Песничко бденије у Грачаници, пуно љубави и вечности, ко није био, не зна. Ништа не зна… каже Весна Капор
Весна Капор рођена је у Невесињу. Филолошки факултет завршила је у Београду. Објавила је роман Три самоће (СКЗ, 2010, „Филип Вишњић“, 2011) и збирку прича По сећању се хода као по месечини (Агора, 2014, „Филип Вишњић“, 2016). Добитница је „Награде Милош Црњански“. Збирка прича По сећању се хода као по месечини била је у најужем избору за Андрићеву награду „Стеван Сремац“ и награду „Меша Селимовић“. Жири књижевне манифестације „Видовданско песничко бденије“ 2018. године које је одржано у Грачаници, доделио јој је трећу награду, „Кондир косовке девојке“, јер су њени романи и приповетке „интимне теме и одјеци колективне историјске судбине“. Ради у Студентском културном центру у Београду као уредник књижевног програма. Аутор је регионалног књижевно – визуелног конкурса за младе писце „Реч у простору“ и приређивач истоименог зборника. Њене приче се налазе у збиркама: Путник са далеког неба, Зона Библиона, Са Андрићеве чесме, Корак исписан пером, Врт наде, Најкраће српске приче и Приче о Косову.
Проза Весне Капор преведена је на руски, македонски и мађарски језик. Повод за разговор са њом је њено одрастање у косовском етичком кодексу и награда „Кондир косовке девојке“ 2018.
Од када пишете и да ли је поетска проза ваш избор или вама својствена рекција на емоције којима се бавите у својој публицистици?
-Пасионирано читам, пре свега, од првих научених слова. А потом
сам и бележила своје мисли и и осећања у односу на свет. Као веома мала осетила сам зјап између бити и не бити, живели смо поред гробља, с вечери би ме хватала блага језа и осећала сам чудно треперење у ваздуху, у себи…пратила бих мајку у стопу, и питала којекакве ствари да отерам језу. Наравно, оно чувено детиње питање, мајко шта бива кад човек умре, отварало је дубоке страхове, али и светове у мени. То је био тај окидач за бележење, за писање као трагање за дубљим, несагледивим, неодговорљивим … У том конктексту је и поетска проза инстинктиван, спонтан одговор на разумевање и посматрање света.
Какав је доживљај награда „Кондир косовке девојке“ коју сте примили на „Видовданском песничком бденију“ овог јуна и да ли сте је очекивали?
-Награду, заправо то велико, дивно признање, нисам очекивала. Била сам дирнута и збуњена; расплакала сам се кад ме је Жарко Миленковић позвао и саопштио вест. Припадајући смо једно другом Кондир и ја. У симболичком смислу, свакако. У мојој девојачкој породици Самарџић приповеда се порекло од Орловића, дакле одрасла сам сам, на неки начин под крилом кососвског предања, и одгајана у том етичком кодексу.
Шта и како поезија и проза могу да помогну у разрешавању косовског чвора, или бар какав траг остављају будућим генерацијама младих људи?
-Књижевност је важно чвориште личног и колективног. Писац може одабрати да буде окренут само сопственом доживљају света, општим темама, без додира са проблемима тренутка у коме живи, а може бележити и колективне моменте, етику, страдања, и одјеке. Најбоље је кад Бог удеси да се преплету ове ствари, тад настаје књижевност за вечност. Код нас је како у стварном животу тако и на уметничкој сцени, права пометња и борба између различитих струја и идеја, али кад се све сведе остају две: глобалистичка-неоколонизаторкса преко које се поручује кроз уметност, да је припадање било ком традиционалном мишљењу и изразу назадно, и у том смислу и приповедање косовске заветне етике, и идентитета требало би да се затру, и друга која разуме да личног без колективног нема, и да ако се испразнимо од предачких садржаја, остајемо згодна празнина за пуњење нових, тужних, погодних новом времену и капиталу садржаја, без сопства. Ето, такав траг ће остати онима после нас: да смо били избезумљени, растрази, несолидни. Али, свакако ће се разумети да је било бурно време. И у књижевности.
Која сазнања трају у Вама о Косову и Метохији, старој српској територији која је и дан – данас ни на небу ни на земљи?
-Мој завичај се духовно простире од Херцеговине до Косова и Метохије. Већ сам навела, одрасла сам у духу народне традиције, народне књижевности; кодекса високе моралности и предања. Моја прабаба је била ризница народних песама, прича, митова…Његош и Косовка девојка, Бога ми, гледали су ме стално…Одрасла сам тако да се у мени мешају и живе као једно свест о сопству и о припадању колективу. Нема ту дилеме. Не видим зашто бисмо брисали велику историју из наших гена, из сећања…зашто бисмо се одрицали наслеђа. Наши животи су тек капље, тек трен на оси времена. Треба мислити о вечности.
„Како понети манастире“ питао се песник Радосав Стојановић још пре више од 30 година… Како их поезија чува, и шта је ту еп а шта реалност?
-То је то питање које су нас притерали да бранимо: како сачувати своју историју, како одржати припадање? Нема врсног српског песника а да није оставио стих за вечност о Косову и Метохији. Десанакина „Грачаница“ још на снимцима где је она говори, тужбалица је. Потом Попини стихови : „Поље као ниједно, над њим небо, под њим небо“… Реалности, заправо живота, без мита, нема. Без предања постаћемо зомбији на траци капитала…савремени номади, савремени робови, спремни да крену и живе било где, задовољни оним што нам колонизатори и савемени робовласници пројектују као стварност, као срећу; но, да ли је то одиста срећа? Човек ће се једном, свакако, пробудити и побунити из тог анестезираног стања, таква му је природа…
И једно хедонистичко питање, како сте се провели на Видовдану ове године у Грачаници, и када ћете поново отићи?
-Било је дивно и страшно. Пуно љубави и вечности. Ко није био не зна. Ништа не зна. Ко није био на литургији у Грачаници. Обећала сам себи, да ћу кадгод узмогнем, убудуће, тог дана бити тамо; а о другим приликама како живот и околности наместе.
Аутор: Славица Ђукић
Извор: Јединство
Магацин 