Црква Богородице Белградкапи у данашњем Истанбулу

Деценијама Црква Богородице Белградкапи у Истанбулу није била тема чак ни у стручним круговима, док је на овогодишњем симпозијуму „Ниш и Византија” није оживео историчар уметности Владимир Божиновић

О животу Београђана у Цариграду, данашњем Истанбулу, које је султан Сулејман преселио освојивши Београд 1521, сведочи тек понека православна црква. Углавном су грађене да не буду упадљиве, скриване иза високих зидина. У јавности, па чак и у научним круговима, мало се зна и ретко говори о Цркви Богородице Белградкапи, која се налази у близини Београдске капије. Случајни пролазник тешко да би помислио да је ниска камена кућа, без куполе и звоника, опасана оградом заправо православна црква из 19. века. Туриста који би пожелео да је обиђе, претходно би морао да се најави старешини, јер су у Васељенској патријаршији на опрезу још од Истанбулског погрома. Наиме, када се 1955. године тамошња грчка заједница нашла под ударом турске руље изгорео је иконостас, иконе и све реликвије. Обнaвљана је наредних десетак година.

– Ова црква није била тема међу нашим истраживачима последњих 70 година. Истражујући живот Београђана у Цариграду, крајем 19. века пажњу јој је прво посветио историчар и дипломата Стојан Новаковић. Средином 20. века била је предмет интересовања архитекте Александра Дерока, који је трагао за средњовековним иконама. Након тога црква Богородице Белградкапи није била тема домаћих истраживача – објашњава за „Политику” Владимир Божиновић, историчар уметности, који је ову тему оживео на овогодишњем симпозијуму „Ниш и Византија”.

Шта је било са породицама које су након пада Београда пресељене у Цариград, да ли су асимиловане или су се вратиле у своју земљу по ослобођењу, истраживачи не знају. Њихову пажњу углавном је заокупило питање да ли су са собом донели иконе и реликвије из Београдске митрополије и шта је од тога смештено баш у овој цркви.

– Новаковић је размишљао о томе да ли су ту иконе из Београдске митрополије које датирају из средњег века. Али пошто је уочио да је на њима написана 1539. година, веровао је да је тај натпис накнадно додат. Вероватно је због тога Дероко касније посетио овај локалитет, али није успео да их на основу стилских особености смести у ранији период. Ако су иконе пренете из Београда у Цариград 1521, није јасно зашто су нове осликане већ неколико деценија касније. Ту се налази са терена не поклапају са предањем. Питање је да ли ћемо икада сазнати истину – прича Божиновић.

Оно што се о овој цркви са великом сигурношћу може тврдити јесте да је она дело грчког архитекте Хаџи Николаса, као и да је већина радника која је учествовала у изградњи цркве истог порекла.

Поједини турски истраживачи сматрали су да је ктитор ове цркве из Београда, а као доказ за те тврдње наводили ћирилични натпис на словенском језику који се налази на зидинама цркве. Наш саговорник, међутим, каже да је реч о погрешном тумачењу.

– Заправо, тај натпис је исклесао словенски мајстор пореклом из села Врбен код Дебра у Македонији. У натпису стоји, у нешто слободнијем преводу, да је „крст у камену исклесао мајстор Силјан из села Врбен фебруара 1837. године”. Дебар је био један од познатих уметничких центара на Балкану, па зато и не чуди што је био ангажован да украшава цркве у Цариграду. То откриће мења перспективу ранијих истраживања и не може се повући никаква веза са српским ктиторима – истиче Божиновић.

Како је унутрашњост Цркве Богородице Белградкапи првобитно изгледала, данашњи научници имају прилике да виде захваљујући Дероку, који ју је посетио две године пре него што ће њен ентеријер изгорети у Истанбулском погрому и том приликом фотографисао тамошње иконе.

Шта ова црква говори о животу Београђана у Истанбулу? Божиновић, који је иначе докторанд Универзитета у Истанбулу, каже да је интересантно питање зашто је део Београђана насељен баш унутар градских зидина.

Нарочито када се има на уму да је једна друга група живела у Београдској шуми. Оно је било познато по језерима пијаће воде која се аквадуктима доводила до центра града, па се сматра да су ти становници радили на одржавању водовода. Засигурно су се и Београђани, настањени између зидина, бавили неким занатом. Тешко је тачно рећи којим, али на основу оближњих споменика који сведоче о том времену, можемо претпоставити да је реч о производњи коже – појашњава наш саговорник.

Ауторка: Вишња Аранђеловић
Извор: Политика, Чудо

Магацин