Да ли је папа знао за „пацовске канале“ којима су нацистички злочинци бежали у Јужну Америку? То ће бити главно питање када се у понедељак 2. марта буду отвориле ватиканске архиве.
Три године након краја Другог светског рата, један од највећих нацистичких злочинаца успева да побегне из затвора у аустријском Линцу. Реч је о Францу Штанглу, некадашњем СС-хауптштурмфиреру и команданту концентрационих логора Собибор и Треблинка. Он је одговоран за смрт готово милион Јевреја.
Штангл успева да преко, Граца и Мерана, пешице стигне до Фиренце. Али његов циљ је 300 километара јужније: Рим, седиште Ватикана.
„Пацовски канали“ воде у Рим
Дошавши тамо, срдачно је дочекан. „Ви сте сигурно Франц Штангл, ја већ чекам на Вас“, поздравља га римски бискуп Алојз Худал. У руке му даје лажна документа. С њима се Штангл пребацује у Сирију, организује да му дође и породица, и онда 1951, из Дамаска прелази преко океана – најпре у Аргентину, а касније у Бразил. Човек који је до довео до савршенства масовно убијање у концентрационим логорима, потом годинама монтира аутомобиле у фабрици Фолксвагена у близини Сао Паула.
Аустријанац Франц Штангл није усамљен случај: на хиљаде нацистичких злочинаца су након рата, уз помоћ Католичке цркве, успели да побегну пред руком правде. Најчешће су се користили тзв. „пацовски канали“: из Инсбрука, преко Алпа, до Мерана или Бозена у Јужни Тирол, а потом у Рим. Одатле је већину пут водио до луке у Ђенови, одакле се ишло даље бродом у Јужну Америку. Најчешће у Аргентину.
Без плана, најчешће импровизација
„Пацовски канали нису били некакав разрађени систем, они су се састојали од многих појединачних компоненти“, каже Данијел Штал, историчар из Јене. „Била је то спонтана сарадња различитих институција“.
Већина злочинаца је дуже или краће време боравила у неком од католичких самостана у Јужном Тиролу. Неки су ту живели и више година, организовали даље бекство, прикупљали новац. Када би стигли у Рим, добијали су ватиканске документа о идентитету – а с њима онда и пасоше Међународног Црвеног крста. До 1951. издато их је укупно око 120.000 – већином избеглицама које су тражиле неко уточиште након рата, а међу њима и многим Јеврејима који су желели да оду у Палестину.
Дуга листа ратних злочинаца
Пацовски канали су били пут за бекство многим нацистичким ратним злочинцима. Међу њима су рецимо били и Адолф Ајхман, један од главних организатора Холокауста; Јозеф Менгеле, садистички лекар из Аушвица; Клаус Барби – „Месар из Лиона“, бивши шеф Гестапоа у том француском граду; Ерих Прибке, есесовац одговоран за масакр над 335 цивилиа у близини Рима; Валтер Рауф, човек који је измислио тзв. камионе-гасне коморе којима су ухваћени Јевреји убијани још за време вожње.
Хрватска веза – Крунослав Драгановић
Крунослав Драгановић (Орашје, 30. октобар 1903 — Сарајево, 3. јул 1983) био је професор на загребачком Богословском факултету и један од поверљивих људи Алојзија Степинца и Ватикана. Крунославов брат Крешимир Драгановић за време Другог светског рата радио је у амбасади НДХ у Берлину. Крунослав Драгановић је након слома Краљевине СХС послат у Београд да окупи и врати хрватске војнике и официре у Загреб. Он је то успешно обавио, и као награду касније добио мисију у Ватикану.
Од маја 1945. па до децембра 1948. Крунослав Драгановић је интезивно радио на пребацивању усташких и нацистичких злочинаца у Јужну Америку (Аргентина, Парагвај, Боливија). У то време је био запослен у католичком институту Св. Јеронимо у Риму, где је добио на располагање црквене просторије које нису биле доступне војним и цивилним властима Италије. Заједно са још неколико католичких свештеника пореклом из Југославије (др Доминик Мандић, фра Витомир Налетилић, дон Иван Илијић и др.) обилазио је логоре у Италији и Аустрији, где су проналазили усташке злочинце и давали им лажна документа, а потом бродовима их пребацивали у Јужну Америку.
