Почетак > Историја, Религија/Православље > Острво Рујан – балтички центар словенске религије

Острво Рујан – балтички центар словенске религије

Световид, врховни бог Славена

Пре 14 година, када сам као студент друге године опште књижевности у Београду, у књизи из културологије проф. Сретена Петровића прочитао једну реченицу о томе да је на острву Руген (то јест Рујан) у Балтичком мору постојала Аркона, стари словенски град а уједно и центар словенске паганске религије, који су Данци крсташким походом уништили у средњем веку, то ми се учинило занимљивим, оставивши снажан утисак на мене.  

Али, пошто на студијама немаше друге литературе на ту тему, нити опширнијег описа, ја сам га заборавио, или потиснуо у други план.

Године 1997. нашао сам се у Данској као политички избеглица, и током покушаја асимилације и проблема са идентитетом, сетио сам се острва Руген на Балтику. С обзиром да у данској култури постоји извесно, латентно антисловенство, покушао сам да откријем његове узроке. Тако сам почео да читам књиге Сакса Граматика, Адама Бременског, Хелмолда, Луја Лежеа о тим давним догађајима. Испоставило се да утемељење модерне данске државе почива на слому словенског паганизма. Питао сам се затим због чега у нашим школама нема помена о предхришћанској вери Словена. Сви други народи Европе – Грци, Романи, Германи, Скандинавци, Ирци и други – имају опште знање о својим предхришћанским религијама. Чак и ми у нашем школском систему учимо о њиховим, туђим верама и боговима; сви знамо или смо чули за Аполона, Зевса, Венеру, Меркура, Одина, Тора и тако даље.

Поставља се међутим питање: шта је са нашим боговима? Почевши да читам те историјске изворе – пре свега данске, немачке и исландске – изненадио сам се да они врло подробно говоре о старословенској паганској религији, да описују обреде, изглед богова, битке, као и само уништење те вере. Посебно ме је изненадило да су последњи словенски храмови уништени тек крајем 12. века. Дакле, не само да смо имали веру са много богова, са разрађеним системом ритуала, већ су Словени били последњи народ у Европи који је чувао своју предхришћанску, паганску религију. Тим пре било ми је нејасно због чега се о њој не учи у школама; због чега је наша историја осакаћена, а словенски дух оштећен и ускраћен за то знање?

Сазнавши из историјских извора детаље о балтичким словенским верским центрима, сазнао сам и за друге чињенице: да су Словени који су тада живели у источној и северној Немачкој, па и на данским острвима, били познати под именом Венди и да су се састојали од многобројних племена: Бодрића, Љутића и других, међу њима и Лужичких Срба. Након насилног, здружено хришћанско-германског покрштавања тих Словена, од целе вендске нације није остало практично ништа: 60.000 Лужичких Срба и занемарљив број Кашуба у Пољској.

[sam id=“10″ codes=“true“]

Шта сам даље открио? Да у нашој средини не постоји књижевно-историјско дело нити студија посвећена постојању и нестанку заједнице западних Словена (Венда), тачније паду Арконе, града-тврђаве на острву Рујан, последњег паганског храма у Европи, који се десио 1168. или 1169, и рушењу и уништењу свих тамошњих паганских храмова. Такође сам открио да нико до сада, колико је мени познато, није на српски (или хрватски), нити на јужнословенске језике уопште, превео главне историјске изворе о тим догађајима. Зато сам одлучио да то преузмем на себе, књигом Пад Арконе или сумрак словенског паганизма.

Освајачи руше кип Световида у Аркони

 

У њој се налази избор из средњовековних хроника са подацима о распрострањености словенских племена која су тада живела у северној Немачкој и југоисточној Данској, о њиховом привредном, економском и религиозном животу, карактеру, историји, менталитету и обичајима. Превео сам три главна извора: Сакса Граматика, чувеног данског историчара из 12. века, досад непревођеног код нас, савременика уништења Арконе, као и личног пријатеља и секретара бискупа Абсалона, особе која је одговорна за уништење словенске религије на Рујну, у чему му је помагао и дански краљ Валдемар И. Иначе Валдемар И, крштен Владимир по деди своје мајке Ингеборг – Владимиру Мономаху од Кијева – се, иронијом судбине, показао као уништитељ словенске вере. У том насртају учествовао је и саксонски краљ Хенрик.

