Архива

Archive for the ‘Ауторски текст’ Category

Одсецање главе дечаку и крвави трагови Америке

American-hegemonyЖиво у времену у којем смо „затрпани“ страшним вестима са светских ратишта, и готово више ништа не може да нас изненади, али ипак се деси да останемо згранути понеким догађајем. Један од таквих догаћаја је одсецање главе 12-годишњаку од стране америчких савезника у Сирији, „побуњеничке групе“ Нур ал Дин ал Зинки.

Прочитај више…

Advertisements

Мале тајне спин мајстора: „Смрт Пајтићу“ или скретање пажње са сепаратизма

август 6, 2015 Оставите коментар
Фото: 021.рс

Фото: 021.рс

На новосадским улицама појавили су се графити мржње уперени против председника ДС-а и премијера покрајинске владе Бојана Пајтића, пише 021.рс. Прочитај више…

Сребреничка каменица по лицу Србије

Обезбеђење извлачи Вучића и српску делегацију из Поточара. Фото: Reuters

Обезбеђење извлачи Вучића и српску делегацију из Поточара. Фото: Reuters

Када неког није брига за апеле сопственог народа, не треба се чудити што га туђи народ гађа каменом. Прочитај више…

Сепаратизам на Балкану и „резервисани“ позивни бројеви

ustani srbijo
Председавајућа „косовске делегације и министарка“ за дијалог Београда и Приштине Едита Тахири изјавила је да ће Косово добити међународни телефонски број 383. Прочитај више…

Михаило Меденица: Уживо- Вучић у Тирани (by Зоран ваздуплохов Бабић)

micko1Беспилотни вадуплохов са двојицом пилота, искусних ваздуплоховаца, слетео је у Тирану! Још осећам онај горак укус у устима, души, срцу, ушима, под мишкама… Трчао сам за ваздуплоховом док није узлетео… Трчао сам и даље, али онај проклети кукуруз и сурчинске њиве…

Како је леп, о Боже! Како достојанствено излази из беспилотног вадуплохова, како му се физички и ментално дивим, сигурно није ишао до тоалета ни једанпут током лета, сигуран сам да неће ићи ни током дводневне посете Aлбанији! Aплаудирам тој величанственој бешики дивећи јој се до вадуплоховних висина!!! Понекад мрзим себе што тако често одлазим у ве-це! То ме је онај Пајтић урокљиво погледао, дабогда му нестало сенке за владу…

Тирано, радуј се, знаш ли ко ти корача улицама?! Да ли се мој аплауз чује до тамо? Стојим на симсу- ваљда се чује?! Ногама сам обухватио олук, руке морају да ми остану слободне за тапшање, мада клизим чини ми се, покушаћу зубима да се задржим за штрик…

Госпођо, шта вам је, какав манијак, па то сам ја – Зоки дрон, комшија с петог, немојте метлом, бре, нећу Вам појести штрик само се придржавам зубима…

Какав господин, каква људска величина, какав Здарвко Чолић модерне српске политичке мисли, како само пева химну- добио би свих пет столица у „Пинковим звездицама“! Како се само сналази у доњим лагама, како дивно плови трилерима, како доноси емоцију, што би она Леонтина рекла, како влада рефреном… Дивим му се и духовно, бре! Па то је чиста литургија, византијско појање! Комшинице, можете да ми додате кандило, молим Вас! Само потпалите брикет, закачите ми за уво, и говорите „Aмин“ на сваке три секунде… Пребаците, бре, веш преко мене нека се суши, не пуштам штрик из уста ни за живу главу још два дана!

Баш је она Михајловићка морала да се угура у делегацију! Плавуша! Хм, Aлек није низ приметио кад се офарбала и променила фризуру, а кад сам ја радио фејс- лифтинг одмах је провалио: „Зоки, јеси ли то спавао на руци, или су ти очи увек тако близу ушију“? Гарантовано је већ три пута ишла до тоалета, само га брука…

Комшинице, можете сад да ми скинете ово каднило с увета, иде ми тамјан у очи, не видим Aлека, не видим Aлека… упомоћ, упомооооооћ… јел’ још увек у кадру, јел’ аплаудирам или ми руке својевољно млатарају к’о Тома по платформи, јел онај Рама провоцира нешто, да одем до амбасаде Aлбаније и демостративно спалим омиљени розе џемпер, јел то неко пребацио на рекламе- дабогда му Вулин на беспилотном ваздуплохову улетео у дневну и колутао окицама к’о Тереза Орловски кад глуми оргазам?..

То само наш Aлек може: оде у посету страној држави па као домаћин прими њиховог премијера и председника, али их пусти да чекају пола сата, какав цар! Не разумем како неко може да му се не диви до дијагнозе, бре!!! Да ли да додам и Вучић па да ми Бабић остане као девојачко презиме?

m-300x168Још само 42 сата до шефовог повратка, боље да пожурим на аеродром да не закасним! Једва чекам да точкови ваздуплохова дотакну земљу па да се као онда окачим о крило, с тим што овог пута не пуштам ни кад механичар почне да удара по прстима!!!

Тирана на води; жичара од Блока 70 преко Кошутњака до Драча; повећање пензија албанским пензионерима до краја године; Железара Смедерево у Валони; неколико стотина хиљада радних места у Скадру за младе стручњаке из Србије; гасни споразум са произвођачем упаљача Фазлијом Куртеши; уговор о производњи оних белих капица у нашим фабрикама и пласирање контигента шајкача у Aлбанију; заједничка улагања у инфраструктуру, Шоту, сољење семенки… Једва чекам да се врати, па да обзнанимо још читав пакет историјских успеха и инвестиција!

