Традиоционалне српске вредности и западњачке „вредности“

Срби људска права тумаче из перспективе традиционалног и хришћанског погледа на свет, а не из угла ултралибералних вредности.

То што већина грађана Србије у западним вредностима види декаденцију и коруптивне методе не треба да чуди. Народ који је створио Мајку Јевросиму зна да направи разлику између доброг и лошег, каже Александар Гајић.

Истраживање које је недавно објавио Центар за међународне и безбедносне послове – ИСАЦ фонд показује да већина Срба не доживљава ЕУ као стратешког парнера већ напротив, сматра да процес интеграција угрожава демократију и традиционалне вредности.

Такође, у извештају под називом „ Индекс рањивости- Србија“ стоји и то да већина грађана Србије у промоцији „грађанских слобода“ препознаје промоцију декаденције и морално коруптивног начина живота.

О томе шта је пресудно утицало да Србија покаже снажан отпор према западним вредностима-цивилизацијско одређење или искуство, како изгледа „модеран“ свет из угла традиционалног морала те може ли у народу који је створио мајку Јевросиму да заживи корупција разговарамо са Александром Гајићем, саветником са Института за европске студије.

Запад је изгубио моралну вертикалу

Србија је, каже Александар Гајић, од ослобођења од Турака кренула у процесе модернизације који су имали облике делимичног позападњачења, међутим у својој сржи култура која постоји на овим просторима није западна него је источно европска, она која припада простору византијског комонвелта, односно источно православној цивилизацији.

„Србија се кроз процесе модернизаcије током историје једним делом позападњачивала али је увек тај колективистичко патријахални моменат који се преплитао са самим православним хришћанством, опстајавао. Он данас постоји на просторима целе источне и југоисточне Еропе, не само православног дела, већ и у католички доминантним земљама – Мађарској, Чешкој, Пољској – које су се негујући предмодерне вредности супротставиле тумачењу света у ултраиндивидуалистичком кључу“, каже Гајић, додајући да вредности које се намећу са Запада подразумевају егоцентричну перспективу, мишљење да свако има право да ради шта хоће и где не постоји никаква заједничка морална вертикала.

Традиционални морал против либералних вредности

Србија, која, по његовим речима, предоминантно припада православној култури, патријахалног типа, показује снажан отпор тим вредностима. Не треба да чуди, каже, што теже прихватамо нови тип, нову генерацију тумачења људских права, када ми имамо другачију меру људског вредносног орјентисања у друштвеним, и међуличним појавама.

„Срби људска права тумаче из перспективе традиционалног, пре свега хришћанског морала – шта је морално, шта је неморално, шта је добро, а шта лоше, да ли треба бити себичан, да ли је у реду цинкарити друге, како гледати на туђу саможивост. Све су то параметри који се генерацијама преносе, и емотивно су усађени у људе који одрастају на овим просторима. Те ствари су у најразвијеним западним државама ишчезле или су потпуно релативизоване деловањем медија и медијске пропаганде, али и деловањем популарне културе која се очајнички труди да потпуно ирелативизују моралне наслаге и да раме уз раме са њим стави новокомпоноване ултралибералне вредности“.

Чињеница да је Србија будући на ободу ЕУ специфична по свом геополитичком положају али и да иза себе има историјат са ЕУ, такође су, сматра Гајић, утицали на резервисаност према европским вредностима.

Иза нас су, подсећа, распад Југославије, санкције којима је Србија била изложена, бомбардовање НАТО-а, што код грађана ствара отпор у једном вредносном смилу, а камоли у политичком и социјалном.

Мајка Јевросима део моралног наслеђа

Срби, указује, вредности које се импортују, сматрају, проблематичним и опасним по вредносни оквир функционисања њиховог друштва, њихове породице, односа родитеља и деце.

„Ни по бабу ни по стричевима, речи мајке Јевросима којима саветује Марка Краљевића део су моралног наслеђа. Отуда, и када увиђамо да постоји знатно развијени степен коруптивности, пристрасности, непотизма и привилеговања – ми на те ствари гледамо као на морално неприхватљиве. Оне су последица злоупотребе и сиромаштва, а не нешто што је дозвољено и оправдано. И они који предузимају такве радње и они који су принуђени да плаћају за коруптивне радње знају да раде нешто што је у најмању руку морално проблематично ако не и погрешно“.

Муслимани против људскоправаштва

У земљама, пак, где су те ствари институционализоване и на суптилан начин интегрисане у систем, тај суд се губи јер су практично коруптивни видови деловања изједначени са правно процедуралним видовима.

На питање да ли је поглед на морал и интегритет који се промовише у ЕУ проблематичан само за хришћанске народе или за све оне који имају јасан морални орјентир, Гајић каже да је такав поглед проблематичан по сваку баштину, посебно муслиманску.

„Муслимани су једнако одбојни према том људскоправаштву, релативизацији и конструктивистичком погледу на идентитет и вредности. Они су још ригиднји и милтантнији у супростављању томе, за разлику од хришћана који се унутар себе не слажу са таквим погледом на свет и својим га животним примером оповргавају“.

Човек Запада је дезорјетисан

Са људскоправашком агендом која је метастазирала у правцу који је антитрадиционалан и морално релативистички, све теже се мири и човек Запада.

Гајић каже да је један део становништва на Западу суочен са суновратом стандарда, моралних односа, навика функционисања институција и да покушава да се окрене неким класичним вредностима.

Тамо су, каже Гајић, породице фамилијарно отуђене, атомизоване, посредничка демократије је дубоко у кризи и доведена под знак питања, људи увиђају шта раде корпоративне и политичке елите.

„Када у колевци демократије имате очигледно спорне изборе из новембра прошло године, репресију, Националну гарду на улици, разне видове медијских манилулација, људи губе поверење у оно у шта су до јуче веровали. Човек Запада је дубоко дезорјентисан, њему недостаје упориште“, закључује Гајић.

Извор: Спутњик, Искра

Магацин