Декласификовани документи откривају како су амерички званичници сугерисали отварање архива, али Ватикан тврди да нема докумената који би водили према разрешењу мистерија.
У децембру 1997. године у Лондон долазе важни представници 41 државе. Мотив окупљања је велика конференција о нацистичком злату, сазвана након “афере Мејли”. Кристоф Мејли је био чувар у швицарској УБС банци. Обављајући свој посао, установио је да се део службеника банке у чудним терминима бави необичним, загонетним послом – уништавањем одређених докумената. Копкала су га питања – зашто, о којим се документима ради… Мејли је чепркао, њушкао, распитивао се и на крају схватио да су папири који иду у машине за резање докази који злато и драгоцености похрањене у депоима УБС-а воде према Трећем Рајху и Јеврејима које је опљачкао Хитлеров режим! Драгоцености после уништења доказа о стварним власницима логично постају власништво банке. После тога се закотрљала прича глобалних димензија…
Афера је вратила пажњу светске јавности на грандиозну, геноцидну отимачину изведену у Трећем Рајху, али и његовим сателитима. Конференција је у фокусу имала понашање неутралних држава које су тај посао олакшале – Швицарске и Ватикана, а циљ је био позвати све земље у које води траг злата на отварање архива, налазак драгоцености и реституцију жртава. Један од кључних циљева конференције био је, како се види из ЦИА-иних извештаја која су недавно декласификована, наговорити Ватикан да објави архивска докумената који би – између осталог – открили тајну усташког злата које је тамо завршило. Главни амерички човек на конференцији је Стјуарт Елиот “Сту” Ајзенстат, дипломата и адвокат, који је дужност амбасадора САД-а у Европској унији обављао од 1993. до 1996. године. Ајзенстат се пре тога, 7. новембра, на поверљивом брифингу у Ватикану сусрео с оцем Марселом Чапином, једним од двојице ватиканских званичника који ће представљати Свету Столицу на лондонској конференцији о нацистичким добрима, као и с министром вањских послова Свете Столице, Келестином Миглиореом, једним од најпрогресивнијих ватиканских клерика.
Повезано: Благо отето од Срба налази се у швајцарским банкама
Ајзенстат је известио Чапина о “извјештају о неутралнима”, који се односио на Ватикан. Поздравио је одлуку Свете Столице да пошаље представнике у Лондон и подстакао их на “активно учешће”. Ајзенстат је позвао Ватикан да убрза поступак прегледа својих докумената и отвори своје архиве везане за имовину вањским истраживачима. Чапин се, дознајемо из извештаја ЦИА-е, “захвалио Ајзенстату на брифингу и описао напоре ватиканског архива у вези са откривањем судбине скривене нацистичке имовине. Рекао је како има коначно овлаћење у приступ поверљивим записима које би ‘већ сутра’ могао да учини јавно доступним. Ватиканска пракса је отварање архива ради потпуног прегледа понтификата појединог папе. Напоменуо је, међутим, да након издања с 11 свесака, понтификат Пиа XII није предвиђен за целокупан преглед и издавање, и то све до 2000. године”. Али то се до данас није догодило…
Чапин је сматрао да би тренутно објављивање била грешка јер ватикански архивари још нису у потпуности каталогизовали материјал. На питање о сарадњи усташа и свештеника рекао је да су “неки фрањевци били много више Хрвати него католици”, а Ватикан је на питање усташког злата осетљив. Додао је како није видео документе који би подржавали тезу о улози Ватикана у прикривању злата усташких жртава. Чапин је рекао Ајзенстату да ће “америчка влада морати да прихвати његову реч да Ватикан неће уништити никакве ‘неугодне’ документе с којима би се могао сусрести” додајући како му треба веровати и “ако извести да у прегледу своје архиве није пронашао ништа”. Рекао је Американцу да су новински исечци из југословенске штампе у време суђења Степинцу “једини пронађени записи који су расправљали о том питању и да би службени записи који се односе на то злато требало да буду доступни у Београду”.
Прочитај још: Око 80.000 усташа било у Титовим униформама, Хрвати су продавали ископане очи Срба!
Овде ћемо се с Ајзенстата и његових напора да открије трагове који воде према усташком злату запутити према усташким и другим домаћим изворима на ту тему, која већ деценијама узбуђује јавност. Једну је причу Удби испричао Анте Мошков, комадант Поглавникова тјелесног сдруга, који је с тим златом имао и лично искуство. Мошков прича о бегу Павелића и екипе у Аустрију с делом тог злата у пролеће 1945. године:
– Некако у исто време, да буде ствар потпуна, Павелић је послао Лисака у једну експедицију по неке закопане златнике (наводно око 2000 златника) које су, приликом бега из енглеске у америчку зону, у некој шуми закопали Павелић, Лисак, Кирин и Брацо. Према причању Лисака, а касније Виктора Ребернишчака, који је био издвојен, док је Павелић са споменутом тројицом неопажено негде у шуми закапао, нитко није могао од оних који су били с Павелићем (осим Кирина, Лисака и Браце) да зна место. Док су двојица копали, двојица су држали стражу и ниједан се од остављене групе није одвајао. Лисак се вратио и изјавио да је на месту златника нашао дрвену дашчицу или картон на којем је писало: ‘Хвала на дукатима, поздрављају партизани!’. Дакле, и та резерва за коју су неки изван породице Павелића знали да постоји је нестала – објашњава Мошков, али и ту се појавила мистерија: јесу ли злато заиста нашли партизани или је то бајка Павелићевих људи. Мошков, међутим, не прича како је и сам учествовао у сакривању дела злата. Мошков је, наиме, код себе чувао део усташког злата, у “девет сандука димензија 30x20x12 цм, по 35 килограма злата у сваком сандуку, према речима Б. Каврана, односно око 22 килограма по процени Јере Јареба”, а знао је и где је друго злато, којег није било мало.