Како ми недостаје, већ осећам физички, психички а богами и ментални бол! Комшинице, пустите ону од Бајаге: „Плави мој сафиру“…

Не плачем, то ова прашина од ваздуплохова, а мало болуцкају и ове штипаљке што сте покачили по мени, али нека, издржаћу аплудирајући, само замолите децу да не шутирају лопту о мене и да не љуљају штрик…

Михаило Меденица

Извор: Uživo- Vučić u Tirani (by Zoran vazduplohov Babić) – Dva u jedan

Ко је заправо „Украјинац“?

konstantinkrilov

 

КОНСТАНТИН КРИЛОВ

Ко је заправо „Украјинац“? То је Рус коме су обећали (не дали, него обећали) виши статус у замену за уништавање Руса или учешће у томе.

Међу тврдњама „Украјинци су Руси“ и „Украјинци су апсолутни руски непријатељи“ нема никакве противречности. Ни логичке, а још мање фактичке.

Ко је заправо такозвани „Украјинац“? То је Рус коме су обећали (обратите пажњу: не дали, него обећали) виши статус у замену за уништавање Руса или учешће у том уништавању. И он је на то пристао. Није важно због чега: саблазнивши се некаквом „пољском госпођицом“, као гогољевски Андрија (који се може сматрати првим Украјинцем), подивљао од притисака и ругања, или просто због душевне нискости. Он је пристао. Баш под таквим условима.

А такозвани „потомствени Украјинац“ (који има „дедицу Украјинца“ и томе слично) – то је, са своје стране, Рус чијем су деди или прадеди обећали то исто, и он сећање на то обећање чува као светињу, верујући да ће „ипак дати, озбиљни су људи обећали“ (а што нису дали – сваљује на „ми смо слабо и мало радили, али ћемо се поправити“).

Не треба објашњавати чињеницу да људи који су направили такав избор и јесу апсолутни руски непријатељи (чак и већи него они који су им обећавали). То јест, ово је управо онај случај: „ако је потребно објашњавати, онда не треба објашњавати“.

 

Извор: Фск – Ко је заправо „Украјинац“? | Фонд Стратешке Културе – електронско издање

Савременик будућности: Николаj Фjодоров и руски космизам

О неоправдано запостављеним мислиоцима

Текст: Милан М Ћирковић

Будућност наш често изненађуjе само нашом кривицом; људе коjи су се њоме озбиљно бавили често исмевамо или игноришемо. У овом и наредним текстовима из нечега што ће можда, ако време и околности дозволе, постати сериjа од десетак текстова, желео бих да се осврнем на неке велике мислиоце коjи су неоправдано запостављени и непознати, често и у свету, а на нашим просторима нарочито, а коjе повезуjе заjедничка тематска нит – окренутост будућности и промишљање великих питања футуролошког, па и есхатолошког карактера. (Наравно, део наслова сам “позаjмио” од др Зорана Живковића и његове сjаjне критичке књиге о СФ ауторима из 1980-их; као што Борхес рече, броj метафора jе коначан, тако да кад крадемо, нека то увек буде од маjстора!)

То се може посматрати и у контексту повећаног интересовања за трансхуманизам, коjи насупрот многим критикама уопште ниjе покрет “од jуче” и има итекако озбиљан интелектуални педигре. Додатни мотив jе разбиjање квазинаучних и квазикултурних предрасуда, посебно актуелних у новиjе време на различитим деловима домаћег друштвеног спектра; пре свега да покаже да Русиjу не представљаjу адекватно ни Путин ни Распутин, ни Гаспром ни гулази (и други хорори бољшевизма), ни Наши ни Црне стотине, понаjмање “традициjа секире” (као што jе ономад то формулисао Петар И), КГБ/ФСБ, соц-реализам, Павел Морозов, ликвидациjе новинара, мафиjа и алкохолизам.

Дакле, има много величанствених ствари у рускоj култури коjе су недовољно познате, а jедна од свакако наjзначаjниjих jе мисао и дело Николаjа Фjородовича Фjодорова, филозофа, визионара и зачетника руских космиста. Лично, чини ми се да поред његовог савременика Ничеа, чиjи jе готово потпуни антипод представљао, и нешто млађег Херберта Џорџа Велса, оригиналниjег мислиоца у последња два века ниjе могуће “ни са свећом“ пронаћи. Ниjе узалуд Лав Толстоj за њега написао “поносан сам што живим у исто време кад и такав човек.” Исти гроф Толстоj, кога jе Фjодоров жестоко грдио и бар jедном га у лице назвао “некадашњим интелигентним писцем”.

Николаj Ф. Фjодоров се родио у Одеси 1829. године као ванбрачни син кнеза Павла Ивановича Гагарина, боема и аристократе са уметничким склоностима. У родном граду се и школовао. Након пар година учитељевања широм Русиjе, почев од 1868. године, више од четврт века jе радио како библиотекар Музеjа Румjанцевих (данас део Државне библиотеке Русиjе) у Москви. Током тог периода живео jе монашким животом, трошећи практично сву своjу зараду на издржавање своjих ученика, међу њима и Константина Циолковског, пионира астронаутике, коjи jе као сиромашан студент из провинциjе живео веома тешко у Москви.

Толстоjа jе нарочито импресионирало да jе Фjодоров спавао на ковчегу са књигама и то свега по 3-4 сата дневно, а иначе jе био велики противник 8-часовног радног времена коjе jе подсмешљиво називао „16-часовним ленчарењем“. Као и многи други пророци и визионари (Буда, Исус, Питагора), Фjодоров ниjе ништа обjављивао за живота. Сва његова дела обjављена су постхумно, при чему jе он инсистирао да се издавач мора одрећи своjинских права и делити његове књиге бесплатно, што jе са првим издањем и учињено (касниjе су се комунистички издавачи, да употпуне ирониjу, оглушивали на оваj тестаментарни захтев, моjе издање из 1982. има уредно одштампану цену на корицама).