Саксо Граматик је најважнији и најдетаљнији извор о овим догађајима. Битан је не само као историчар, већ му је и стил изванредан, те је рецимо Еразмо Ротердамски много векова касније писао да не може да верује да је један Данац из 12. века могао да буде тако елоквентан, и савремен. Читајући Сакса Граматика, наилазимо стога не само на податке о словенским боговима и о току рата, већ и на убедљиво приказане ликове, психолошки верно разлучених разлика између кукавица, издајника, храбрих, конформиста итд. Уз то, Саксо Граматик је славан и по томе што је његова повест о данском принцу Амлету послужила Вилијаму Шекспиру за његову чувену трагедију Хамлет. Та прича се налази у трећем тому Саксове Историје, док нас занима четрнаести том из којег сам превео део.

Друга два средњовековна извора су Адам Бременски из 11. и Хелмолд фон Бозау из 12. века. Не бих детаљно износио њихова сведочанства, која је боље пратити из књиге. У случају Адама Бременског срећемо се са аутором из 11. века који говори о демонима, фантастичним заједницама, киноцефалима (псоглавима), Амазонкама које живе без мушкараца, али који описује и словенска племена. Други, Хелмолд фон Бозау није толико занимљив, али је можда и најбитнији и најпрецизнији извор о паду Арконе и освајању острва Рујан.

Старословенски ратници

Даље, из извора знамо да је на Рујну, најсевернијој тачци Немачке – Аркона пак будући најсевернија тачка самог Рујна – дакле, на том острву забележено је обожавање седам словенских богова који су сви имали своје храмове и своје кипове. То су: Световид (код данских и немачких извора Свантевит), Поревит, Поренут, Рујевит, Црноглав, Пизамар и женско божанство, Баба. Карактеристично за ове богове је да су већина били поликефални, то јест вишеглави. Световид је имао четири главе окренуте ка четири стране света. Отуд и потиче име Световид у нашој, српској варијанти. Рујевит је имао седам глава и седам мачева, и вероватно је био особено божанство острва (Рујевит = Рујански?), али нисмо сасвим сигурни у то. Поревит и Поренут су имали по пет глава. Поренут је интересантан зато што му пета глава била на грудима, челом додирујући кажипрст његове леве руке а брадом десни кажипрст – због чега је Луј Леже оставио могућност да је реч о медитативном богу (мада о томе немамо довољно података).

Међутим, врховни бог целог острва, и целе Славије – свих словенских земаља – био је Световид. Његове функције биле су многоструке: између осталог био је и бог рата, држећи лук у левој руци. Био је такође и бог-пророк: његово пророчиште се сматрало за најпоузданије – не само код Словена, већ и међу другим народима. Постоји извештај од Сакса Граматика да је дански краљ Свен, владар пре Валдемара И, веровао у Световидово словенско пророчиште до те мере да му је поклонио скупоцени пехар. Значи да је оно било славно и у географски нешто удаљенијим крајевима. Наши средњовековни извори потврђују да је Световид врховно божанство свих словенских земаља: између осталог и Саксо Граматик и Хелмолд фон Бозау пишу је да су Световидовом храму сваке године „из свих словенских земаља“ стизале огромне количине поклона, новца, и да су сви Словени ишли по савет у пророчиште.

[sam id=“10″ codes=“true“] 

Када кажем „сви Словени“ мислим и на балканске – значи и Србе, и остале. Натко Нодило, чија је књига Стара вјера Срба и Хрвата по мом мишљењу до дана данашњег најбоља, можда и најопсежнија студија о старословенској религији, многобројним је аргументима доказао врховност Световида међу словенским боговима. Стога свакоме ко је до сада није прочитао саветујем да је проучи, а посебно да обрати пажњу на део који се зове „Сутвид и Вида“ и бави се Световидом. Осим што је био бог рата и бог-пророк, Световид је био и бог плодности, и Сунца. Претпоставља се да су његови празници били слављени у доба сва четири годишња солистиција – у јуну, септембру, децембру и марту. Обред који описује Саксо је јесењи, и овде ћу га цитирати:

„Служба богу одвијала се на следећи начин: једном годишње, када би дошло време за жетву, гомилале су се скупине са целог острва испред храма где би жртвовали стоку и правили свечани ручак у част бога. Његов свештеник, који је у супротности са оним што је уобичајено у овој области, имао дугу браду и косу, имао је обичај да дан пре него што ће предузети свету делатност узме метлу и темељно очисти унутрашњост светилишта, где је једино он имао дозволу да приступи, али се старао да никада не дише у унутрашњости грађевине. Сваки пут када је имао потребу да удахне или издахне ваздух, он би журио до врата да не би – као што се може претпоставити – оскрнавио божанско присуство дахом смртника.

