већине смртника управо борба са тим страстима. У једном Хришћанину таква борба је надахнута стремљењем ка моралној чистоти и чистоти срца, без којих је сједињење са Богом немогуће. Кроз молитву, труд и љубав телесни инстинкти се преображавају у славу Божију. Осим тога, неопходно средство за просветљавање наше људске природе (уколико се употребљава добровољно и у име љубави према Богу) јесте уздржање. Уколико је уздржање од страсти једноставно наметнуто са стране – законима или правилима пристојности – онда оно за човека представља тешко бреме.

Управо на тај начин психоанализа третира и тумачи уздржање. Циљ психоанализе јесте да, не упуштајући се у морално и духовно вредновање страсти, одстрани патњу, која је изазвана унутрашњом борбом у човеку, умири човека и помири га са страшћу која у њему живи. Она жели да укаже човеку на то како је лепо и пријатно живети у друштву, ако се не нарушавају спољашњи закони и правила лепог понашања и ако се не осуђују своје страсти, којих ионако не треба да се одричемо. Борба са страстима и грехом сматра се пожељном и неопходном само до извесне границе и само зато што неумереност шкоди здрављу. Дакле, не препоручује се искорењивање страсти, а ограничавање у њиховом задовољењу, у суштини, није условљено узвишеним моралним принципима, већ практичним разлозима.

Devojcica-pred-ikonom

Психоанализа заговара живот који усмеравају инстинкти, чије се гушење сматра ненормалним и штетним. Отуда и став да децу од малих ногу треба упознавати са полном физиологијом, отуда и подршка раном испољавању романтичних односа између младића и девојака, на шта се сада жале многи разумни родитељи. Психоанализа полази од тога да страсти, пре или касније, свакако загосподаре над човеком, па да би га заштитили од њиховог претераног утицаја, препоручује да се човек постепено и што раније – то боље упозна са оном сфером свога бића у којој се страсти и распаљују. Можда је тај циљ и могуће остварити, али, са Хришћанске тачке гледишта, деци то не може да донесе никакву корист, већ само штету, пошто деци грех постаје познат, она се навикавају на њега и тако губе своју чистоту.

Зашао сам у мрачне области психоанализе само зато да бих утврдио да ли она може да постане средство које ће помоћи да дође до духовно-моралног оздрављења човечанства. Одговор на ово питање свакако мора бити негативан. Па ипак, неки подаци до којих су дошла психоаналитичка испитивања, за нас могу да буду корисни. Пре свега, треба обратити пажњу на то да је чак и Фројд, који није веровао у Бога, открио да у човеку постоји одређени духовни живот. То материјалисти нису успели да открију. Неки његови опоненти су отишли још даље и дошли до закључка да у човеку постоји урођено религијско осећање. Карл Јунг је говорио да је слеп онај ко то не види.

Фројд и његови ученици нису могли да сагледају потпуну слику унутрашњег човековог живота зато што, посматрајући људе чија је природа била нарушена грехом и лишена унутрашњег јединства, нису имали критеријум норме. Јасну представу о норми немају ни они педагози и психолози, који у психоанализи траже путеве за сузбијање дечијег криминала и васпитање корисних чланова друштва. Они виде да постоје одступања од норме, али не могу да их коригују јер не знају каква је, заправо, та норма. Тако човек може да запази да хор пева неправилно, да „фалшира“, али ако није диригент и не зна како дотична композиција треба да звучи, човек није у стању да каже и покаже како би она требало да звучи. Зато су њихови закључци о узроцима болести младог поколења и о методама лечења које треба применити – примитивни и површни. Главни разлози до којих они долазе јесу такозвани „Едипов комплекс“ (несвесна дечија заљубљеност у родитеља супротног пола), неуспешна породица и неко тешко и непријатно искуство раног упознавања са сексуалношћу. Ретко ко од њих види да таква искушења не би оставила теже последице на психу детета да је од најраније младости дечија душа била правилно религиозно усмеравана. Отуда и претерани значај који се придаје спорту, који тобоже омогућава ослобађање енергије и пружа разоноду. Међутим, научници са Јејла су закључили да оних који су се бавили пливањем, клизањем, фудбалом, кошарком и сл., неупоредиво више има међу делинквентима, него међу онима који се нису сукобљавали са законом.

