Духовник је свештеник или монах који човеку помаже и руководи га у његовом духовном животу, али и хришћанском начину живљења у најширем смислу. Он за човека представља духовног оца, будући да очински брине о узрастању душе човека у Христу, у Цркви.
Овај однос, као и сваки други коме је темељ у вери и Цркви, има смисла само уколико је заснован на љубави и уколико је његова крајња сврха љубав. У духовнику човек налази, по мери својих духовних, емоционалних и психолошких потреба, ослонац, путоказ, молитвеника, саветодавца, а на известан начин и лекара, с обзиром на то да човеково здравље представља духовно, емоционално, телесно и психичко јединство. Овај однос се не заснива на принуди и обавези, већ на слободном избору верника коме ће поверити свој духовно-душевни живот, првенствено кроз Свету Тајну исповести и покајања. Не постоје правила колико често треба одлазити на духовне разговоре и какав треба да буде духовнички однос, то је питање договора духовника и његовог духовног чеда.
Ипак, оно што јесте веома важно у том односу је послушање духовнику, тј. извршавање оних духовних савета које човек добије од духовника, сматрајући да се тиме показује послушност и самом Господу. По речима из Светог Писма, послушање је веће и од поста и молитве. Тиме се човек чисти и ослобађа од гордости (егоизма, самољубља, самовоље), учећи да не ставља своју вољу у први план, већ да, из љубави према Богу, поштује и туђу вољу и личност, задобијајући тако смирење, поверење у Божију вољу и сагласје кроз заједницу са духовником, а затим и осталим ближњима. Наравно, ово не значи одбацивање сопствене одговорности у поступцима, мишљењу и осећањима, не сме се отићи у крајност и пасивно очекивати да духовник решава све наше проблеме или се задовољавати самим чином разговора, без делатног односа према стварности и ближњима. Овај однос је активан, међусобно допуњујући и захтева да човек постаје и постане личност.
Поред послушања, најважнији моменат духовничког односа је Света Тајна исповести.
Постоје подељена мишљења о томе да ли је човеку, у случају дубљих емоционалних и психолошких проблема, довољан само духовник или је неопходна и помоћ психотерапеута. У већини случајева, ако је избор духовника адекватан, биће довољно само његово духовно руковођење. Ипак, постоје и одређене животне ситуације у којима је пожељна сарадња и садејство духовника и лекара, или духовника и психотерапеута, што је опет питање процене самог духовника, које је решење најбоље за човека.
Избор духовника није једноставан, понекад су потребне године и различити нивои искустава са неколиким духовницима, док човек не пронађе духовника који је одговор на његова унутрашња стремљења и степен духовне пробуђености. За почетак је довољно у цркви затражити исповедника, будући да без исповести, покајања и очишћења душе верник не може да се причешћује.
Извор: Саборна црква
Магацин 