Велики број младих на Газиместану за Видовдан 2021. Фото: Јања Гаћеша

У последњих пет година није било више народа и то мора да их боли. Сваке године полиција изазове проблем, и сваке наредне све је више младих који долазе и певају након парастоса

За Видовдан је патријарх српски био на Косову и Метохији. За нас који у покрајини још увек живимо, то је био најјачи утисак овогодишњег обележавања празника. Последњих неколико година први човек Српске православне цркве, нека му је покој души, био је тамо где и државни врх. Отишао је и патријарх Порфирије за Крушевац, али је кренуо са Газиместана. Ту је полазна тачка за све Србе где год да живе и зато за Видовдан политичари могу и не морају да дођу, али патријарха прво видовданско сунце на Косову и Метохији треба да огреје.

„Сваки пут када дођемо, сваки пут када ја дођем на Косово и Метохију, разумем дубински а не могу ни себи ни другима да објасним да сам се заправо вратио у свој дом. Сваки тренутак када сам одсуствовао одавде ја сам странствовао у непознатој земљи, бавио се темама и стварима које ме одводе од себе, одводе од Бога, раздвајају од браће. Сваки пут када дођемо у ову свету земљу, дубински знамо да смо се вратили у дом очев. О томе сведоче ова света Грачаница, Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, толико светиња сведоче о томе да је ово наш дом, Косово и Метохија, земља у којој смо се родили – родили за Христа“, рекао је патријарх окупљенима на литургији у манастиру Грачаница.

Све је више младих

Парастос на Газиместану ове године пратила су различита искушења са припадницима Косовске полиције. Многи нису ни стигли до Газиместана због гужви које је дуж пута управо полиција стварала. Две траке пута претварали су у једну, а на неколико места до Газиместана заустављали су возила – посебно са регистарским ознакама градова у остатку Србије – претресали их и тако стварали колоне. Ништа мања искушења нису била ни око самог Газиместана. Претресали су сваког, скидали мајице за које су проценили да су провокативне, терали људе да по изласку из ограђеног дела око споменика заставе одмах склањају.

Присуствовала сам сцени где неколико полицајаца једну од заплењених мајици шире по ливади и фотографишу. Привођење младића из Црне Горе сте вероватно сви видели, и како су једва чекали да некога – или баш њега – ухапсе. Ниједан инцидент окупљени народ није направио. Достојанствено су ћутали и трпели очигледно иживљавање полицајаца. Ристо Јовановић је ухапшен због једне изговорене реченице којом је покушао да заштити монахињу. Толико је довољно да вас лише слободе у пројекту глобалиста који су назвали „држава Косово“.

„Ево нас на Газиместану и знамо да је цео српски народ данас овде са својом црквом, са својим патријархом, духовно присутан ма где живели и ма где се налазили. Косовска жртва је и данас извор нашег надахнућа, извор воде живе, извор Духа Светога јер нас Господ милује због Светог кнеза Лазара и Косовских јунака, и због свих оних који су њиховим путем ишли и животе давали за своју веру и отаџбину од тада до дана данашњега“, беседио је након парастоса митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Ништа боље од његових речи – које је говорио не знајући у детаље шта се све дешава око Газиместана и на путу до њега – не објашњава зашто полиција увек провоцира и прави инциденте.

На Газиместану је било неколико хиљада људи – младих. У последњих пет година није било више народа и то мора да их боли. Сваке године полиција изазове проблем, и сваке наредне године све је више младих који долазе и певају након парастоса. Зато, ако сам на почетку текста као најјачи утисак овог Видовдана навела долазак патријарха, фрустрираност полиције и њихову жељу за застрашивањем бих ставила на друго место.

Голгота коју Ристо Јовановић пролази ових дана пред такозваним косовским судом је порука свима онима који долазе на Косово и Метохију – посебно о Видовдану – да и њима може исто да се догоди – то је јасно. То је слика „мултиетничког Косова“ и најбоље говори како ствари стоје у Приштини. Што више времена буде пролазило, биће све нервознији, фитиљ све краћи, јер пробудили су се из сна о томе да су такозвана држава. Још ћемо се чуда нагледати, само Господ да чува и брани, а да ли су нас и колико уплашили видеће се већ следећег 28. јуна. (Занимљиво је да је ове године на Газиместану било доста војника из састава америчког Кфора. Не сећам се да сам их протеклих година виђала на парастосу.)