Психоанализа, која повремено претендује на статус засебне религије, не може да се подигне на ниво духовности и моралности пошто нема ни моралне ни духовне основе. Она се труди да превазиђе унутрашњи конфликт тако што ће да успава човекову савест и да човека помири са грехом који у њему живи. Арвид Рунестам, оштри критичар психоанализе, у својој књизи „Психоанализа и Хришћанство“ пише да, пошто психоанализа заговара право на живот којим владају инстинкти, она морал сматра пре за неизбежно зло него за позитивно и корисно добро.

Очигледно је да се узроци за раст криминала и начини за борбу против њега траже изван проблема савладавања греха. Међутим, пад првих људи увео је грех у природу свакога од нас, изазвавши расцеп личности који се може санирати само уз помоћ благодати Божије.

Преподобни Јован Дамаскин указује да у сваком човеку делује закон Божији, који привлачи наш ум и васпоставља нашу савест. Паралелно са њим, у нама делује и закон греха, то јест утицај нечастивог, који кроз телесну похоту и телесне наклоности улазе у нас и неразумни део наше душе сукобљавају са законом савести. Човек чезне за Божијим законом и воли га, али ђаво мами и саблажњава човека и успева да га наговори да постане роб греха (Истинито изложење православне вере, књ. 4, гл. 22).

О том расцепу личности убедљиво је говорио апостол Павле:“ Јер знам да добро не живи у мени, тојест, у тијелу мојему ;јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим… Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку. Али, видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим“ (Римљ. 7:18,2123).

Тај унутрашњи расцеп у сваком грешном човеку може да се превазиђе само подвигом Хришћанског живота, чији је циљ да достигне такво стање када се живот у Христу остварује безмало без икаквог унутрашњег конфликта па праведник може да каже речима апостола Павла: “ То не живим ја, него Христос живи у мени“.

Занимљиво је да се психоанализи подвргавају врло специфичне личности: обично су то они људи код којих је грех знатно нарушио унутрашњу целовитост личности. Какви би били резултати када би се психоанализи подвргавали нормални људи, поготово Светитељи? Несумњиво је да би таква испитивања указала научницима на потпуно нови образац нормалности.

devojcica_se krsti

Психоаналитичари или заборављају или не знају да је човек био створен као безгрешан, па је зато за човекову природу нормално Адамово стање пре пада у грех. Грех је човека удаљио од норме, и што је грешнији, то је ненормалнији, па ми можемо и да то не приметимо јер људе оцењујемо према сасвим другачијим мерилима: за нас је нормално оно што се не издваја из грехом зараженог окружења. Када је Варнава продао своју земљу и, доневши новац, положио га пред Апостолове ноге, (Дел. ап., 4:3637), за заједницу првих Хришћана то је било нормално. Када би данас човек учинио нешто такво, многи би га сматрали за ненормалног. Исто тако, данас се сматра да је потпуно нормално ако човек све своје снаге ангажује да би стекао што више новца и ствари, па макар то било и на штету свога ближњег.

За прве Хришћане је и блуд био неспојив са нормом, тако да је апостол Павле говорио Коринћанима да се не друже са онима који, примивши формално Хришћанство, нису оставили своје блудне навике (1. Кор. 5:910). Сада многи сматрају да је тај грех толико уобичајен и неважан да се у својој толеранцији блуда не разликују много од пагана из времена апостола Павла.

Навешћемо један случај који је типичан за америчку школу. Једна ученица, Рускиња од својих шеснаестак година, најбоља је ученица у школи и по успеху и по општем развоју, не шминка се и нема момка. Руку на срце, то је једна обична православна девојчица, какве су некада у Русији биле готово све девојчице. Тој девојчици су психолози неколико пута препоручивали да би требало да има момка, али она није налазила да јој је момак потребан. Најзад су педагози ступили у контакт са њеним родитељима и, настојећи да преко њих изврше утицај на своју ученицу, рекли им да у њеном понашању има нечег помало ненормалног. То је врло илустративан пример тога колико представа о нормалном у области морала и васпитања може да буде извитоперен.