Стари Славени

 

Дан касније он би извадио рог из руку статуе док би народ држао стражу пред улазом, и испитивао помно има ли мањка те течности коју је сипао у рог, јер би он то протумачио као упозорење о слабом роду идуће године. Уколико би то био случај, он би их обавестио да сачувају један део годишње летине за каснију употребу. Али, уколико не би видео пад у плодности, он би прогласио да ће поља у наредном периоду дати велики принос. Све у зависности од предсказања, он би их саветовао да штеде до идуће жетве или да се понашају расипнички са њом. Након тога просуо би старо вино по стопалима статуе као жртву, усуо би ново вино у празни пехар и поставио би се као да с поштовањем нуди статуи да пије, после чега би изрецитовао свечану молитву о свему добром за себе и за отаџбину, о повећаном благостању и победи за народ. После молитве принео би пехар устима, пио великом брзином и испразнио га у једном гутљају, након чега би га опет напунио вином и вратио назад у десну руку статуе.

Такође, био би жртвован један округли колач од меда необично великих размера, који је био толико велик колико је човек висок. Њега би свештеник имао обичај да постави на средину између себе и народа, после чега би питао становнике Рујна да ли га (свештеника) виде. Ако би одговорили са да, он би изразио наду да га неће видети следеће године – што није била молитва за смрт, било њега или народа —- него за то да будућа жетва буде богатија.

Насртај на све српске духовне и културне творевине и обрасце, настојање на “новом културном моделу”, “преобразовању”, јесте опонашање не само тевтонства, већ и јудејства и туранства. Све те религије Моћи, насупрот хришћанства као вере љубави, мете су “инжењера људских душа”, како Стаљин беше називао културне прегаоце, књижевнике (фарисеје) који треба да нас одвоје од нашег духовног “тла”. Попут Антеја, и нас треба задавити док се копрцамо у ништавилу помодности у којој Они веома добро битишу, одавно будући “зомбирани”.

Момчило Селић

Непосредно после овога поздравио би скуп у име статуе, опоменуо би људе да убудуће буду марљиви и да приносе жртве у част бога и обећао им да ће им страхопоштовање према божанству са сигурношћу донети победу на земљи као и на води. Када је све то било приведено крају, они би провели остатак дана у велелепној гозби, на којој би направили банкет за халапљива уста од жртвеног обеда и учинили богу посвећено жртвовање животиња – нешто чиме би толили властиту прождрљивост. Код овог ручка сматрало се светом дужношћу напити се, а грехом остати трезан.“

Но, овај обичај забележен је као истоветан у Херцеговини и Бугарској у 19. веку, где се свештеник, овог пута православни, крије иза великог колача, пита да ли га виде, они кажу „Мало“, а он одговара: „Сада мало, догодине нимало!“ Значи, овде имамо потврду, посредни доказ о великој распрострањености Световидовог култа.

Рекли смо да је Световид бог Сунца, чему у прилог иде чињеница да је имао сопственог белог коња, који се сматрао светом животињом, и којој нико није смео да ишчупа длаку из тела, а само посебан свештеник је смео да се брине о њему. Бели коњ је у целој светској митологији познат као симбол Сунца.

Световидови свештеници су имали трезор у коме је држан новац од поклона. Једна трећина свег новца којег би становници Рујна стекли пљачком, то јест гусарењем које је тада било уобичајено за цео Балтик а не само за Словене, ишла је у ризницу коју су држали Световидови свештеници. Такође, Световид је имао приватну војску од триста витезова. Његов кип био је од дрвета, висок осам метара. (Може се видети данска илустрација из издања Саксовог дела из 19. века.) Ево навода о томе како је Саксо описао уништење Световидовог кипа:

„Следећег дана Есберн и Суне добише наређење од Краља да оборе кип бога, што се није могло учинити без алата. Чим је завеса око светиње била скинута, они поручише својим људима да одсеку кип у подножју, али им изричито рекоше да морају да буду веома опрезни када овај колос буде пао јер уколико се буде срушио на њих, народ може поверовати да је бог љут и да им се свети. У међувремену се око храма беше искупила велика маса градских становника у нади да ће Световид (Свантевит) показати свој бес и своје божанске моћи због овог ужасног скрнављења и осветити се онима који су га изазвали.