(Не)обележен јубилеј

Видовданске свечаности у централном делу Косова и Метохије трају месец дана и чине их књижевне, ликовне и музичке манифестације. Оне се одвијају по устаљеном шаблону и ове године није било већих изненађења. Не могу да кажем да је програм био лош, али да су нас организатори навикли на боље – јесу. Изостао је другу годину заредом концерт Симфонијског оркестра РТС-а. Књижевник Радован Бели Марковић, добитник главне награде Видовданских свечаности „Златни крст кнеза Лазара“, није могао да дође, али је послао беседу.

„Зидајући и освећујући своје манастире, српски народ је и Србију ка небу вазносио – увис. А уврх небеса аколи не има Србије, питање је да ли је вредело и за земаљском Србијом вековима крвцу проливати? Најпосле, зар и Грачаница не одаје своју готовост да се и сама вазнесе у небо, одакле је Божијом вољом и спуштена на ктиторске руке краља Милутина, уз знање да би се њено вазнесење могло и случити, ако се о једном јутрењу у њезиној порти и храмовној лађи не затекне ико ко се крстом крсти.

Тада би испостављеног мониторинга овлашћени портпарол словодобитно обзнанио: Готово је! Срба овде више нема, нити ће их бити! И црно испод нокта ваљало би ишчепркати да се тако штогод не догоди, да би Грачаница, васцеле Србије симболична свећа, жижак одржала. Без те свеће тешко да би себе саме у мраку препознали. И народ би тако усахнуо. А зна српски народ докле и шта може, да сме и преко оног што се може, и да му је Косово скупа, најскупља реч и сама срчика постојања“, каже се у беседи овогодишњег лауреата Видовданских свечаности.

Оно што посебно привлачи пажњу јесте да је овогодишњи видовдански програм уједно био и обележавање 700 година манастира Грачаница и 700 година од упокојења Светог краља Милутина. Због поменутих годишњица програм није био допуњен садржајима посвећеним манастиру или Светом краљу Милутину, већ су оне само помињане у неколико реченица током појединих манифестација. На Свечаној видовданској седници, на пример, није беседио нико испред Епархије рашко-призренске иако су имали свог представника у сали, и те беседе су се увек издвајале.

Покушавам да разумем да због пандемије није било времена за припрему научног скупа или академије, за организовање неке трибине на којој би говорили историчари или шта се већ ради када су овакви јубилеји у питању, али…. Државни врх се окупио на Видовдан у Крушевцу на прослави 650 година од оснивања града. Недавно је обележено 950 година манастира Прохор Пчињски. Логично је да питам: да ли 700 година манастира Грачанице и 700 година од упокојења краља Милутина не обележавамо зато што нећемо, није тренутак, нема пара, зато што је Косово и Метохија у питању, да не таласамо, неко нешто зна а то није за ширу јавност, или је стварно пандемија узрок? (Знам да у Грачаници постоји добро осмишљен програм посвећен једној и другој годишњици, али неизвесна је његова реализација.)

Слога биће пораз врагу

Можда сам пожурила са питањем јер до краја године има још шест месеци, односно времена да много гласније подсетимо чије је шта у земљи Србији, посебно у тренутку када кидишу на светиње јаче него икада. До сада, то није било ни скромно, а 700 година манастира Грачаница и исто толико од упокојења највећег српског задужбинара нису мала ствар. Не могу се успут обележавати овакве годишњице, а то се управо догодило овог јуна у Грачаници. То је замерка онима који су такву одлуку донели, и најјачи негативни утисак овог Видовдана.

Тако из мог угла изгледа обележавање 632 годишњице Косовског боја – када све саберем и одузмем. Да на крају поменем још једном све оне младе људе на Газиместану. Певали су након парастоса као да око њих ништа не постоји, потпуно предати тренутку и месту на коме се налазе. После њиховог одласка, односно нашег останка на Косову и Метохији, као одговор на више пута поновљену песму „Весели се српски роде“ – која је, без обзира на све околности, дивна порука за крај овогодишњег видовданског окупљања – могу само да кажем: Амин, Боже дај.

Аутор: Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард, Искра

Магацин