Дакле, када говоримо о правилном развоју Хришћанина и о његовом васпитању, пре свега морамо да утврдимо каква је норма коју би требало оваплотити и спровести у живот.
Од руских емиграната у Америци се понекад може чути како деца треба да се прилагоде средини у којој живе. Ради тога су спремни да жртвују чак и свој црквени живот. Такви родитељи не би требало да се чуде ако њихова деца, изгубивши основе православне етике, из друштва у коме се крећу усвоје само оно што је најгоре.

Човеков Хришћански живот не би смео да зависи од света који га окружује; први Хришћани, иако су били острвце у мору паганског света са којим су морали да контактирају, ипак су одолевали њиховом утицају.

Забрањујући дружење са блудницима, апостол Павле подвлачи да има у виду само оне који претендују на то да су чланови Цркве, а не и пагане. Он од нас не тражи оно што је немогуће јер је немогуће живети у свету и мећу људима, а не контактирати са њима. Међутим, Хришћани могу да живе својим животом који се по култури разликује од живота осталих људи. То Апостол и тражи од нас. Ми живимо међу људима који имају другачији етички систем и са којима морамо да ступамо у контакте, али смо дужни да своју душу и срце чувамо од њиховог утицаја.

Задатак православних родитеља је да у деци развију осећај да припадају хришћанској вери и да се у складу са њом понашају. Тај осећај се у њима мора развијати од најранијег узраста, па ма у каквим условима породица живела.

…Нема ничега лепшег од чистог, неисквареног детета и није узалуд Христос истакао дечију чистоту као узор за све Хришћане. О томе можемо да прочитамо у Јеванђељу: “ Ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 18: 3). Зато је крајње непријатно и страшно видети дете које је, услед погрешног васпитања, већ изгубило своју непорочност и које у себи развија клицу греха!

Сетимо се шта је Преподобни Јован Дамаскин говорио о закону греха, који у наш живот улази кроз телесну пожуду и који онај неразумни део наше душе покреће да се бори против закона савести. Запажања лекара показују да дете од две године већ показује очигледне знаке раздвајања и ступа у област противречности. Оно је већ тада принуђено да бира између два противречна нагона или жеље. У њему још увек не постоји свесна греховна воља, али искушење већ може да проникне у „неразумни део душе“.
Формирање човека као моралне и духовне личности почиње веома рано и није нимало случајно то што је, од давнина, жена која очекује дете брижно чувана од нервозе и брига: мајчино стање и расположење итекако утиче на дете које се налази у њеној утроби.

pricesce 2

Пресвета Дјева Марија и неки други велики Свети људи родили су се после великих молитава којима су њихове мајке од Бога измолиле њихово рођење. Трудноћа њихових мајки била је непрекидно праћена усрдном молитвом. Природа детета, припремљена захваљујући вери његових родитеља, веома рано постаје способна да упознаје Бога и да Га поштује као Небеског Оца (и обрнуто – порочно понашање мајке за време трудноће често оставља тешке последице на психу детета). Чак је и Фројд, иако је био атеиста, признавао да је дечијој свести својствена представа о Свемогућем Оцу; истини за вољу, он се трудио да тој чињеници да вештачко објашњење, које никако не може да се поткрепи доказима, али је практично био приморан да призна како вера, од самих људских почетака, постоји у човековој свести. Ово признање практично руши све његове атеистичке конструкције.

