Скупили се с коца и конопца,
неко с коња, неко са магарца,
стари лонци и нови поклопци,
нови лопови и стара фукара.
Послали су слике у дневнике,
поделили плате за плакате,
коју пару новинару, коју аналитичару,
коју режисеру да створи аферу,
по коју монету за лажну анкету,
за марионету безвредну плакету,
и субвенцију за агенцију што од вола направи идола,
којег притом назове елитом
Пружили су коме за дипломе,
за магистрате и за докторате,
и ето од слепца академца без премца,
а од бруке доктора науке,
ето бистра магистра за бистра министра.
Сто парола портпарола, сто критика и реплика,
сто фраза из страначких база,
сто лица скупих дневница и мандати скупих сати.
А истина гине како који зине,
акценат бежи, губе се падежи,
криве се речи, нарација јечи – речју и сликом: злочин над језиком.
Ко да се сећа шта се све обећа?
Ко да тражи небројене лажи?
Ко да оспори све шта се говори, када им приче једна другој личе?
Они што су бољи по народној вољи и у сваком ставу су у праву;
они што им воља и није по вољи тврде да ће сутра бити бољи.
A сваки је у праву уз свету краву,
самог помена демократских промена и предности европских вредности.
[sam id=“1″ codes=“true“]
И сви им прилазе, сви подилазе,
сви се намећу мудрошћу и памећу да свако за себе понешто огребе.
Чланства се множе, змије свлаче коже
да прелете касти која је на власти.
Невладини владају, владини поткрадају,
онај ко их следи, не мора да вреди,
јер они бирају ко игра како свирају,
а гомила блеса ломи ноге од плеса.
Па се цепају и спајају, одузимају, збрајају,
леви сa деснима, питоми са беснима,
обрни, окрени, постави па смени,
триста листа, лица увек иста на грбачу скачу да с грбаче тлаче.
Док се јавно свађају, тајно се погађају,
бајке се причају, а трилери догађају,
само је оставка забрањена ставка,
одговорности нема – то је табу тема.
„Црна овца увек стане у одбрану беле вране – ко с ким дели грану, њему држи страну.“
Када им кварност помути стварност
и изгубе осећај за реалност,
повреда ега код аге и бега доведе на удар читаву јавност.
Власти се посвете ковању освете,
да због сујете гласине осујете,
па на културу уведу цензуру,
а на медијима спроведу дресуру.
„Сваком стаду чобани по мери, неком људи, а некоме звери.“
Магацин 