Преферирао jе усмену реч, мада су неки од његових ученика хватали белешке коjе jе он после ауторизовао и делимично уврштавао у своjе необjављене списе. Његово наjзначаjниjе дело jесте синтетичка Философия общего дела (Филозофиjа заjедничког подухвата) коjа се први пут поjавила у штампаном облику 1906. године, три године након смрти аутора, заслугом његових ученика.

Међу ученике Фjодорова – тзв. руске космисте – убраjаjу се не само велики визионар и пионир астронаутике Константин Циолковски, већ и филозоф и окултиста Пjотр Успенски, славни геохемичар, минералог и биолог Владимир Вернадски, физичар и теолог Павле Флоренски, биофизичар Александар Чижевски и jош неки руски и украjински мислиоци. Мада ниjе са њима делио већину становишта, Николаj Берђаjев jе признавао своj огромни интелектуални дуг космистима генерално, а Фjодорову посебно и написао jе jедан од своjих наjпоетичниjих есеjа у поводу стогодишњице рођења скромног библиотекара.

Владимир Соловjов, коме jе Фjодоров послао одломке из своjих рукописа, написао jе: “Прихватам Ваш проjекат безусловно и без оклевања… Не могу, а да Вас не признам за свог учитеља и духовног оца.” (Узгред, већ и оваj мали списак имена сведочи о интензитету интелектуалног живота у Русиjи на краjу 19. и почетку 20. века, што су комесари касниjег тоталитарног режима покушавали орвеловски да прекроjе и прогласе све што jе претходило “нултоj години” револуциjе за мрак и средњевековље.)

Преко Циолковског, космизам jе имао утицаjа на совjетски космички програм, пре свега кроз личност Сергеjа Павловича Караљова, главног дизаjнера и spiritus movens-а читавог програма. Познато jе да jе Караљов jош као дечак отишао из родне Украjине на право “ходочашће” у Калугу да упозна старог Циолковског, коjи му jе током читавог живота био лична икона и врхунски узор, чак и у наjтежим тренуцима док jе 16 сати дневно секао дрва у сибирском гулагу.

Међу доцниjим мислиоцима коjи су свесно или не били на позициjама сличним космистима или на коjе jе космизам утицао можемо поменути и тако разноврсне умове попут Херберта Џорџа Велса, Бакминстера Фулера, Џулиjена Хакслиjа, Џона Ролса, сер Артура Кларка, Фримена Даjсона, Марсела Теруа, Мишела Уелбека, па све до савремених трансхуманиста, екстропиjанаца, сингуларитариjанаца и других футуриста. Интересовање за космисте нагло jе порасло у последње две децениjе, о чему сведоче скорашњи преводи на неколико светских jезика; код нас jе, узгред буди речено, о њима писао наш савремени филозоф и историчар науке, професор Радомир Ђорђевић.

Мисао Фjодорова пуна jе “очигледних” парадокса; наравно, ова реч jе под наводницима зато што он ниjе био истински некохерентан или контрадикторан, већ се то чини само при површном читању. (Као што jе Андре Жид у свом дневнику написао чувену реченицу о томе да искрен човек никада ниjе контрадикторан; он само може користити речи у датом тренутку на другачиjи начин од саговорника из емоционалних или интелектуалних разлога.)

Данас jе готово незамисливо да jе човек коjи jе толико веровао у моћ науке и технологиjе, те у космичку судбину човечанства, оптуживао чак и Достоjевског и славенофиле попут Данилевског за “инфицираност начином мишљења Запада”. Попут средњевековних руских монаха, пре патриjарха Никона и Петра Великог, Фjодоров jе оптуживао западне хришћане, нарочито римокатолике, за увођење осветољубивости, таштине, претње паклом и култа личности у оригинално колективистичко хришћанско веровање.

Међутим, насупрот њима и насупрот готово читавоj традициjи руског православља, Фjодоров jе истицао и демократски и егалитарни карактер онога што jе оригинална хришћанска традициjа по његовом мишљењу оличавала. Стога он и у аристократиjи и у царском самодржављу види жаљења вредне аберациjе коjе су успоравале руски народ на његовом успону ка просвећености (у специфичном колективистичком смислу) и “заjедничком делу”. (Вероватно су управо ови делови Фjодоровљеве мисли, а касниjе и његова очигледна веза са космичким програмом, учинили да његови списи не буду стављени на индекс за време комунистичког режима, мада их ни у jедном периоду, све до наjновиjег времена ниjе било лако набавити. Као и у неким другим случаjевима, већ сама дубина његове мисли учинила jе посао инквизитора и цензора далеко тежим, те су га они очигледно аљкаво урадили!)

Уместо патриjархално-милитаристичког слављења “вечите мушкости” (карактеристичне за ориjенталне деспотиjе, чиjа су обележjа тираниjа, рат и смрт), и декадентног слављења “вечите женствености” (коjу карактерише западна демократиjа, луксуз и уживање у земаљским задовољствима), Фjодоров предлаже “вечиту детињастост” коjу карактерише са jедне стране морална чистоћа и мирољубивост, а са друге радозналост и жеља за игром са читавим светом.

Дело jе опште само ако у њему одиста учествуjу сви људи. У том погледу, за Фjодорова не постоjе полне, националне, верске или друге разлике. Jедна разлика додуше постоjи, и Фjодоров jе сматра неминовном на овом стадиjуму, али сугерише и како jе треба искористити да се превазиђе постоjеће стање: разлика између образованих и необразованих. Због овога се његова мисао често проглашава елитистичком, мада jе то сасвим без основа: Фjодоров на много места наглашава да jе циљ Подухвата општа просвећеност, коjа се односи не само на становнике Земље, већ и читавог космоса. И не само оне коjи ту будућност доживе, jер он и разлику између живих и мртвих доживљава као своjеврсну неправду и дискриминациjу.

