Србија никада неће ући у ЕУ јер не дају Тања Фајон и Виола фон Крамон. Приде и холивудска старлета Елизабет Олсен

Срби су Хитлера, по његовом сопственом признању, два пута ујели директно за срце. Први пут у Сарајеву када је Принцип упуцао престолонаследника Фердинанда, чиме је многе у Бечу лишио задовољства да то исто ураде својеручно, а други пут у Београду 27. марта.

Зато Србија никада неће ући у немачку Европу.

Не дају Тања Фајон и Виола фон Крамон. Тањи се не свиђа Гаврило јер је пореметио ред и мир послушне Словенијице у великом хабзбуршком околишу, а Фон Крамон, пророчница косовске будућности, озлојеђена је дивљачким понашањем Београђана у улици која и дан-данас носи назив управо по инкриминисаном датуму.

„Шредер нам је отворено рекао: Ви Срби никада нећете бити део ЕУ“

Ствар постаје још сложенија када се изненада појави холивудска старлета, млада, лепа, плава и неукусна, по имену Елизабет Олсен и, иако има само десет прстију, успе да наброји читавих тринаест година, колико, по њеној рачуници, постоји Србија и њен народ, највероватније Срби.

Остаје необјашњено како је дошла до она три прста да би израчунала до тринаест јер, по унапред изреченим судовима, три прста у Србији могу да значе свашта и којешта. Од знака припадности православљу, у зависности на коју страну се упере, до отвореног признања четничком припадништву. И на крају, али врло важно, ту је и средњи прст који се америчким посетиоцима младе и недорасле Србије усмерава не само у очи заслепљене антисловенском мржњом, него и на нека друга, по свему судећи, за њих много осетљивија места, да не кажемо другачије јер би неко могао помислити да смо, не дај Боже, вулгарни.

https://platform.twitter.com/widgets.js

Други проблем је како Елизабети, краљици лепоте и префињене филмске уметности, објаснити а да не буде принуђена да глуми како је разумела, како јој фино, достојанствено и без задње мисли саопштити да су њени земљаци са свих својих деветнаест пајташа – опет неки број иако је већ виђено да се у том послу госпођица Олсен не сналази баш најбоље – 1999. године у бомбардовању Алексинца и Врања убили 19 (и словима деветнаест) цивила, а 1944. као савезници, у даривању бомби са слободног неба у Нишу лишили живота само 88, такође цивила. Разлика у бројкама је унапред прецизно срачуната да неко не би закључио – наравно погрешно као што су погрешне и све друге српске пропагандистичке мантре – како су мирољубиве снаге Запада некоме мајка, а некоме маћеха. Они су и једнима и другима само објективне, професионалне и независне убице.

„И, шта сад ви хоћете од мене кад сам вам већ на делу показала да се у бројке не разумем нити ме то интересује ако је преко тринаест“ – побуни се Елизабета, краљица као што већ рекосмо.

Одговорено јој је са великим знаком чуђења, али уз дужно поштовање њене личности и утврђеног интегритета да је крајња намера била сасвим поштена и безазлена. Циљ је био да и сама увиди колики је напредак учињен у времену од 1944. до 1999. јер – 19 није исто што и 88 обичних цивила. То ће, постоји наивна нада, једног дана бити разумљиво и за оне који не знају да рачунају више од тринаест, па макар цивили били и сами Срби.

THE END.

Аутор: Драгослав Пакић
Извор: Стање ствари

Магацин