Када су исекли статуу у оном делу ноге који је био најниже, оборише је наспрам једног зида. Да би је извадио напоље, Суне нареди својим људима да сруше зид. Али, он их упозори да морају да буду врло пажљиви и да не секу с превише полета и да не забораве да пазе на себе и тиме доведу у опасност да их кип смрви. Кип се с треском сруши на земљу. Свуда по храму висио је пурпур, који је изгледао прекрасно, али је био у стању распадања да се мрвио при најблажем додиру. Исто тако, тамо су били необични рогови дивљих животиња, и то је био невероватан призор сам по себи и због начина на који је то било уприличено. Тада се указа демон у облику једне црне животиње која искочи из унутрашњости храма да би изненада нестала пред очима оних који су стајали унаоколо.

[sam id=“10″ codes=“true“]

После тога становништво града доби наређење да постави око кипа ужад и да га извуку из града, али њихова стара, утврђена вера учини да се они не усудише да то сами учине, и због тога добише наређење да га уклоне с пута ратни заробљеници и страни трговци – било би најбоље, сматрали су, да божији гнев буде усмерен на ове беднике. Претпостављали су да ће њихов моћни бог, којег су имали обичај да обожавају са великим страхопоштовањем, у тренутку сурово осветити онима који му наносе увреду. Али, у том тренутку зачуше се сасвим различите реакције међу градским становништом: неки су јаукали над судбином свог божанства, али било је и других који су се смејали. А нема никакве сумње да се разумнији део становништва срамио када су схватили колико су лакомислени били толике године и колико их једно такво бедасто сујеверје правило будалама. Кип је одвучен до логора, где се цела војска запрепашћено искупила око њега. И тек када су се људи заситили гледајући га, великаши добише прилику да га и они разгледају.“

Ово је текст Сакса Граматика, који је између осталог био и хришћански свештеник, тако да можемо разумети извесне тонове необјективности. У сваком случају, ово је најпрецизнији опис догађаја тога дана који имамо. Поменута статуа од осам метара је гледала на Балтик, налазила се на самом северу острва, окружена са три стране Балтичким морем – слично, на пример, Победнику на ушћу Саве у Дунав.

Само острво Рујан одликује се природном лепотом и данас је национални парк. Његова лепота била је инспирација многим сликарима. Немачки уметник Каспар Давид Фридрих из 19. века начинио је пуно познатих слика на острву Рујан, на којима се виде кречњачке литице налик на глечере који се обрушавају у море. Када сам боравио тамо доживео сам чудно осећање блискости, тајанствене повезаности са светом предака, нечег што је не само мени ускраћено – и то од хришћанства, па и од наше православне цркве. Читаво острво пуно је словенских топонима, табле и знакови обележавају битна места. На острву се налази и место које се и данас, у 21. веку, зове Света гора, што не треба да чуди, јер је само острво Рујан представљало Свету гору паганске религије свих Словена. Дакле, немамо само Свету гору православну, него и ову другу, старију.

За крај пар историјских занимљивости. Једна посебно: Аркона је срушена на Видовдан, Световидово светилиште је срушено на Видовдан, 15. то јест 28. јуна по новом календару, 1168/69. године, тако да је овај кобни датум изгледа старији у словенској и српској историји од Косовске битке. План Данаца по уништењу Арконе био је да од ње направе престоницу Данске. Међутим, Данци су се уплашили од Немаца, и с правом нису веровали да ће моћи да одрже Аркону наспрам њих. Уместо тога, те исте године бискуп Абсалон утврдио је Копенхаген као престоницу земље. Копенхаген је, дакле, стар осам векова и његово име у преводу значи: „трговачка лука“.

Читаву акцију уништења Венда и уништења острва Рујан организовала је заправо католичка црква, јер је читав 12. век био столеће крсташких ратова. То је био век заноса у жељи за покрштавањем. У уништењу Венда учествовали су и темплари, како потврђују нови историјски извори. Човек који је издао чувену заповест за уништење Венда и словенске религије, и који је позвао на крсташки рат против балтичких Словена, био је познати католички светац, Свети Бернард од Клервоа, иначе славан по својој поезији о Деви Марији. Речи из његовог писма немачким принчевима у којем их је позвао у рат против Словена, биле су:

Да направе инвазију на Славију и да не склапају никакав мир са Вендима, нити да примају било какву одштету (накнаду), нити било какав данак (порез) од њих све док или религија тога народа или читав тај (вендски) народ не буду уништени.