Он jе изнад свега филозоф две велике идеjе: колонизациjе свемира (коjу назива “спиритуализациjом”) и физичког васкрсавања мртвих. Обе се људима и данас могу чинити шокантним – како ли су звучале пре 150 година можемо само да нагађамо (и дивимо се Фjодоровљевоj храбрости)! И не само то: већ ће се оба та велика проjекта остварити доследном и планском употребом достигнућа рационалне науке и на њоj засноване технологиjе.

Ово треба нарочито нагласити: Фjодоров ниjе заговарао мистично религиозно ускрснуће мртвих на Страшном суду или неку од сродних теистичких концепциjа. Познато jе да jе жестоко критиковао Достоjевског и Соловjова због скретања у мистицизам баш у погледу овога. Мада наjдубље религиозан у смислу руског православља, он jе сматрао да таj облик ускрснућа стоjи ван времена (на сличан начин на коjи jе акт стварања света сам ван времена), а да се претходно мора испунити васкрснуће мртвих кроз материjални, дакле научно-технолошки, прогрес, чиме би се укинула jедна од “великих неправди”, тj. поред других облика неравноправности против коjих jе писао (полних, имовинских, итд.) он jе искрено доживљавао као етички проблем неравноправност између сада живих и мртвих људи.

Дубина његовог хуманизма заиста може повремено бити неразумљива данашњем читаоцу; на пример, он jе утврђивао да, ако jе племенито понашање помоћ болеснима и брига за људе коjи су због несреће остали без имовине, како онда логички наставак исте те етике ниjе брига за умрле? Иако смо признали да jе индивидуа непоновљива, ми одбиjамо – усред културних, религиjских и других разлога – да истичемо у први мах губитак те непоновљивости због смрти – коjа, по Фjодорову, никако ниjе сама по себи неизбежна, већ jе наjтежа болест и ултимативно зло против кога се морамо борити у сваком тренутку, макар коначна победа над смрћу лежала вековима, па и хиљадама година у будућности.

Ова победа, као и насељавање космоса, биће постигнуто коришћењем науке и технологиjе до неслућених димензиjа – али из разлога коjи ће бити суштински спиритуални, етички и емоционални. За њега нема никакве противуречности између истинске науке и истинске религиjе (за разлику од њихових привремених манифестациjа коjе и са jедне и са друге стране укључуjу кукавичко и бесплодно признавање смрти), с тим што он таj перципирани сукоб разрешава на доиста ексцентричан начин: он инсистира на томе да не само што ће супериорна наука будућности стећи сакрални статус у друштву, већ ће она приближавањем великим циљевима, пре свега васкрсавању свих људи коjи су икада живели и насељавању читавог видљивог космоса добити истинску сакралну суштину.

Фjодоров jе тако први замислио касниjе много пута у научнофантастичном контексту експлоатисан мотив изjедначавања и стапања научне и религиjске елите у разумевању jединствене сакралне истине о универзуму. При том треба опет поновити да jе његова филозофиjа пре свега филозофиjа акциjе, па била та акциjа мотивисана ониме што са данашњег несавршеног становишта перципирамо као наука или ониме што перципирамо као религиjа. Према мистицизму и контемплативности се он односи са искреним и дубоким презиром, као према стварима коjе одвраћаjу људе од рада на Заjедничком Подухвату – “трансформациjи хаотичног поретка природе у уређени поредак коjи регулише човек.”

Мада се све код њега врти око “заjедничког подухвата”, Фjодоров никако ниjе мислилац jедне идеjе. Напротив, по много чему он jе био настављач ренесансне свестраности (ниjе ни чудо да jе jедан од његових омиљених извора коjе радо цитира у Филозофиjи заjедничког дела Леон-Батиста Алберти). Jедна од практичниjих идеjа за коjе се залагао jесте изградња велике опсерваториjе у планинама Памира, коjа би требало да послужи драматичном унапређењу астрономских наука, као неопходном предуслову колонизациjе свемира; оваj његов сан малим делићем jе испуњен много децениjа након његове смрти изградњом Опсерваториjе Маjданак на памирским обронцима данашњег Узбекистана.

Али у огромноj већини његове идеjе биле су изразито теориjске и визионарске природе. Инсистирао jе на “проjективности” великих идеjа, као супротности и синтези обjективности и субjективности, у смислу да оне могу бити обjективне или субjективне у зависности од историjског тренутка и стања посматрача, али да ултимативни критериjум њихове вредности лежи у томе колико и на какву акциjу инспиришу. Филозофски, био jе по много чему близак Ортеги и Гасету, између осталог и по инсистирању да се, насупрот традициjи западне филозофиjе од Декарта наовамо, морални судови не могу раздвоjити од дескриптивних судова о природи (савременим филозофским речником прихватао jе тзв. натуралистичку грешку).

Подвоjеност учених људи и масе jе и код Фjодорова и код Ортеге основица тумачења друштвених односа. Такође, проjективност идеjа код Фjодорова има сличности са “динамичким разумом” код Ортеге, а близак им jе и популарни стил излагања и презир према формализованоj филозофиjи каква се изучава у академским институциjама. Са друге стране, Ортегин песимизам лежи у наjоштриjем контрасту са суштинским оптимизмом Фjодоровљеве мисли, све окренуте узбудљивоj будућности човечанства у наjширем космичком контексту.

Прилично jе индикативно да су управо у тоj грандиозноj визиjи наjближи “духовни сродници” ватреног православца Фjодорова били атеиста и jедан од отаца неодарвинизма Џон Б. С. Холдеjн, те jезуитски свештеник и палеонтолог Пjер Теjар де Шарден. Обоjица су са Фjодоровом делили изразиту склоност ка есхатолошкоj спекулациjи – могло би се чак тврдити да Фjодоров у своjоj визиjи спаjа наизглед неспоjиве црте Теjаровог савршено теистичког виђења ускрснућа “у Омега-тачки”, тj. на краjу времена, са Холдеjновом изразито натуралистичком визиjом “Дедаловог” укидања разлике између природног и вештачког.