“Део новца (Мошков је) потрошио и за своје потребе у Италији, а преостало је остало закопано крај Радштадта”, пише Ивица Храстовић с Хрватског војног училишта у научном раду о Мошкову. (…) Будући да су за злато још знали пуковник Фране Шарић и Марко Чавић, тешко је рећи каква му је била судбина после хапшења генерала Мошкова, али је могућ двоструки расплет: или су Енглези присилили Шарића да им каже све што зна о злату кад су он и Мошков били у затвору (Шарић је изашао из затвора без објашњења, а Мошков је изручен југословенским властима) па су га пронашли и узели или су злато крај Радштадта ископали Шарић или Чавић, или заједно или с још неким, те с њим отпутовали за Аргентину између децембра 1946. и марта 1947., док је А. Мошков био у затвору и још се надао да неће бити изручен. Одређени извори упућују на то да је у трошењу тог злата учествовао и Павелић.”
Према подацима које прикупио историчар Марио Јареб, у Швајцарској је завршило 1338,87 килограма усташког злата и око 2,750.000 швајцарских франака.
“Били су у трезорима и на рачунима швајцарских банака крајем рата 1945. године. Део злата (358,42 килограма) било је злато које је средишња немачка банка Рајхсбанк доставила ХДБ-у на основу плаћања Немачке НДХ за превоз немачких војних трупа и ратног материјала преко државног подручја НДХ. Други део злата (980,45 килограма) било је углавном злато које је ХДБ успела да добије из трезора филијале бивше Народне банке Краљевине Југославије у Сарајеву. Сплетом околности, убрзо по похрани ових средстава у Швајцарској, швајцарске власти су блокирале приступ и располагање њима властима НДХ. Упркос покушајима власти НДХ и представника ХДБ, блокада се одржала све до краја рата. На крају, током лета 1945. године успеле су југославенске комунистичке власти да добију ове вредности“, пише у рецензији једне Јаребове књиге.
– Открили смо да је немачка Рајхсбанка свесно уграђена у своје златне резерве пљачкала монетарно злато од влада земаља окупираних од стране нациста. То није учињено само како би се напунили џепови нацистичких вођа, него је то била свесна политика и главно средство финансирања и одржавања ратних напора, јер је немачка валута у суштини била безвредна. Друго, следили смо траг новца и видели да су велике количине опљачканог злата напустиле Рајхсбанку и прошле кроз Швајцарску националну банку и остале швајцарске банке, а у мањој мери и кроз друге земље које су остале готово неутралне кроз већину или цели рат. Кад су га претворили у швајцарске франке, нацисти су куповали ратни материјал. Тако су најважније привредне везе Швајцарске с нацистичком Немачком играле кључну улогу. Треће, многи од ових неутралних елемената олакшали су – чак и у касној фази рата – нацистички ратни напор не само разменом злата за валуту потребну за куповину критичне робе, него и снабдевањем Немаца критичним материјалима, од кугличних лежајева и руде жељеза до волфрама и крома. Четврто, показали смо коначно да је неко злато жртве – злато одузето или брутално извађено жртвама нацистичког прогона, укључујући и оне послане у концентрацијске логоре – завршило у неким неутралним земљама и ненамерно се помешало са златом централне банке.
Прочитај још: НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА: најбоље чувана тајна Ватикана
Коначно, закључили смо и да су тужна комбинација равнодушности неутралних нација, сукобљени приоритети и неактивност савезника, укључујући Сједињене Америчке Државе, резултирали недовољним напорима да се опљачкано врати. Надаље, није учињено довољно да се та имовина искористи за добробит преживелих жртава рата и холокауста – написао је после конференције Ајзенстат. Он је обећао да ће се и у будућности посветити питању “усташког злата” и његовог кретања из Хрватске током рата, укључујући улогу Ватикана. Било је много значајних резултата с Лондонске конференције, закључио је. – Пре свега, то је невероватан степен признавања и слагања кључних историјских чињеница. Заувек покопан, надам се, био је изопачени ревизионистички став да се холокауст некако никад није догодио или да је његов опис био претеран…
Прочитај још: Да се не заборави: Ватикан и усташе – Геноцидни план против Срба (цео филм)
Извор: express.24sata.hr, Новости
Магацин
Магацин 