Један претрес Ције који је извршен у институту „Св. Јеронимо“ септембра 1947. показао је да је Крунослав Драгановић био умешан у помоћ више од 20.000 усташких и нацистичких злочинцаца приликом бежања ван Европе, укључујићи и усташког поглавника Анта Павелића и Клауса Барбија, познатијег као „кољач из Лиона“.
Касније су извештаји Ције утврдили да постоји тајна операција „РАТЛИНЕ“ (пацовски канали), коју је Крунослав Драганић водио са католичким свештеницима за помагање пребацивања усташких злочинаца из Европе. Све то је рађено под плаштом ватиканске агенције „Национална католичка добротворна организација“ за расељавање лица која нису имала документа, бегунаца од правде, геноцидних злочинаца НДХ. Сви ти злочинци су са собом носили опљачкано злато од својих жртава.
Шта је знао папа Пије XII?
О пацовским каналима је већ много тога познато, али на једно питање још није одговорено: колико је о свему знао тадашњи папа Пије XII? Италијан Еуђенио Марија Ђузепе Ђовани Пачели изабран је за папу 2. марта 1939, непосредно пред почетак Другог светског рата. На функцији је остао до своје смрти 1958.
Одговор на то питање потражиће и Хуберт Волф. Тај историчар цркве лети ових дана за Рим како би у понедељак 2. марта, када Ватикан буде отворио свој архив и буду постала доступна јавности сва документа везане за понтификат папе Пија XII, био један одабраних научника који ће први имати прилику да прегледају архив. Волф ће за то на располагању имати четири месеца. „То је велика прилика да се пронађу одговори на многа отворена питања из тог времена, али је и велики изазов. Реч је о око 400.000 архивских јединица, свака са око хиљаду листова папира“, каже тај професор са Универзитета у Минстеру.
За Волфа такав рад није новина. Он је већ претраживао архиве Инквизиције и Конгрегације за индексирање. „Мерено с тим периодом од 400 година, ових 20 година Пија су још и релативно прегледне“, каже Волф. „Такав рад подразумева да се недељама не проналази ништа ново и занимљиво, а да се онда открије нека кутија која се покаже као златни рудник.“
Српски историчари прижељкују увид у извештаје које је специјални изазланик Свете столице при НДХ кардинал Марконе слао из Загреба током рата, а посебно 1941. и 1942. године. Ново светло на Степинчеву улогу бацила би и досијеа која се тичу француског кардинала Ежена Тисерана, који је располагао информацијама о геноциду који спроводи усташки режим.
Много отворених питања
Хуберт Волф дакле поручује да би требало имати стрпљења – за целовиту процену свега што крије та архива биће потребне године. Али на нека питања, нада се немачки историчар, можда ће се ипак ускоро пронаћи одговор. А главно од њих гласи: „Да ли је папа издавао директне налоге или су то била само начелна упутства, типа: ’Треба помоћи људима који су остали без докумената’. Да ли је папа, можда уз сугестије ЦИА, рекао: ’Када ми национално свесне људе пошаљемо у Јужну Америку, то је добро, јер су тамо комунисти који желе да освоје читав тај континент, као на Куби’?“
Познато је да се папа Пије XII бојао комунизма. У том смислу, своју активност су оправдавали и црквени службеници који су помагали нацистима у бекству: свеједно коју су они улогу имали у време националсоцијализма, они су се борили против комуниста и зато их треба заштитити од политичког прогона. Комунизам је за њих представљао највећу опасност за Католичку цркву.
„Могуће је да папа Пије XII ништа није знао о конкретној помоћи и да су то неки људи напросто безобзирно искористили. Али је могуће и да је папа знао, али да је окренуо главу на другу страну“, каже Волф. То су две могућности. А како је заиста било – на то питање он сада тражи одговор. Једно је у сваком случају јасно: „Ако је папа знао о људима попут Менгелеа, онда читава прича поприма једну сасвим нову димензију.“
Прочитај још: У тајним архивима и писма Степинца о покрштавању Срба
Извор: Б92, Магацинпортал
Магацин
Магацин 