Паралелно са урођеном способношћу да верује, у човеку постоји и слободна воља, на чије пориве утичу најразличитији узроци и поводи. Православна вера (узгред буди речено, то потврђују и резултати савремених научних испитивања), насупрот позитивистичко-протестантском рационализму, придаје посебан значај хришћанском васпитању које претходи преласку детета у свесни узраст. Нема ничег погрешнијег од мишљења да упознавање детета са вером треба одложити до времена када ће дете моћи да само и свесно одлучује о томе да ли жели, или не жели да прихвати хришћанске истине и норме. Такво чекање представља велики пропуст: њиме се пропушта важна фаза у развоју детета и његовој психи наноси ненадокнадив губитак. Подаци које у својој књизи „Психијатрија и вера“ износе Л. Лин и Л. Шварц показују да родитељи морају да одлуче како ће се поставити према овом важном питању пре него што дете напуни пет година. Психолог Е. Луис тврди да греше они родитељи који не воде рачуна о хришћанском васпитању и развоју детета од његовог најранијег узраста и пише да, уколико се решење тога проблема остави за касније, када дете одрасте – одрасла особа више неће ни имати о чему да одлучује: њено животно искуство и свест неће садржати никакве основе на темељу којих би могла да донесе одлуку, нити ће располагати потребним подацима. Такав проблем је посебно чест у породицама које су засновали супружници који припадају различитим конфесијама. Родитељи тада, обично, одлажу решење овог важног питања из страха да разговори и расправе на ту тему могу да негативно утичу на њихове односе са децом. Таква деца обично израсту у особе које су потпуно равнодушне према вери.

Чак и ако дете зна неколико молитава и неке библијске приче, а уколико га родитељи држе даље од Цркве, – оно је, без црквених Светих Тајни, лишено богатства благодати Божије. Оно не може да спозна значај и значење Светог Причешћа, па ипак, благодат Свете Тајне обасјава најдубље кутке његове душе, па и онај њен „неразумни“ део.
Црквени писац из 5. века Свети Проспер Аквитански каже да свака људска душа која има вољу жели оно што је пријатно и клони се онога што је непријатно. Пошто је првородни грех ослабио човекове природне импулсе, та воља може да буде двојака: животињска и природна. По Божијој вољи и као Божији дар даје му се и трећа врста воље. Тада воља постаје духовна и она управља нагонима, у складу са законима највише мудрости. Као што пише Свети Проспер, животињска, или телесна воља се не уздиже изнад оних импулса који потичу од телесних осећања, као што је случај код сасвим мале деце, која не умеју и не могу да користе разум, али су способна да покажу шта желе а шта не желе. Ако и одрастао човек има само овакву вољу – он није нормалан. У нормалним случајевима човек у којем се пробудила разумна природа почиње да се уздиже на ступањ природне воље. Она јесте способна да се уздигне изнад животињских импулса, али се бави земаљским и пропадљивим предметима. Само ако постане део Божанске љубави и благодати, воља може да се попне на највиши ниво и да покрене човека да се бори против својих грехова, грешних осећања и жеља.

decak crkva

* * *

Оваква запажања се потпуно слажу са оним што је о деци написао Свети Теофан Затворник. У свом изванредном делу под насловом „Пут ка спасењу“ он говори о томе шта крштење значи за дете. Он каже да се крштењем у дете полаже семе живота у Христу који ће, до одређеног узраста, бити и деловати у њему као снага која ствара и поучава. Самостални и свесни духовни живот детета почиње онда када оно свесно и драговољно свој живот посвети Богу и када добровољно и са радошћу и захвалношћу усвоји већ стечену благодат.
Другим речима, да би расли и доносили плодове, и урођеном духовном осећању и благодати, добијеној крштењем, потребна је помоћ (помоћ родитеља, кумова, васпитача итд.).
Свети Теофан даје драгоцене практичне савете о томе како треба поучавати дете. Навешћемо укратко неке од н>их, примењујући их на савремене проблеме са којима се суочавамо.
Крштењем се дете уклања од власти сатане и чини учесником живота у Богу, ради чега му се дају благодатни дарови. Међутим, чим благодатно расположење почне да јењава, грех поново овладава срцем, а преко греха сатана поново добија своју власт. Тако крштена особа губи Божију наклоност и право на сунаследништво живота вечног. Зато су они који подижу дете у хришћанској вери обавезни да сву своју пажњу усмере на то да не допусте да грех овлада дететом и да у њему подстичу и јачају његову тежњу ка Богу.“ Дете живи – значи, може се утицати на његов живот“, – писао је Светитељ. Тај утицај се врши кроз Свете Тајне, кроз црквени живот, кроз веру и побожност родитеља.