Ово сведочи да jе традиционално религиjско разумевање есхатологиjе било превазиђена jош пре стотинак година, што се и данас често заборавља или игнорише код људи коjи окренутост ка будућности наивно сматраjу неком врстом доконе теолошке спекулациjе. У наредним текстовима биће детаљниjе размотрени ставови ових и jош неких мислилаца футуристичког усмерења.

Мало има слика коjе приказуjу Фjодорова и готово ниjедна фотографиjа – али jе она коjу jе насликао Леонид Пастернак (Борисов отац и познати руски импресиониста) занимљива баш по покушаjу да се на импресионистички начин прикаже Фjодоровљев “лаки” аскетизам. Коначно, ево мало Фjодорова његовим сопственим речима (поред мог, неизбежно незграпног, превода наводим и понешто у оригиналу, да се осети стилска лепота његовог писања):

Човечанство jе Божиjе оруђе за спасење читавог свемира.

Данас jе све подређено ултимативним циљевима рата, сасвим супротно ономе чему морамо тежити.

Политика мора бити замењена физиком.

Смрт jе само манифестациjа наше незрелости, недостатка независности, самопоуздања и разумевања живота, као и наше неспособности за узаjамну помоћ.

Природа нам враг временный, а друг вечный потому, что нет вражды вечной, а устранение временной есть наша задача, задача существ, наделенных чувством и разумом.

[Природа нам jе привремено неприjатељ, али приjатељ у вечности, због тога што нема вечног неприjатељства, а елиминациjа свега што jе привремено jе наш задатак, задатак бића обдарених осећањима и разумом.]

Человечество будет братством лишь тогда, когда все знание получит большую глубину и широту, когда вся наука и все искуство станут отеческим делом; только наука и искусство могут обратить человеческий род в братство.

[Човечанство ће постати истинско братство тек онда када сва знања досегну огромну дубину и ширину, када за све науке и све уметности будемо очински бринули; само наука и уметности могу преобратити све људе у браћу.]

Извор: Елементаријум

Живадин Јовановић: Може ли Србија да испоручи све а не добије ништа?

Може ли Србија да испоручи све а не добије ништа? Шта су САД добиле санкцијама против Русије

zivadin-jovanovic-L1

Живадин Јовановић

У јавности се провлачи теза да Србија, ако жели у ЕУ што је проглашено за национални и државни приоритет, мора и да уведе санкције Русији јер је то део заједничке, или јединствене, спољне политике ЕУ. Притом се, намерно или због незнања, изоставља да је заједничка спољна и безбедносна политика ЕУ и даље, добрим делом, циљ а не усаглашена и применљива стратегија. Питање је да ли унутар ЕУ и може доћи до консенсуса у погледу сваког конкретног спољно-политичког питања. Као што је познато, консенсус не постоји ни о питању признавања Косова и Метохије. Друго, Србија још није чланица ЕУ да би била у обавези да примењује чак и оно што чланице ЕУ, од случаја до случаја, усагласе. Треће, пријатељски, савезнички односи Србије и Русије уобличени током историје, заједнички корени у култури, језику и духовности представљају део идентитета српског народа и Србије. Очекивати од Србије да уведе санкције Русији било би равно захтеву да се Србија одрекне дела свог идентитета, што свакако није стандард ЕУ. Бар не декларисани.

Иронично је да било ко у име ЕУ захтева од Србије, нечланице, да уведе санкције према Русији када у самој ЕУ расту отпори па чак и случајеви кршења тих истих санкција од њених чланица. Иронија је тим већа што сви знају да тзв. пут Србије ка ЕУ, превасходно ако не искључиво, зависи од одрицања од Косова и Метохије. Отуда иза захтева за увођење санкција према Русији треба видети жељу и стратегију САД да трајно одвоје Србију од Русије, да је лише руске подршке суверенитету и територијалном интегритету, бесцаринског извоза на руско тржиште, више милијарди евра вредних инвестиција, енергетске безбедбности (са, или без Јужног, Турског тока), да је потпуно оголе и загосподаре њеном тероторијом и ресурсима. Верујемо да до тога, ипак, неће нити може доћи, да ни моћна гошћа са севера, нити још моћнији домаћин нашег Премијера с оне стране Атлантика, неће наступити ауторитаристички.

Србија жели добре односе са свима, али пре свега мора да опстане и да се развија као слободна и независна, на сопственим коренима и сопственом историјом. Србија зна да се то не постиже непрекидним одрицањем од својих животних интереса, нити прихватањем улоге монете за поткусуривање рачуна унутар ЕУ, између ЕУ и САД, или у односима Запад – Исток. СФРЈ је својевремено била монета за успостављање (привидног) јединства ЕУ (ЕЕЗ) уочи Мастрихта 1992. тако што је разбијена. Слична је била и судбина СРЈ. Србија нема права да прихвата улогу такве монете.

 

Потребно је да се Србија окрене себи, потребама и интересима које сама дефинише, да сачува и покрене своје ресурсе, за сопствено добро. Распродаја преосталих економских и природних ресурса била би фатална, тешко поправљива, грешка. Потврда да не схвата савремене процесе и да долази крај ере либералног капитализма. Одрицање од (преостале) слободе и суверенитета. Тотална неодговорност према долазећим генерацијама.

Србија је у много чему специфична. Њена савезништва и историјска искуства су јединствена. Историја њених односа и са ЕУ, НАТО и њиховим кључним чланицама, различита је од историје суседа. Зато је неутралност Србије природна, логична и једино одржива стратешка опција. Ту опцију треба развијати, јачати и уздићи на ниво уставног принципа. Теза да Србија не може седети на две столице, да се мора определити, у суштини, је хладноратовска и треба је одлучно одбацити. Она само привиднно једнако нуди једну или другу „столицу“, уствари, представља прикривен захтев да се Србија, без остатка, преда Западу (САД, НАТО, ЕУ).

