Рађање идеје Светосавља

Из младе богословске елите која је уређивала часопис Светосавље изникла је читава једна богословска и историософска традиција мисли формирана око новокованице „светосавље“ којом је (за)дата парадигма српској духовној историји (касније дефинитивно уобличена у делу јеромонаха Јустина (Поповића): „Светосавље као философија живота“

На шпенглеровској традицији очекивања да „хришћанству Достојевског припада наредни миленијум“ израстао је један велики религиозни препород у међуратној Краљевини Југославији. Ову појаву прва је регистровала Исидора Секулић: „Обнавља се љубав за највеће наше народне вредности, и у тим вредностима нарочито за религиозно-моралне моменте нашег националног карактера, за оно „свето и честито и Богу приступачно“ што нас је одржало и увек добро водило, што је и свецима и ратницима нашим красило душе. („Немири у књижевности“, 1924) Под вођством Владике Николаја Велимировића развија се Православна народна хришћанска заједница или богомољачки покрет који пред Други светски рат достиже масовне размере (преко 200.000 чланова). У многим сферама друштва, од политике до уметности духовна криза тражи одговор.

У својим разговорима са писцима, Бранимир Ћосић, на прелазу из треће у четврту деценију, готово свима поставља исто питање: „Да ли би у том препороду нашег духовног и књижевног живота православље могло да одигра велику улогу?“ Владимир Вујић сматра да је прошло „време презирања „духовног“ и „просвећене критике“ религиозних доживљаја“  и позивајући се на „нашег најплеменитијег мислиоца Божу Кнежевића“ истиче да је „свака култура једна песма испевана Богу“ . Овај религиозни препород приметан је и по великом броју црквених часописа између два рата који се укључују у решавања многих друштвених питања. Пресудан догађај представља покретање гласила студената Православног богословског факултета у Београду – „Светосавља“ (1932) чиме су ударени темељи неколиким будућим традицијама националне мисли. Најпре, из уредништва „Светосавља“ изашли су многи будући припадници националне интелигенције између два рата и у политичкој емиграцији после Другог светског рата; потом, из овог примера изродио се читав низ омладинских антикомунистичких часописа до краја 30-их година и пред рат („Студентске новине“, „Студентски глас“, „Искра“, „Југословенски студент“, „Нова Србадија“); затим, из младе богословске елите која је уређивала овај часопис изникла је читава једна богословска и историософска традиција мисли формирана око новокованице „светосавље“ којом је (за)дата парадигма српској духовној историји (касније дефинитивно уобличена у делу јеромонаха Јустина (Поповића): „Светосавље као философија живота“ и разрађивана у много научних и публицистичких праваца до дана данашњег); најзад, овај студентски лист, представља само једно гласило у богатом низу међуратне црквене периодике, где спадају и следећи часописи: „Богословље“ (гласило професора Православног богословског факултета у Београду), „Хришћанска мисао“, „Пут“, „Хришћански живот“, „Хришћанско дело“.

Из редова управо ове црквене интелектуалне елите изнедрила се идеја светосавља: обнове „светосавствености“, „повратка Сави светитељу“ (В. Вујић). Група богослова окупљена око студентског часописа „Светосавље“ покренула је читаву једну духовну мисију на основама светосавља. У делима Димитрија Најдановића, Милутина Деврње, Ђока Слијепчевића, Јустина Поповића, а нарочито Владике Николаја, ова идеја разрађивања је и примењивана у више друштвених области. (Поводом књиге архимандрита Јустина „Светосавље као философија живота“ која представља круну ове међуратне мисли, владика Николај се, у изгнанству у Америци 1953. године, осврнуо на генезу овог феномена: „Овај термин „Светосавље“ потекао је у наше време од млађих професора и студената београдског Богословског факултета, и већ је ушао у општу употребу код Срба. Но у овој Јустиновој књизи Светосавље се први пут представља у системи као једна потпуна и заокругљена философија живота“ .) Сви главни представници српског „новог национализма“ у међуратном периоду посветили су по неколико својих текстова светосавским темама (Милош Црњански, Светислав Стефановић, Владимир Вујић, Димитрије Најдановић, Ђоко Слијепчевић, Милутин Деврња). Од световне интелигенције најразрађенију светосавску мисао дао је Владимир Вујић. У правом лику Светог Саве, непомућеном рационалистичком и националистичком заменом, Вујић налази „поуздан основ за народну културу и праву педагогију“ .