Овде ћемо направити малу дигресију.

Сви родитељи желе да им деца буду добра и послушна. Родитељи-Хришћани желе да им деца одрасту у вери, да имају поштовање према другима, да одрасту у врлини и постану корисна за друштво у којем живе.
Родитељи би требало да имају на уму да „нема ученика над учитељем својим“ (Лк. 6:40). Зато се побожност деце мери побожношћу родитеља, који не могу деци пружити више него што сами имају. Они морају да буду свесни своје одговорности и да се труде да подигну свој сопствени духовни ниво.

Хришћанско васпитање деце почиње од тога да родитељи раде на себи. Са растом њихове сопствене духовне свести и са јачањем њихове црквености – и деца ће духовно узрастати. У супротном, у породици неће постојати услови за духовни развој деце. Дајући савете о томе како се постиже благодатни утицај Цркве на децу, Свети Теофан напомиње да одсуство вере, немарност, непоштен и порочан живот родитеља могу да обезвреде све напоре који се улажу у васпитање деце. Необјашњива је веза која постоји између душа родитеља, а посебно мајке, и деце и немогуће је прецизно одредити у којој мери родитељи утичу на децу.

Главно средство благодатног утицаја на дечију душу јесте што чешће причешћивање; многи људи примећују плодове благодатног утицаја причешћа на децу. Врло често се ти плодови огледају у правим чудима. Децу треба што чешће носити у цркву, приносити их да целивају крст, Јеванђеље и иконе, а код куће их треба приносити иконама и својом руком прекрстити (као што треба закрстити дечији креветац, храну и све оно што деца додирују), кропити их светом водицом и кадити тамјаном; било би добро да свештеник што чешће благосиља дете, а ако је могуће, и да се у кућу доносе иконе из храма и да се у кући служе молебани. „Све што је црквено на чудесан начин обасјава и храни благодатни живот детета и увек представља најбезбеднију и најпоузданију ограду која штити од невидљивих мрачних сила…“

Nativity church, Pirot

Родитељи својом љубављу могу да утичу на дете још у оном раном периоду његовог живота када се на дете не може утицати на друге начине. Важно је да родитељи не само воле своје дете, већ и да верују у то да им је Бог поверио дете као драгоцени поклон и да се уздају у то да ће им Онај Који им је поклонио тај велики дар подарити и снагу да га сачувају. Важно је и да се родитељи у своме духу непрекидно моле.

Како дете расте, у његовој души се рађају грешни пориви, који су у почетку потпуно несвесни. Уколико се не обрати пажња на такве појаве, ови несвесни пориви могу да пређу у навику. Већ у прилично раном узрасту могу да се појаве каприциозност, љубомора, гнев, лењост, завист, непослушност, тврдоглавост, себичност, а понекад и лукавство, па чак и лаж. Петогодишње дете већ показује зачетке свог будућег карактера. Са овим зачецима развијају се и страсти и врлине. Са дечијим недостацима се треба стрпљиво борити, трудити се да они не прерасту у навику, а истовремено радити на развијању доброте у његовој души и срцу. Постоји извесна психолошка законитост према којој се дете, у току процеса одрастања, враћа неким својим ранијим недостацима, за које се чинило да су превазиђени, а затим их се поново ослобађа, да би им се, после одређеног времена, поново вратило (могуће су модификације ових недостатака, у складу са узрастом). У таквим случајевима од родитеља се очекују и опрезност и стрпљење.