Глобални услови и процеси данас су битно различити него почетком 90-тих. На једној страни, Империја и њени савезници чине све да сачувају доминацију стечене позиције и привилегије. Раст војних издатака, глобализација интервенционизма, енормни раст броја војних база САД/НАТО у Европи, прерастање НАТО-а из одбрамбеног у офанзивни. Растућа агресивност војног фактора само је видљив израз дубоких поремећаја система. На на другој страни, успостављају се нови феномени и распореди. Постепено се успоставља мултиполарни систем односа. Кина незадрживо израста у најмоћнију светску економску силу. Функционишу Шангајски савез, ОДКБ, ЕАУ, БРИКС, Г-20. Конституишу се нове глобалне финансијско-кредитне институције изван система Бретон-Вудса, нагрижена је монополска улога долара као светске монете.

У тим условима, аналитичари и политичари све више размишљају о питањима као што су – за који од наведена два основна глобална процеса време ради, коме се и зашто жури, које су опције најпримереније за мале и средње земље? И многа друга.

Србија никоме ништа не дугује, поготову не дугује ЕУ и НАТО-у. Велики број њихових чланица, поготову оне кључне, итекако дугују Србији – морално и материјално. Није јасно зашто се српске владе почев од 2000. до данас, држе снисходљиво пред њиховим комесарима, амбасадорима, министрима, зашто се толико примају на њихове празно звучеће комплименте? Када ће, на пример, да поставе питање накнаде ратне штете и затраже извињење за злочине из прошлости, укључујући и за агресију 1999.? Неће прихватити, неће се извинити? У реду, то зависи од њих. Нека одбију. Наљутиће се? Не желимо никога да љутимо. Зашто би се љутили они који су јавно признали да су грубо кршили међународне законе – НАТО, обожавани Герхард Шредер, Тони Блер и многи други!

Што се Русије тиче, она се од њих не разликује само по томе што никада није ратовала против Србије, иако је то, разуме се, веома важно и тачно. Сарађивала је отворено, безусловно, пружала хуманитарну, економску и војну помоћ увек када је могла. Од почетка 2000. Србија је једини партнер изван ЗНД који на тржиште Русије извози без царине. Прошле године обележавали смо смо 100 година од почетка Првог светског рата. Подсетили смо се, поред осталог, и на то колико су велике заслуге Русија за спас српске војске и народа после албанске голготе. Ове године прослављамо 70 година од победе над наци-фашизмом. Подсећамо се огромних жртава српског народа и његовог незаменљивог доприноса победи над највећим злом у новијој историји цивилизације. Али, и чињенице да су, у завршници рата, Београд и делови Србије (Југославије) ослобођени заједничком борбом Народно-ослободилачке војске и Црвене армије.

Тачно је, разуме се, и то да је Србија у оба светска рата имала и друге савезнике, оне са Запада. И њих поштује и цени. Тако ће остати. Крајем рата они су бомбардовали Србију и Црну Гору – Београд, Ниш, Прокупље, Приштину, Никшић, Подгорицу, да поменемо само неке градове – наносећи Србији огромне људске губитке и разарања. То се не може ни оправдати, ни заборавити.

Током тзв. југословенске кризе, односно, разбијања СФРЈ, наши западни савезници су помагали сецесију бивших југословенских република, достављали им оружје (кршећи емгарго УН), обезбеђивали логистику, обавештајне податке, војне стручњаке, пропаганду, саветнике. Истовремено, Србију су „помагали“ – екскомуникацијом, изолацијом, санкцијама без преседана, сатанизацијом. Русија Јељцина и Козирјева учинила је велику грешку 1992. Гласајући за санкције СБ УН. С друге стране, Русија је све време трајања санкција слала велику хуманитарну помоћ Србији, а руска јавност, Руска Државна дума, интелектуална елита и други чиниоци руског друштва, су на све начине подржавали Србију (СРЈ), изражавали солидарност са српским народом.

Центри моћи из најутицајнијих земаље чланица ЕУ и НАТО, су финансирали, обучавали и наоружавали терористичку ОВК годинама пре агресије 1999. Док су водеће земље Запада (САД, ВБ, Немачка) припремале оружану агресију, у савезништву са терористичком ОВК, подржавале сепаратисте, криминалаце са потерница и терористе на Косову и Метохији, Русија је подржавала изналажење мирног политичког решења, упозоравала на опасности од ширења тероризма, кршења принципа УН и ОЕБС-а. Током и после агресије НАТО, Руска влада је јачала пружање хуманитарне помоћи Србији и Црној Гори, покретала међународне акције. Зхваљујући Сергеју Шојгуу, тадашњег министра за ванредне ситуације, формирана је посебна међународна хуманитарна група – Русије, Грчке, Швајцарске – за финансирање, прикупљање и транспорт помоћи.

У новије време Запад је, благо речено, покровитељ једностраног отцепљења Косова и Метохије. Оружаном агресијом и окупацијом извршио је припреме, да би потом иницирао једнострано отцепљење и признавање. Русија је осудила агресију НАТО као ударац на међународни правни поредак, кршење основних принципа УН, ОЕБС.

Председник Владимир Путин континуирано упозорава да је отцепљење Косова и Метохије од Србије опасан преседан, а не „уникални случај“, како су говорили лидери Запада. Русија не признаје отцепљење Косова и Метохије, нити намерава то да учини, како јер ових дана у Београду потврдио и руски министар спољних послова Сергеј Лавров. „Уникална“ је изјава америчког председника Обаме да је одлука о отцепљењу Косова (и Метохије, прим.аут.) исправна јер је донета на референдуму(!). Да ли због незнања, или пристрастности и двоструких стандарда, мање је битно, али је свакако „уникална“!

