Срби никако да се сложе, уједине

Често размишљам о Србији, свима који су је водили, онима који су је бранили, онима који су животе дали за њу, али и онима који су је издали, продали. И увек, неизоставно, помислим и на Бој на Косову.

Косово је, дефинитивно, место сваког почетка и краја. Бој на Косову пољу је оно што је обележило овај српски народ. Неки воле да кажу небески. Бој на Косову са свим његовим контрадикторностима и са свим погрешним стварима које смо учили и научили о том догађају ипак је постао најсветија ствар у српској историји. Кнежевски пар Лазар и Милица Хребељановић, који су водили део Србије у то несрећно време, од народа је зван царским и подигнут на пијадестал светаца. Милош Обилић је репер за све потоње српске јунаке. Највећа част је да те као ратника неко упореди са Обилићем који је живот дао за реч!

Једном давно негде сам прочитала:
Чувај се народа који велича свој највећи пораз!

То може да каже само неко ко не познаје српски народ, његов менталитет, историју и традицију. Иако су нас вешто учили да је Косовски бој изгубљен оне “неписане књиге” говоре другачије. До 15. века Срби су по свим изворима победили у Боју, а онда, од средине 16. века историја се напрасно променила. Срби су, одједном, поражени. Креирана је историја која нема упориште у историјским изворима у традицијама ратовања, али ни у здравом разуму. Зато данас постоји, за неке парадоксална ситуација, да су Срби једини народ који слави свој пораз.

Срби Косовски бој славе као своју прекретницу, не као пораз. Бој славе због својих јунака који су погинули на Косову пољу и чија је крв, према легенди, заувек обојила божуре који само на Косову расту у таквој црвеној боји!

Сјајни Брана Црнчевић је једном приликом написао:
Сви смо ми деца дезертера из 1389!

Можда нам се зато и дешава све ово што нам се дешава. Према легенди, све оно највредније, најквалитетније, најпоштеније је погинуло на Косову. Они који су се са Косова поља вратили живи етикетирани су као издајници. Један од монолога из филма “Бој на Косову”, снимљеног 1989. у част 600 година од битке, одлично описује ситуацију која је била у Србији после Видовдана 1389. Ради се о монологу Косовке девојке:

На Косову је пољу изгинуло све што је сијало и све што је било верно. Само су неверни на Косову преживели. Само су неверни с Косова дому пошли. С прагова их гледамо неудате удовице. За кога да се уде удајемо, чију децу удовице да рађамо, зар да настављамо издајнички род? Ил ћемо свака за својим мртвим јунаком да запловимо у невреме са неместа? Живом јунаку вереница, мртвом невеста!

Славни српски цар Душан Силни је, кажу књиге, једном рекао:
– Слобода се ниједном молбом добила није. Ни говором. Слобода се осваја!

Срби су, силом прилика, постали одлични ратници. Србија је изнедрила неколико врхунских војсковођа. Поједине српске битке су постале историјске. Оно што треба истаћи је да по начину вођења и исходу, чувена Церска битка (16. – 20. август 1914.) представља ремек-дело ратне вештине, а као изузетан пример преласка из стратегијске одбране у контранапад, и данас проучава на најпознатијим војним академијама, укључујући и амерички Вест Поинт. Подсетимо да је пресудну улогу у славном боју одиграла Друга армија, као најзначајнија оперативна група и њен командант ђенерал Степа Степановић, који је израдио план оперативних дејстава, а због заслуга у овој сјајној победи регент Александар му је доделио чин војводе.

Некад је Србија, под тим мислим на оне који су водили ову нашу земљу, знала да цени своје војсковође. Оне који су односили победе у важним биткама, који су побеђивали у ратовима. И враћала им је похвалама, одликовањима, чиновима. И они су били цењени, поштовани. Њихова имена су знали и данас знају сви они којима је Србија у срцу.

Данас, као и 12 година уназад, у Србији се на „Црној листи“ високо котирају ратни команданти, војници, сви они који су крварили за српство и Србију. Запад је одавно одлучио да од ’90-тих главни негативци света буду Срби и уз сјајан маркетинг почели су хајку на наш народ и државу. Некадашња власт, а реално ни ова актуелна се нешто посебно не истиче у одбрани угледа и части Срба, је све одобравала, неретко и сама активно доприносила ружној слици о Србима. Бивши председник се извињавао свима за све што им је пало на памет. Одлазио да се поклони сенима жртава свих других народа. Невладине организације у Србији су се свим силама трудиле да нас представе у што горем светлу. Док су плакали за туђим жртвама, сопствене су негирали. Док су сви други славили своје јунаке рата, власти у Србији су их се одрицали. Док су други потезали политичке везе, дипломатским путем, али новчано радили све да се њихови грађани ослободе пред Хашким трибуналом, дотле је бивша власт радила на томе да у Холандију испоручи све који су се нашли на некој листи. Стално се позивајући на обавезу о сарадњи са Хагом испоручивали су и оне које нико није тражио. Помоћ државе при одбрани, ако је уопште било, била је мизерна, неприметна. Како би се актуелна власт понашала не знамо, они претходни су за свог мандата испоручили све. Овима није остало ништа. Али, како се може чути, и после срамне одлуке Хашког трибунала челници Србије најављују наставак сарадње. Толико о томе.