Најважније је да се родитељи не љуте на децу, него да их коригују са стрпљењем, љубављу и одлучношћу; деца морају да виде да њихови прекршаји више жалосте него што љуте родитеље. Ако се њихове грешке, па макар оне биле и незнатне, не исправљају – оне ће лако прерасти у лоше, а са годинама и у порочне навике. У малом, чистом и непорочном детету веома рано може доћи до стварања заметака будућих страсти, док истовремено чистота дечијег срца отвара безгранично пространство које је спремно да прими клице вере и доброте; главно је – да се не изгуби драгоцено време.

Међутим, чак и ако у деци, коју родитељи правилно васпитавају, буде расла тежња ка Богу, то неће значити да се у њима није притајио и будући грех. Они нису у стању да се сами, својим снагама, изборе са њиме. Родитељи су обавезни да воде ту битку и да је усмеравају. Да би разумно деловали, они морају да знају „шта је оно што тражи грех који се у детету задржао, чиме се храни, кроз шта конкретно он делује на нас и овладава нама“. Основни инспиратори греха, према мишљењу Светог Теофана, јесу „својеумље ума, својевоља воље и самонаслада осећања“. Стога се душевне снаге, које су тек у развоју, не смеју предавати у ропство греху који тражи да угађамо телу, својевољности и насладама. Те младе снаге морамо научити како да постану независне од оваквих грехова и како да их надвладају. Телесне потребе треба омеђити одређеним границама и те границе учврстити кроз свакодневно понашање. За телесно и душевно здравље корисна су правила исхране, која су прилагођена узрасту и која предвиђају време, количину и начин исхране; од једном утврђених правила се, без неке крајње нужде, не сме одступати.

krstenje

Када се детету да да једе сваки пут када оно то пожели и ван термина одређеног за јело – то је штетно за тело, а још штетније за душу, јер децу навикава на самовољу и распуштеност. Корисно је да се све дневне активности обављају према дневном распореду, а то обично одговара и самој деци. Према распореду (и под надзором старијих) би требало да се одвијају и дечије живахне игре јер, у противном, код неке деце могу да се развију неумерена несташност и расејаност, а код друге – безвољност, пасивност и лењост. У првом случају деца могу да израсту у својеглаве и непокорне особе, што доводи и до ината, свадљивости и необузданости у прохтевима. У другом случају личност се усредсређује на своје тело и ту се рађа тежња ка чулним насладама. Сви знају да превише физички активно дете постаје непослушно и каприциозно. Зато дечију физичку активност треба држати под извесном контролом, не претерано строгом, али принципијелном.

Описујући свој боравак у Совјетском Савезу, госпођа Рузвелт је причала како је била шокирана када је видела како двогодишња деца у дечијем вртићу пред њом изводе гимнастичке вежбе, сасвим налик на добро дресиране животиње. Таква дресура је потребна да би било лакше да се људска природа усмери на неприродна осећања и радње и да би се на крају добили беспрекорно послушни роботи.

Православно васпитање је, напротив, дужно да формира личност која слободно корача путем истине, која драговољно бира и воли тај пут и која не може да замисли живот изван путева истине. Код деце треба васпитавати вољу која ће бити усмерена према добру. У сваком конкретном случају интуиција и разум, храњени љубављу и Божијом помоћу, треба да сугеришу родитељима праву меру слободе и разумне принуде и надзора. Тамо где таква мера не постоји може да дође до жалосних последица.