Серијска разбијања СФРЈ, СРЈ и Србије, могу само за неупућене или злонамерне бити последица погрешно вођене политике српских политичара, неразумевања времена и нових односа после пада Берлинског зида. Реч је о дугорочној стратегији продирања на Исток и глобалне доминације САД. Дробљење, изнуривање и дезоријентација српског народа као политичког фактора на Балкану је последица те стратегије.

Стратегија ширења на Исток и глобалне доминације је безизгледна, безизлазна и осуђена на пропаст. Она се већ враћа као бумеранг, најпре и најдиректније погађајући ЕУ, а потом и целу западну хемисферу.

Ако је Запад, на челу са САД, оружаном агресијом 1999. против СРЈ, узео залет за „стратешки скок“ на Исток (Русија, Централна Азија, Каспиј), онда је потпаљивањем пожара у Кијеву 15 година касније демонстрирао велики дефицит способности за оријентацију у новом времену и простору.

Америчка стратегија изолације и кажњавања Русије доживела је неуспех.

САД су најпре наметнуле своју одлуку о санкцијама савезничкој ЕУ, а онда их у јавности представиле као санкције тзв. међународне заједнице (читај НАТО/ЕУ) против Русије. Наводно, због руске агресије на Украјину. Суштински, циљ санкција је спречавање даље сарадње и повезивања ЕУ и Русије, изазивање економских проблема на обе стране, подстицање социјалних и политичких проблема у Русији, њена дестабилизација, а посебно – слабљење положаја Путина. Сукоби у Украјини су изазвани да би дали покриће и повод за санкције, дисциплиновање и увлчачење Европе у конфронтацију са Русијом. Узрок је – немирење САД са све осетнијим слабљењем утицаја и губљењем привилегија у глобалним односима.

А шта су САД и Запад добили?

Прво, постало је јасно (што се од самог почетка могло и морало знати) да се тако велика тероторија као што је Русија, не може држати под санкцијама и изолацијом. Јер Русија има огромно унутрашње тржиште, ресурсе и стратешке партнере (земље БРИКС-а, на пример), којима не пада на памет да је кажњавају, односно, да се самокажњавају. Друго, Русија се брзо преоријентисала на развој сопствене индустрије и производње хране смањујући на тај начин зависност од увоза са Запада (ЕУ) и уједно, отклањајући дугорочну неуравнотеженост у економији која се ослањала, углавном, на производњу и извоз енергената и сировина. Треће, покушаји кажњавања и изолације Русије, лишили су западни бизнис приступа како руском тржишту за које немају рационалну алтернативу (близина), тако изворима стратешких сировина. Четврто, дошло је до убрзања и ширења сарадње Русије и Кине, као стратешких партнера – у развоју, енергетици, инфраструктури (нафтовод, гасовод, железнице), наоружању, финансијама (банкарству). Пето, даље је подгрејано питање да ли ЕУ и даље треба слепо да следи америчку политику и империјалне циљеве што, како пример санкција против Русије показује, наноси огромну, ненадокнадиву штету и заостајање Европе у развоју. И шесто, санкције су даље ојачале патриотску хомогенизацију руског друштва, унутрашњи и међународни престиж Путина. Нису ли то на свој начин потврдиле и манифестације у Москви и широм Русије, поводом прославе 70. годишњице победе над наци-фашизмом.

Шта је од свега тога био циљ америчких санкција!? Које од горућих међународних проблема, од Украјине преко Сирије, Либије, Блиског и Средњег Истока, до међународног тероризма, организованог међународног криминала и пиратства –Запад може решити без сарадње са Русијом? Бумеранг санкција је очигледан.

Потребно је да се Србија окрене себи, потребама и интересима које сама дефинише, да сачува и покрене своје ресурсе, за сопствено добро. Распродаја преосталих економских и природних ресурса била би фатална, тешко поправљива, грешка. Потврда да не схвата савремене процесе, да крај ере либералног капитализма није далеко. Одрицање од (преостале) слободе и суверенитета. Тотална неодговорност према долазећим генерацијама.

Србија је у много чему специфична. Њена савезништва и историјска искуства су јединствена. Историја њених односа и са ЕУ, НАТО и њиховим кључним чланицама, различита је од историје суседа. Зато је неутралност Србије природна, логична и једино одржива стратешка опција. Ту опцију треба развијати, јачати и уздићи на ниво уставног принципа. Теза да Србија не може седети на две столице, да се мора определити, у суштини, је хладноратовска и треба је одлучно одбацити. Она само привиднно једнако нуди једну или другу „столицу“, уствари, то је маскирани захтев да се Србија, без остатка, преда Западу (САД, НАТО, ЕУ).

 

Политика уравнотежених односа са свим важним међународним чиниоцима није илузија, већ реални, прави пут који успешно следе многе земље света. Србија је слободна и мирољубива земља која може успешно да сарађује и са чланицама НАТО и ОДКБ, као и са нечланицама, поготову са неутралним и несврстаним земљама, без обзира да ли су у суседству, или удаљене. Београд треба да остане отворен за евроинтеграције, да усваја универзалне стандарде, али је погрешно да чланство у ЕУ третира као питање живота, или смрти.

Невероватно је како су политичари и медији само отварање преговарачких поглавља претворили у готово митски догађај који само треба да се деси што пре и онда ће све бити у реду! Нико не поставља питање колику цену Србија плаћа само за отварање и само на питању Косова и Метохије! Колико ће трајати преговори након отварања поглавља. Нисмо злослути, али зашто не бисмо бар, онако, успут, имали на уму и искуство Турске! Србија је, некако, увек у политици Запада третирана као изузетак. Наравно, не у позитивном смислу.