У петак, 16. новембра, на светски Дан толеранције и српски празник Ђурђић, Хашки трибунал је донео ослобађајућу пресуду за хрватске генерале. Анте Готовина и Младен Маркач су слободни људи, хероји свог народа. Како је судија објаснио операција “Олуја” је била легитимна, није било етничког чишћења, генерали су слободни људи:

Одлазак цивила, који се догађао истовремено са законитим нападима, не може се окарактерисати као депортација. Готовина је направио све како би направио ред међу подређенима. Готовина није направио пропуст који би био требао бити кажњен.

Ослобађајућу пресуду пар година раније добио је и Насер Орић који је, између осталог, одговоран за покољ Срба на Божић 1993. у Кравици код Братунца. У светлу свих тих одлука слична се очекује и 29. новембра за Рамуша Харадинаја за злочине над Србимана Косову и Метохији. Вероватно ће и за њега искористити исти принцип као и за Готовину и Орића и ослободити га свих оптужби. Издвојила сам ова три случаја јер су сваком Србину који држи до себе позната.

После Орића и Готовине, евентуалном ослобађајућом пресудом за Харадинаја и званично ће се негирати сви злочини над Србима. На тај начин и званично Срби ће бити криви за све, како убиства не Срба, тако и ликвидације сопственог народа. Како су кренули, и за Жуту кућу и трговину људским органима оптужиће саме Србе.

Реакције државе на пресуду су биле благе. Као да су знали шта ће се десити, па су то све прихватили. Без обзира на критички став у свим изјавама, одустајање од посете Загребу потпредседнице Владе, стиче се утисак да је реакција морала да буде јача. Оштрија. Уместо тога потврђено је да ће Србија и даље сарађивати са Хагом.

Протести су били симболични. Као и обично организовано је више мањих, што је, опет, послало погрешну слику. Испало је да се, са једне стране, у Србији мало ко узбуђује због одлуке Хашког трибунала, а са друге, и они који су огорчени ослобађајућом пресудом не могу да се договоре и сарађују једни са другима.

Кажу да је турски султан Сулејман (1495-1566) рекао оно чувено:
– Не дај Боже да се Срби сложе!

Изгледа да га је његов Бог погледао и услишио му молбу. Срби никако да се сложе, уједине, иако је, каже легенда, још Свети Сава први изговорио:
– Само слога Србина спасава!

Срби никако да послушају свог свеца. Увек је ту она потреба да се поделимо, свако жели да буде лидер. Ваљда је зато својевремено неко и рекао: Два Србина – три странке!

Шта нам је чинити?

Војску као и да немамо. Бивша власт је растурила, а ови нови иако су обећавали много, суштински нису урадили ништа. Тако бар кажу они који су део војске. Питање је колико је реална прича “Вратићемо ми то силом, ако не можемо другачије”. Колико је реална у овом тренутку.

Дипломатија нам је равна нули. Никад нисмо били посебно вични у вештини речи, а последњих година смо навикли свет да само послушно климамо главом шта год нам кажу. И ова гарнитура ми нешто не улива поверење да се нешто променило.

За почетак ваљало би ујединити снаге. Није битно да ли ће у први план “испливати” Мика, Жика, Пера, Лаза, битно је да се формира јака, снажна целина коју би чиниле патриотске струје. Али оне струје које имају неку идеју, које нису у “џа-бу” фазону и по систему “лако ћемо”. Јер Србија, а ту мислим и на нас, Србе, је понижена. Није само бачена у блато, преко ње су два-три пута прошли тенковима да је што дубље укопају. Да буду сигурни да се неће тек тако опоравити. Зато то буђење мора да иде истовремено на свим пољима, на здравим основама. Јер само тако можемо да прегурамо ово што нам се дешава. Само тако можемо да Србију вратимо на позиције које јој припадају.
Силом прилика постали смо одлични ратници. Оно што никад нисмо знали је вештина дипломатије. Што би освојили на терену војском, губили смо за преговарачким столом. Можда је време да уз буђење војске, формирање војничког кадра, враћања обавезног служења војног рока, мало више порадимо и на пољу дипломатије. Да у данима, месецима, годинама које су пред нама не само да не изгубимо ово што имамо, већ и да вратимо оно што нам је одувек припадало.

И за крај два цитата. Аутори су, неки кажу, најбоље дипломате које је Србија имала. Како ћете их схватити, на Вама је…

Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо – Никола Пашић.

Срби браћо, стоко једна! – кнез Милош Обреновић.

Извор: Ивин Свет