Многобројни подаци о криминалу мећу младима показују да је 70% од 500 испитаних малолетних делинквената имало претерано строге очеве, неумерене у кажњавању, 20% очева такве деце било је попустљиво, а само 5% очева показивало је према деци љубав и одмерену строгост, али ипак то није било довољно да надвлада штетне утицаје са стране.
У руским калифорнијским новинама било је објављено потресно писмо једне мајке, која је духовно изгубила свога сина. Родитељи-емигранти су себи поставили циљ да што пре остваре материјално благостање, радовали се што њихов син читаве дане проводи са дечацима из суседства, утолико пре што ће он тако, по њиховом мишљењу, брже научити енглески језик. Када су приметили да се син драстично променио, да је занемарио веру и престао да воли своје родитеље – било је већ касно. Он се касније и одрекао родитеља.
У породици мора да постоји разумна дисциплина, која се преплиће са атмосфером узајамне љубави. Није узалуд апостол Павле саветовао родитељима да не раздражују своју децу (Ефес. 6:4). Једнако је важно и да се родитељи не срде на своју децу и да не падају у раздражљивост. Раздражљивост је поуздан показатељ слабљења љубави, а у њеној основи су егоизам и лако падање у гнев. Раздражљив човек не мисли о ближњем и не саосећа са њиме, већ је усредсређен само на себе и своје потребе. Родитељи се најчешће љуте и вичу на своју децу онда када им деца у нечему сметају, када их одвајају од неког посла или неке занимљиве активности, онда када од њих траже неки напор или жртву. Раздражљивост родитеља, осим што представља грех против љубави, крајње неповољно делује на психу детета. Казна изречена у љутини и гневу, па чак и ако је заслужена, губи знатан део своје васпитне снаге и код деце изазива узвратну раздражљиву и љутиту реакцију.

devojcica crkva

Подједнако је штетна и претерана попустљивост, која такође одаје недовољну љубав према деци. Многа деца су загазила у преступничко понашање управо због родитељске равнодушности према њиховом понашању. Понекад су и сама деца свесна тога да је њихово проблематично понашање изазвано недостатком родитељске љубави и врло често се дешава да строги родитељи уживају већу љубав него они који деци све дозвољавају.

Изузетно је важно да деца никада не бивају сведоци родитељских свађа н да не слушају како се родитељи жале једно на друго. Исто тако је важно да не слушају како се родитељи жале на њих пред неким трећим лицима. Сви неспоразуми се морају решавати насамо и деца морају да имају представу о јединству и сагласју међу родитељима.

Свети Теофан пише да образовање ума почиње истовремено са првим речима, то јест, од оног тренутка када дете почиње да говори; код нас је, међутим, још увек уобичајено да се дечији ум замајава само неважним и површним стварима. У обичним разговорима детету се могу саопштити и неке здраве представе и ставови, засновани на Хришћанским нормама: можемо деци да говоримо о свему што нас окружује, објашњавајући им шта је добро, а шта лоше. Светитељ, на пример, саветује да се отворено говори о томе шта је то савремени живот, како се он завршава, шта је то задовољство, колико су добри ови или они обичаји. Лепо је и корисно када родитељи траже од детета да изнесе своје мишљење и када исправљају њихове грешке. Деци треба читати житија Светитеља, Свето Писмо и поучне приче.

Родитељи који желе да деци дају православно васпитање често осећају да их у томе ометају средина и, делимично, школа. И то је разумљиво, јер православне породице у Америци живе окружене иноверцима, а наставно особље у школама васпитано је на принципима који имају врло мало или нимало заједничког са Православљем, а често су под утицајем фројдизма и њему сличних школа. Људи који имају таква убеђења ретко су у стању да отрпе туђе ставове који се косе са њиховима, а настоје да другима наметну свој поглед на свет. Осим тога, они се труде да децу убеде у то да за њих на првом месту мора бити ауторитет школе, а не родитеља. Неки емигранти кажу да би им било лакше да сачувају душу свога детета од совјетске, него од западне школе. То се може објаснити чињеницом да су такве породице у Русији биле изложене прогонима, па су и одрасли и деца читав званични државни систем и апарат доживљавали као туђ и непријатељски. На Западу није потребна самоизолација јер егзистенција није директно угрожена. На Западу не постоји претња од физичког уништења чланова породице, али зато постоји велика опасност за срце и ум.

deca crkva 1

Слични проблеми су постојали и у Русији пре револуције, где је знатан број интелектуалаца био заражен истим таквим материјалистичким духом. Деца из побожних породица које су живеле црквеним животом осећала су се као мањина, што им је помогло да се донекле изолују од садржаја предавања и од доцнијег револуционарног безумља, које је захватило земљу.

