Пуштени су с ланца и катанца,
ко из мрака, а ко из буџака,
шибицари града и чувари стада.
Донеле роде изроде да представе изводе,
да криве Дрине правима чине,
да стављају фокусе на небитне кокусе,
а крупне теме на ситне проблеме.
Па се вешто изборе за управне одборе,
да усреће предузеће и сакрију провизију.
Док се баве трагањем за страним улагањем,
свакоме ко улаже затраже да подмаже.
Нису битне фабрике, услови за раднике,
док год странци пуне приватне рачуне.
Па се краде преко владе, паре вуку преко руку,
кроз фактуре спорта и културе.
Расту странци рачуни у банци,
преко странке купују се банке,
ничу царства преко министарства,
не зна кеса сукоб интереса док је мита и имунитета.
[sam id=“1″ codes=“true“]
Још нас као плаше да купујемо „наше“: „народна помоћ за њихову немоћ“,
јер нам је привреда без много изгледа,
због неспособне власти на рубу пропасти.
Биће да патриоте држе за идиоте,
биће да је реч о шали – „наше“ су продали!
Па се шепуре и хвале како јуре криминале,
да испуне обећање из изборне кампање,
а хапсе ситне мафије за велике дахије,
да им се додворе, да задовоље спонзоре,
да умиле тајкуне и сведу рачуне.
„Економија је сива докле год се скрива,
када више није за то да се крије,
одабере коју политичку боју,
финасира страну и ради по дану.
“ Зато држава здушно подржава криминалне скокове у привредне токове,
јер неко мора и странке да издржава, да ствара приватне политичке блокове.
Сељацима сугеришу да се преорјентишу,
министарство даје разне потицаје и јефтиније кредитне линије.
Затим неко добије да пропусти лобије,
и уз мало мита и део профита у житницу стижу товари жита.
Влада се постави: узми или остави, уценом крене на откупне цене,
и још грди паора што жито заора и куди кад неко просипа млеко.
Пошто се опљачка мука сељачка,
сељак у шаци с дугом у банци продаје плугове да реши дугове,
а земљу јефтино купују странци.
Сељака разбија увозна мафија,
село дроби увознички лоби,
а влада се чуди: „Где су селу људи?„ Нема краја чудима: „Где је земља људима??“
„Што је српско село опустело???“
[sam id=“1″ codes=“true“]
Кад умноже имовину, збрину сву родбину,
и врх странке и ситне огранке,
углаве братију и целу партију у бирократију.
Па се жале, плате мале, тешко време, носе бреме,
па их гризе пораст кризе, разне визе и акцизе,
па их гризе што камате клизе и што цене неће да се снизе,
па их боле скупе школе, порези и намети ван памети,
па се узбуде, па им жао буде што не знају да дају и не желе да деле,
што запну само где могу да апну
и само брину где кајмак да скину,
па се потресу кад заврну кесу и све под стресом јуре мерцедесом.
Магацин 