Како је Српска царевина за вријеме Душана Силног преживјела пандемију „црне смрти“

„Феодосија“, Карло Босоли, 1856. Десно су остаци ђеновљанске тврђаве у луци Кафа на Криму, на слици из средине 19. века. „Црна смрт“ је одавде кренула пут Европе. Фото: Wikimedia Commons

Оно што се средином 14. века десило Европи мање личи на историјску епизоду а више на сценарио каквог апокалиптичног филма. Ипак, не само што се десило, него је оставило и дубок траг на колективној психи свих европских народа.

Борба са корона вирусом у Србији је почела, узалудно је надати се да ће број оболелих бити мањи, било би добро само да их не буде много више, да се ширење вируса обузда, да раст не буде „експоненцијалан“. За то, потребна је невероватна озбиљност свих надлежних и свих грађана, одговорност према себи и другима, слушање савета и поштовање принудних мера и препорука. Нека нам је са срећом.

Али колико год наша ситуација деловала лоше, она је боља од оне у којој се средином 14. века нашла читава Европа, тада далеко слабије повезана него што је то данас. Прича највероватније почиње око 1338—1339. године у Централној Азији, можда данашњем Киргистану, када је бактерија Yersinia pestis заразила популацију бува које су живеле на глодарима, не само пацовима и мишевима, већ и мрмотима, са којих се то пренело на тамошње људе. На несрећу човечанства, глодари су кренули у миграцију због промене климе и са собом понели и заразу, или је она можда путовала с трговцима Путем свиле; како год, 1343. дошла је до Крима.

Колонија црних пацова, са бувама, кришом се 1347. укрцала на дванаест ђеновљанских трговачких галија у луци Феодосија, која се тада називала Кафа, и била у власништву Републике Ђенове, која ју је купила од Златне хорде и претворила у главни центар црноморске трговине. По другој хипотези, Јани Бег, кан Златне хорде, опседао је Кафу и преко зидина катапултом убацивао лешеве својих људи који су већ преминули од ове болести, како би заразио Ђеновљане; ово није немогуће: већ крајем 1346. у Европу су стигле вести о мистериозној болести која сатире Индију, Татарију, Месопотамију, Сирију, Јерменију.

Карта ширења „црне смрти“, вероватно бубонске куге, по Европи средином 14. века. Фото: Wikimedia Commons

Али која год да је хипотеза тачна, ђеновљанске галије су, несвесне невидљивог и немилог госта, отпловиле и кренуле ка Италији. Прво су пристали у Цариграду; у Јонском мору се флота раздвојила, па је једна група прво пристала у сицилијанску Месину октобра 1347., а затим у Ђенову јануара 1348., док је друга група на путу до Венеције прво пристала у Дубровник и Сплит.

Наравно, тешко је било шта поуздано тврдити, али наука се слаже да су ова два начина доласка „црне смрти“ на тло Старог континента и највероватнија. Наука није у потпуности сигурна ни шта је тачно била „црна смрт“, али и по том питању постоји консензус, наиме, да се радило о бубонској куги. Не постоји, међутим, било каква сумња што се тиче последица: у питању је била незапамћена пандемија, која је оставила дубок траг у колективној свести „свих наших народа и народности“, пошто је тло Европе претворила у гробље.

На територију Српске царевине је већ почетком 1348. стигла највероватније из два правца, Дубровника те јужних и југоисточних делова Балканског полуострва, односно Цариграда и ромејских крајева, било да су у нашем или грчком поседу, где се јавила већ крајем претходне године; до средине 1348. захватила је целу нашу државу, која тада није била мала.

Истовремено са нама, раширила се по читавом Балкану и јужној Угарској, по читавој Италији, по јужној те деловима северне и западне Француске, по јужној Енглеској, Ирској око Даблина, северној половини Шпаније, која тада још увек није била у потпуности ослобођена маварског јарма; током 1349. успела је да прекрије све џепове отпора у наведеним крајевима и да савлада западну Скандинавију, да би наредне 1350. покорила и источну Скандинавију те прешла Рајну и ударила по немачком делу Светог римског царства; 1351. стигла је у Пољску, где углавном и зачуђујуће није оставила пустош, а наредних година у Русију.

Донела је стравичну депопулацију: процена је да је током пандемије, која је напокон престала тек 1351., убила 30—60 одсто европског становништва, којем је требало 200 година да се врати на предпандемијски ниво; Тоскана је то успела тек у 19. веку. Намерно помињемо Тоскану зато што поуздано знамо да је Фиренца 1338. имала 110—120.000 житеља, а 1351. само 50.000. Париз је изгубио половину свог становништва, Хамбург и Бремен 60 одсто, а верује се да се исто десило и Лондону; пре пандемије, знамо да је на тлу Немачке било око 170.000 насеља, а стотину година доцније чак 40.000 мање.