Рецимо још једном, изузетно је важно да се деца од раног детињства одгајају у уверењу да су они деца Православне Цркве, која има своје законе и своје ставове и да се они у многоме разликују од околине. Још пре поласка у школу деца морају да схвате да лојалност држави у којој живе не мора да угрожава њихове хришћанске погледе и хришћански живот те да због тога не би требало да се стиде због тога што се у неким стварима разликују од већине. Ако су деца још пре поласка у школу упозорена и обавештена у том смислу и ако имају представу о томе шта је то подвиг сведочења и исповедања, биће им лакше да се одупру усвајању погледа на свет који им се у школи намеће. Уколико родитељи оцене да школа врши исувише велики притисак на децу, они могу да захтевају да школа поштује православне принципе и да смањи притисак.

При томе је, свакако, важно да између деце и родитеља постоји узајамно поверење које дозвољава родитељима да имају увид у дететов живот. То није лако, али љубав, вера и стална пажња, заједно са молитвом, указаће родитељима на праве начине како да своју децу заштите од штетних утицаја. Нека се деца друже са православном децом из здравих породица, нека за њих најважније место буде парохијска црква. Родитељи су дужни да се постарају да у деци одрже духовни ауторитет свештеника. Такође су дужни да се уздржавају од било какве критике свештеника пред децом.

Када децу васпитавамо и учимо томе да она припадају једном посебном, црквеном организму и посебној култури, то морамо чинити на такав начин да деца не почну да презиру или осуђују оне који том организму не припадају. Дете би требало само да осећа љубав према својој Цркви и оданост, а не мржњу и презир према другима. Таква осећања се не могу одгајити само захваљујући саветима и придикама, већ је потребно да се у дому осећају породични ред и атмосфера који одишу православним обичајима и поштовањем православних норми.

uskrs-niss-deca-n

Ако је могуће, децу треба упознати са породичном историјом, са животом предака, посебно ако је мећу њима било побожних људи који су живели у врлини и чинећи добра дела. Приче о породици треба повезивати са историјом Русије. Митрополит Антоније (Храповицки) писао је да Света Русија није умрла – она живи у људима који могу и да бораве и раде у разним земљама, али су духовно везани за Православље.

Васпитавајући дечији ум, не смемо запостављати њихова осећања. Децу, пре свега, морамо навићи на потребу молитве у кући и у цркви. Ако раније почнемо да их доводимо у цркву, она ће се раније навићи на молитве па ће и њихова потоња побожност бити снажнија. Морамо се постарати да, већ у раном предшколском узрасту, дечије мисли буду побожне и чисте, како би се дете припремило да одоли снажном спољашњем утицају. Поводом тог утицаја родитељи морају да посвете што је могуће већу пажњу својој деци и да што је могуће више раде на свом сопственом духовном стању и образовању.

Деца се могу упоредити са биљчицама које је Бог уручио родитељима као својеврсним баштованима. Ако они обезбеде добре калеме црквеног живота, ако се побрину за добро тло Хришћанског православног породичног живота, ако буду водили рачуна о благовременом уклањању корова, који може да загуши све оно што је добро, као и ако за заливање буду узимали живу воду Божије Речи, – самим тим ће родитељи испунити свој дуг на своју сопствену радост и за своје добро и добро своје деце. Али нека се родитељи не љуте ни на кога, осим на себе, ако њихов мали драгоцени изданак израсте у смокву која не доноси плод. Тада ће зачути оне страшне Божије речи, које је пророк Самуило пренео првосвештенику Илију:

Ја ћу судити дому његову довијека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио. Зато се заклех дому Илијеву да се неће очистити неваљалство дома Илијева никаквом жртвом ни приносом довијека“ (1. Сам. 3:13-14).

Протојереј Глеб Каледа (Белешке једног американца руског порекла)
Извор: Светосавље
_____________________________
[1] Психоанализа никада није била нарочито популарна код наших психијатара, па ипак је председник Руске Федерације 1996. године донео указ о поновном увођењу философске, клиничке и примењене психоанализе (прим. руског издавача).

Advertisements
  1. Нема коментара.
  1. No trackbacks yet.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s