Отварање поглавља условљава се и распакивањем Устава Србије. И поред свих политичких и медијских манипулација, јасно је да је питање броја посланика Народне скупштине, иако маргинално, џокер у кампањи придобијања подршке јавности. Да ли је неморално, обмањивати грађане да је мотив уставних промена уштеда на смањивању броја посланика са садашњих 250 на 150! Разуме се, да у земљи са са толико сиромаштва, беде и незапослености, доста људи у то поверује. Али, каквое време, какви су то људи који злоупотребљавају јадни положај доброг дела грађана, да им потурају кукавичје јаје! Утисак горчине тим је већи што се немуштим језиком избегавају одговори на питање – шта ће се друго мењати у Уставу. Поготову, нема одређене реакције на раширено уверење да је основни разлог промена – захтев ЕУ да се из Устава изостави преамбула због помињања Покрјине Косова и Метохије. На то и слична питања задужени координатори промена са провидним лицемерјем подсећају да су део демократског система у коме све мора да тече по процедури и без прејудицирања. Осим разуме се, кад је реч о смањивању броја посланика са 250 на 150. То се зна, израчунато је да ће се по том основу, годишње уштедети до два милиона евра „наших грађана“. Чак је израчунато и колико ће се нових радних места на тој уштеди отворити! Свака част! Колико бриге за „наше грађане“!

А тек, шта се крије иза захтева за регионализацијом Србије? Колико ће бити аутономних региона? У којим областима ће се ширити надлежности покрајине Војводине, не само по захтеву Бојана Пајтића и политичара сличне оријентације, већ, посебно, на иницијативу подгрејаног и ојачаног „цивилног сектора“ „проевропске оријентације“ (читај: про-ЕУ, про-Сорошевих, про-НДИ, про-УСАИД фондова). Ако то не буде довољно да Војводина де-факто постане федерална јединица у Србији као некаквом савезу аутономних региона, или покрајина, припомоћиће „саветници“ из иностранства чији је статус већ легализован. (Кад смо се навикли на Тонија Блера, перјаницу агресије НАТО 1999. и расистичке сатанизације Срба, у улози саветника Владе, сви други представници ЕУ и „међународне заједнице“ којима је упућен општи, јавни позив, да прискоче у помоћ, биће право освежење, такорећи, уживање за српску јавност).

Ако Србија за отварање поглавља испоручи све (и Косово и Метохију, и Устав, и преостале фирме, и Војводину као федералну јединицу, и регионе као нове аутономне покрајине, и подршку унитарној БиХ на рачун надлежности РС), шта ће и када добити за узврат?

При садашњим конфликтним политичким и социјално-економским токовима унутар Србије, при одомаћеној дубокој умешаности страних фактора у унутрашње послове, при растућим апетитима агресивних и деструктивних снага у региону, при, мање или више, отвореним ревизионистичким апетитима неких суседа, при много чему другом, бојим се распакивања садашњег Устава маколиико сам свестан његових недостатака од дана када је усвојен. Када једном распакује свој садашњи Устав, питање је колико ће Србија бити у стању да обезбеди да његове промене буду усклађене са основним националним и државним интересима.

ЕУ јесте опција и нека остане. Опција за чланство, али и опција за добросусество. Јер, ЕУ се не може похвалити историјатом разумевања за интересе Србије у последње две и по деценије. Погледајмо како се ЕУ огледала и како се данас огледа у огледалу Косова и Метохије, да ли поштује резолуцију СБ УН 1244 за коју је листом гласала; колико поштује и колико се залаже за примену Дејтонског, Ердутског, Бриселског или било којег другог споразума, када је реч о интересима Србије и српског народа; Колико је Еулекс „статусно неутралан“ у пракси; шта је ЕУ предузела, или шта предузима за слободан и безбедан повратак 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у своје домове на Косову и Метохији; у каквој су пропорцији њене донације према више десетина милијарди евра које су из Србије исисале њене банке и корпорације од 2001. до данас?… Наша економија јесте повезана са немачким и фирмама земаља ЕУ. Колико Србија зарађује из те сарадње и ЕУ инвестиција, када ће преко те сарадње зарадити, на пример 51милијарду САД долара колико су у процесу куповине српског тржишта, посебно финансијског, зарадиле фирме из ЕУ? Најчешће ради о повезаности фирми из ЕУ са својим филијалама у Србији. Профит не остаје у Србији. Ако и остане, биће под контролом иностраних, а не српских корпорација.

Потребно је да Србија у односима са свим другим земљама и интеграцијама поштује начело реципропцитета, боље, да се придржава начела – да су други потребни Србији само онолико колико ти други кроз праксу покажу, да поштују интересе Србије?

Озбиљна политика не треба никога да проглашава као опцију без алтернативе. Једностране концесије и беспоговорна лојалност – ето нам колонијалног положаја. Комплименти страних фактора, поготову, ММФ-а и ЕУ комесара, лако могу да поведу, заварају. У принципу, свако се понаша и говори руковођен својим, не интересима Србије. И Србија друге треба да цени по томе колико разумеју и праведним компромисима допрносе њеним интересима. Једини објективни судија успеха или неуспеха једне политике је квалитет живота грађана Србије.

Било би препоручљиво да се има у виду и могућност да Србија, из неког, данас можда теже видљивог разлога, не буде примљена у чланство ЕУ. Бескрајна листа условљавања, уцењивања и директног понижавања Србије, поодавно упућује да такву могућност не треба отписивати. Постоји и додатни разлог. У писму угледног немачког политичара Вили Вимера упућеног канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године, поред осталог, цитиран је став представника Вашингтона који гласи: „Србију треба трајно држати ван европског развоја“. Засад сви знамо да је тај став поштован протеклих 15 година. Колики му је рок трајања? Србија се суочава са опасношћу да непрекидно испоручује све што се од ње тражи и што ће се тражити, а да не добије ништа. Не упозорава ли на то и салдо такозваних преговора о Косову и Метохији. Још од Тадића, Коштунице и Јеремића – до Вучића, Николића и Дачића.

Живадин Јовановић

Извор: Београдски форум за свет равноправних