редњовековна минијатура из 1353. године, житељи Турнеа у Валонији сахрањују оне које је покосила „црна смрт“ — бубонска куга. Фото: Wikimedia Commons

Али то су били највећи градови, у којима су људи живели у скученим и нехигијенским условима, где је све погодовало рапидном ширењу „црне смрти“ и огромној стопи смртности. Српска царевина није се могла подичити великим бројем таквих насеобина, посебно не у старој Србији, оној од пре пробоја у развијене ромејске крајеве; Скопље, Котор, Призрен, Ниш, можда Брсково (чији значај баш после 1350. опада), уз мање и веће тргове: ништа од наведеног није могло да се упореди са местима као што су Фиренца, Париз, Хамбург, Венеција, Бриж, Лондон, Марсељ…

У новоосвојеним подручјима, највећи је био Сер, релативно близу Солуна, који је уз Цариград био најозбиљније балканско жариште, будући да је био и највећи после византијске престонице. Рурални крајеви, међутим, и код нас и другде, боље су прошли, болест се у њима спорије и слабије ширила, па је и проценат мртвих био нижи (свакако и даље висок, не нижи од 30 одсто укупне популације), мада се ширила без обзира на то; колико год био изолован од света, чак ни у средњем веку човек није могао да остане тотално изолован, кад-тад морао је да дође у контакт са неким који је био у контакту са неким ко је био у контакту са неким ко је био у… Схватили сте.

Иако је ондашња медицина била светлосну годину иза савремене, мада вирологија није постојала, мада лекари нису имали представу шта тачно шири заразу, нити како се она шири, због чега су постојале најлуђе гласине, због којих су неке групе губиле и животе (онај који је измислио клевету да Јевреји трују бунаре масовни је убица) — упркос свему томе, схватало се да заразу нешто стварно постојеће шири.

Када је бубонска куга, назовимо је тако, извршила удар на Српску царевину и паралисала живот у њој, као и у свим осталим земљама, обесмисливши све грандиозне политичке замисли и све верске поделе и све трговачке амбиције, цар Стефан Урош IV Душан Силни схватио је да мора да заштити себе и своју породицу (тада је то буквално значило: да заштити државу), и да се смести тамо где ће бити најсигурнији.

Није било сигурнијег места од Атоса чија је природа већ била карантинска (ни та реч ни тај концепт тада још нису постојали, развиће се наредних деценија као последица ове куге, али о томе у посебном тексту); притом, треба подсетити да причамо о средини 14. века, када је религија играла једну од централних улога у приватном и друштвеном животу, па је разумно претпоставити да је Душанова мотивација, поред практичне (Света Гора је била малтене незаражена), била и религиозна. Ако нам само Бог може помоћи и спасити нас, ако лека нема, није ли онда можда најпаметније привремено се стационирати у „фабрици молитви“, светогорском манастиру, у нашем случају Хиландару? Није немогуће да је управо тако размишљао.

Проблем је била забрана приступа за жене, због које његова супруга, царица Јелена, није могла да дође на Атос. Али је Душан и раније показао да врло вешто зна да заобиђе црквене норме и правила (уосталом, неканонски је уздигао Пећку архиепископију на ранг патријаршије, да би могао да се прогласи за цара, што нас је довело у стање шизме, зато што је цариградски патријарх изопштио нашу цркву, која је тек четири деценије касније обновила литургијско општење са остатком Православне цркве и опет постала њен члан у пуном смислу; у тренутку када се све ово одиграва, ми технички уопште нисмо били православни), па је царица Јелена постала прва и једина жена у историји која је крочила на тло Свете Горе.

Условно речено: крочила. Ако је веровати ондашњим записима, она се све време налазила у носиљци или колима, у којима је јела, нуждила и спавала, па тако технички и није ступила на тло Свете Горе. У питању је било, ако ћемо непристрасно да говоримо, бесрамно извртање и заобилажење јасног и прецизног правила које је важило вековима уназад. Правило је прекршено изгледа већ крајем 1347. или почетком наредне године, када је бубонска куга ударила на јужне и југоисточне делове нашег полуострва. Не знамо колико се тачно задржала; неки извори кажу само током зиме, али могуће је да је боравила на Атосу све док епидемија на тлу Српске царевине није почела да попушта, дакле, током већег дела 1348.

Извор: Телеграф, Слободна Херцеговина

Магацин

Овај унос је објављен под Занимљивости, Здравље, Историја, Српство и означен са , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s