Читаву културну историју Срба Вујић види између „бекства Савиног у манастир и бекства Доситејевог из манастира“: „Прво бекство, Савино, зачело је онај духовни правац којим се заснивала христоликост као узор живљења; друго бекство зачело је онај духовни правац којим се засновао рационализам. Онај је пошао за светлошћу озго; овај слеп је прошао мимо њу и пошао за жишком људског гордог ума. Просветитељима зову Саву и Доситеја: но први је просветитељ кроз светост живљења, други кроз стицање рационалних знања, – први оснивач хришћанске наше православне културе, други је почетни лик „ослободилачког“ просвећења; први је ударио темеље народној култури, други је симбол прелома са њом и зачетник лажне цивилизоване навлаке духовне која је почела утемељењем „гражданства“ нашег а која се завршава данас његовим распадањем. Светост практичног живљења као основа за просвећење; одбацивање духовне дисциплине, јарма Христовог, као основа за просвећење: тако изгледају два правца: светосавственост и доситејевштина.“ Истовремено Вујић устаје против тумачења која заобилазе Савину светост правећи од њега „националног државника или просветитеља, само не свеца“: „Данашњи „учени“ који тумаче, објашњавају, удешавају и Саву и оно време, уносе своје мудре мравље погледе у велики подвиг Савин; као толико и толико пута, они изучавају дрвета, споро и редом, и по појединостима, а не виде шуму. За њих су претежна враћања Савина у земни живот; а права враћања правом животу споредна; они, будући „савремени„, сматрају за главно дејствовање Савино оно у земљи његовој, а за безначајна бекства његова у прави дом душе његове. За њих је „позитиван“ пут којим се иде из манастира, а не онај којим се иде у манастир. Укратко, они су Доситејевци и Савина основна црта, труд за светошћу, за њих је само чудно странствовање. И хтели би да од сваког доласка Савиног у земљу направе по једно „бекство“ у стилу Доситејевом, док од мантије Савине не остане ништа и он се појави као „државник, силник или политичар“ а за њим о неку симболичку шљиву окачена одора калуђерска казује његове „заблуде“. Касније, начињен је од њега и просветитељ рационалистичког типа, неки Доситеј редививус, који говори о моћи и о светлости знања, у смислу и духу разумског знања просвећивања XVIII века. (…) Ово друго „православље“ Савино драго је онима чије православље не иде даље од српства; оно прво мило је онима чије православље не иде даље од идеје о рационалном просветилаштву. Несрећно православље, међутим, оно баш које је било Савино, дух и предање „старих отаца“, чистота линије Христове и апостолске, остаје између та два тумачења, далеко од једног колико и од другог, несхваћено и неизграђивано.“ (На истом трагу залагања „за исправније схватање личности Светог Саве“ налази се нешто касније и Милутин Деврња у својим текстовима.)

И Станислав Винавер, на свој начин укључује се у ову обнову загледаности у личност Светог Саве, осврћући се на значај његовог књижевног дела: „Свети Сава основао је књижевност српску једним јединим житијем свога оца. Из тога житија и данас излива се миро на цео српски књижевни израз. Оно је и данас благи и неугасли светионик наше реченице.“

У времену „одушевљеног налета европскога неонационализма“ (М. Деврња ) формирао се, дакле, и нови српски национализам који је у идеји Светосавља нашао своју најдубљу садржину. Ово окретање српском национализму значило је смену културолошких алтернатива насталу услед слома идеје југословенства. У личности Владимира Вујића оцртан је лук овог културолошког кретања од „словенске мисли“ преко јужнословенизма до неонационализма светосавског садржаја. И часопис Милоша Црњанског „Идеје“ (1935-36) најбоље сведочи ову културолошку недоумицу негујући у свом двогодишњем излажењу све поменуте алтернативе: југословенство, балканску мисао, светосавље, и доносећи у уводницима главног уредника Милоша Црњанског дефинитиван раскид са југословенском идејом и преоријентисање на „посматрање ствари са чисто српског гледишта„. Тиме се „начело културне самобитности“ вратило у оквире српске културе. Управо је овај часопис за две године свога излажења био истрајни носилац идеје светосавља. На страницама „Идеја“ пише се о Светом Сави као о централној личности српског културног и националног наслеђа. Посебну инспирацију за овакав ангажман Црњански је засигурно нашао у одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве да 1935. годину прогласи „светосавском годином“. Међутим, уредништво „Идеја“, судећи по једном напису из броја 19 , остаје незадовољно спровођењем ове прославе: „Зашто се није одржало оно што је оглашено: да ће ова година бити посвећена светосављу? Зар се не уме тај програм, ни да оствари, ни да испуни, ни да одбрани?“.

Са овим истицањем светосавља у први културолошки план, „Идеје“ се уграђују у ону велику историјску линију коју су 1932. програмски започели богослови сабрани око „Светосавља“, органа студената Православног богословског факултета у Београду, у чему се још једном потврђује, са једне стране, значај омладинске мисли између два рата и, с друге стране, духовни континуитет националне мисли овог међуратног периода.

Потврда овој вези између „Идеја“ и богословске интелигенције налази се и у спремности овог часописа да међу своје сараднике укључи три највећа имена млађе генерације српске црквене елите: јеромонаха др Јустина Поповића, др Димитрија Најдановића и богослова Бранка (а ускоро монаха Јована) Рапајића. Друга потврда је рекламни приказ првог броја новопокренуте „Хришћанске мисли“ о којој „Идеје“ имају афирмативан став. Најзад, оправдање овог споја црквене и световне интелигенције на православним основама, налази се у тексту Црњанског „Луначарски и икона“ из исте године, где он истиче следећу мисао: „Православље, просто на основу факата, не сматрамо, уопште, изгубљеном духовном и политичком снагом“. Тако је идеја светосавља означила повратак православне мисли у интересовања српске међуратне интелигенције.

Аутор: Бошко Обрадовић
Извор: Православље, новине Српске Патријаршије

Архимандрит Др ЈУСТИН ПОПОВИЋ

СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА

ПРЕДГОВОР – Владика Николај
СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА СВЕТА
СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ПРОГРЕСА
СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА КУЛТУРЕ
СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ДРУШТВА
СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ВРЕДНОСТИ И МЕРИЛА
СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ПРОСВЕТЕ

Advertisements
  1. Нема коментара.
  1. No trackbacks yet.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s