Према томе, овде видимо пун израз једне насилне конверзије. Постоји такође велика количина других информација у овој књизи о вези старословенске религије са њеним индо-иранским коренима и другим религијама, као и посебно занимљиви описи словенског менталитета како су га видели Немци. Они наравно нису наклоњени Словенима, али без обзира на то, једно што сви они истичу је да не постоји гостољубивији народ од Словена. Једино код Словена је, као црта њиховог менталитета, уврежено да је гост сматран готово једнак богу. Важио је тако обичај да када човек не би некога угостио, сутрадан је могла и да му буде срушена кућа од стране осталих. Такође, описане су друге особине словенских народа које можда можемо препознати и у наше доба, осим ове гостољубивости која је остала као црта, макар у сеоској култури нашег народа. Тако се помиње и склоност ка пљачки, склоност ка преждеравању и напијању, и тај чудни морални кодекс по коме имаш право да пљачкаш, али онда сутра то мораш да поделиш са гостом.

За сам крај рецимо да је пад Арконе и острва Рујан означио крај и самог постојања полапских и балтичких племена Помераније. Смрт религије значила је крај смисленог живота. Постоје подаци о поновљеним повременим устанцима и покољима словенског становништва и након пада Арконе, о очајничким оружаним побунама Венда и одмазди над хришћанским свештеницима на окупираним територијама, чак и на самом острву Рујан.

[sam id=“10″ codes=“true“]

Али, Словени Балтика асимиловани су након пада Арконе спором и неумитном германизацијом (мада се остаци вендске нације у виду неколико десетина хиљада Лужичких Срба и дан-данас грчевито опиру коначном утапању у већински народ). Ипак, пад словенског паганизма, и долазак нове вере значио је рушење метафизичких темеља живота ових словенских народа и потпуни губитак слободе. У том смислу, ми на ову причу гледамо и као на извесну опомену и упозорење; јер, историја је учитељица живота, а ненаучена лекција се мора понављати. Прича о народу коме су тадашњи освајачи најпре одузели метафизички корен и душу окупацијом, уништењем храмова и религије, што је довело до краја и самог народа, има своју паралелу у сличној ситуацији у којој су територије једног народа где се налазе његове највеће светиње под страном окупацијом, од потомака истих завојевача из прошлости.

Одсечен од својих метафизичких корена, народ пада у опасност губитка воље за отпором. Саксо Граматик пише да је пад Арконе био превелики шок за Рујанце и остале Венде, те да су они који су преостали престали да верују у даљу могућност отпора. У том смислу ова прича има необичну важност и у наше време.

Растко Костић, преводилац и списатељ, рођен је 1976. у Београду. Ту је почео да студира Општу књижевност на Филолошком факултету да би наставио са Науком о књижевности у Копенхагену, где се нашао као политички емигрант. Књига Пад Арконе, Атос, Београд 2009, му је прво објављено дело.

Напомена: Транскрипт са предавања о књизи „Пад Арконе“ или сумрак словенског паганизма, одржаног 2. априла 2011. у галерији Стара капетанија у Земуну а објављан на сајту Свевлад, редиговало је Уредништво Српског листа. Књига се може купити у београдским књижарама или наручити код издавача: Атос, Београд, Цетињска 10, телефон (011) 3223-292.

Извор: Стандард

Повезане теме:

 

Срби су писали палиндроме у VI веку пре Христа

Србија је постојала на Балкану три века пре „досељавања Словена“

Advertisements
  1. Dr.. Joseph Verla
    април 2, 2013 у 8:36 am

    Прочитао сам врло интересантан чланак. „Острво у септембру – Балтиц центар словенске религије.“ Можда ја могу да вам кажем једну ствар: 1160тх Године, немачка војска лероболта Ободтитес централно утврђење, име Верле и убио краља. Дански војска освојили 1200тх Годину. Многе избеглице дошле Бачки Моноштор оригинал и чека Бодрог име. (5-6 векова,. Ово место Ободритес, Бодрошки, „Бели Срба стара кућа). Мислим да је лидер избеглица: ИИ. Никола Верле Мекленбург (1180-1225 *). Покушавајући да схватим ко је наследник 12-16. века, име Верле. Хвала вам толико за сваку помоћ историчара, ако их има.

  1. No trackbacks yet.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s