-Идентитет не може политичким ултиматумима, дугим цевима да се насилно отима и присаједињује, присваја… -Похлепна Приштина би на све столице да заседне – УН, Унеско, Интерпол. Да српско разбаштини, протера. – Јесте ли градили, нисте. Јесте ли, господо Албанци, осликали српске задужбине на Косову и Метохији? Нисте. Јесте били ктитори, попут краља Милутина? Нисте.
Редовни професор сликарства на Факултету ликовних уметности Приштина са седиштем у Звечану, мр Петар Ђуза, један је од уметника који је као и све његове колеге протеран из Приштине 1999. године, а 150 његових дела је тада опљачкано.
Петар Ђуза је радио и као новинар и уредник у рубрици за културу приштинског „Јединства“. Његови ставови о свим дешавањима у вези Косова и Метохије су јасни, а питање српског националног и културног идентитета је тема о којој радо говори.
Шта је константа у културном идентитету једног народа, а шта може временом и да се мења?
– Да се мења, у спирали уметности, у константи времена, наравно да може. Захваљујући томе, српска уметност има континуитет од средњовековне до модерне уметности. Али, идентитет не може политичким ултиматумима, дугим цевима да се насилно отима и присаједињује, присваја и лажно приказују по великоалбанском моделу: свеколика српска ризница културне баштине није више српска – албанска је! Хоће ли (песма Даринке Јеврић „Дечанска звона“) дечанских, грачаничких, Богородице Љевишке, Светих арханђела и иних српских светиња – српски лелек одјекивати? Или, по „стоцаринском“ налогу Приштине, албанизирани одзвањати?
Зашто је на удару глобализације културно и духовно благо, и шта би Албанци хтели од српске културне баштине на КиМ?
– Видимо јалову, европску безличну бирократску преговарачку клиничку смрт. А похлепна Приштина би на све столице да заседне – УН, Унеско, Интерпол. Да српско разбаштини, протера. Запоседне Газиводе и српске бандере и далеководе, телекомуникације, огњишта, тракторе, штале, њиве, буњишта… Иду дугим цевима на српски хлеб, уље, млеко, јогурт и сокове, бебироне, лекове, медицинске неопходности. Они би да похапсе и прогнају српску со и шећер… Унмик и Кфор кажу неутрални су, па – лажу. Коридорима изгладњивачке смрти, веровати им? Зашто? Захтева се тотална, херметичка, капитулација српског: српско свеукупно покретно и непокретно материјално културно благо је, у контексту глобализације, демонстрације демонијалне свемоћи највећи плен из деведесетих.
Зашто је Запад сатанизовао Србију и што је толико важна једна релативно мала и апсолутно стара балканска земља?
– „Срби су људи трпње и патње“, али не својом кривњом него трпњом туђе охолости и безобзирне територијалне алавости. Усред смо спирале суноврата… “свет је буњиште!“ (Добрица Ћосић). Ништа људско није једино и чисто и свето. Овај „свет
буњишта“ (Макронов Париз се тресе, „Ајфелова кула“, Тријумфална капија и „Лувр“ стрепе“, Меркелова отишла, Евро-унија на ивици колапса, цркве проглашавају самоаутокефалност, уметници и песници су на срамним црним листама). Свеопште је расуло, „међународна заједница“ надгледа и профитира, умножава своје кратковиде себичне банковне рачуне и интересе. На жртвенику: дата реч, обећања, међународни уговори и међудржавни споразуми. Студенти нашег Универзитета извели су перформанс сахране међународног права које једино не важи за Србе. Подсетио бих, међутим, Приштину, која је задобила Косово туђим оружјем, њихове менторе, да пажљиво прочитају Макијавелија – шта пише о свирепости, нечовечности, врлини мучења и убијања, туђим војскама, презиру и мржњи… Спознаће и последице.
Каквим средствима водити борбу против уништавања српског културног и духовног блага на Косову и Метохији и данас када Србија нема никаве ингеренције на овој својој територији?
– Јесте ли градили, нисте. Јесте ли, господо Албанци, осликали српске задужбине на Косову и Метохији? Нисте. Јесте били ктитори, попут краља Милутина? Нисте. Ајте онда да захтевамо заштиту Милутинових ауторскх права СПЦ од насилног
отимања туђег власништва. Да нашу својину осигурамо код „Лојда“. „Србија мора да размишља о томе какву би стратегију применила уколико једног дана Приштина ипак добије столицу у овој међународној организацији Унеско“, каже
Дарко Танасковић, амбасадор Србије у Унеску. Слажем се. Ваљда ће то онда Запад боље разумети. Немају ниједан једини материјани градитељски и живописни иконописни ауторизирани доказ. Имају онај пиромански, херостратски. Јесте, Приштина је „допринела“ мартовском погрому 2004. манастирским ломачама.
У каквој је повратној спрези прогон, обесправљеност и ропство Срба на Косову и Метохији са вековном градњом и опстанком преко 1.300 манастира, цркава и других светиња на овој територији?
– Косово, колевка немањићке државе, највеће је српско вековно огњиште. Светилиште, али и голгота и епско губилиште. И једно и друго. Међутим, управо стога, Србима је, на правди Бога, наметнута, западном медијском сатанизацијом непостојећа кривица као пред самим постмодерним Иродовим судом Понтија Пилата. Питамо зашто? Незајажљиви су актуелни албански територијални апетити: „Великоалбански лиризам је појединост једног балканског програма, програма балканске експанзије Албанаца“ (Димитрије Богдановић, „Разговори о Косову“,1986).
Шта се из научнх трагова може закључити о томе зашто су стари Срби одабрали управо територију Косова и Метохије као најбоље место за живот, опстанак и трајање?
– Мислим да територија ниједног народа није шаховска симултанка. Верујем да је вековљем и ова земља бирала њих, одржавала, хранила и давала веру и снагу, и наду и потомство. Заузврат, Срби су ову земљу обдарили, посејали православним идентитетом. Самоникли културни идентитет смета због високих цивилизацијских достигнућа, то нам не праштају (четири храма СПЦ су већ 12 година на Унесковој листи заштићених споменика културе).
На време сте указивали на хтења и бескрупулозне поступке косовских Албанаца у отимању српског културног идентитета што се временом све више потврђује?
– Да, тако су и настала моја сликарска пророчишта: „Косовска Герника“, „Здробљена лица“, „Минотауромахија“. На нашу несрећу, ликовна слутња пострадања се обистинила. Осећам се као онај, са бојног поља, чувени антички гласоноша – доноси лошу вест – којег није имао ко да чује…
Шта бисте нам рекли о значају језика и писма у очувању националног идентитета?
– Језик је као хлеб насушни. Филолози су доста тога рекли. Познато ми је да је САНУ имао посебан пројекат прикупљања језичке грађе, топонима и антропонима на територији КиМ. То је, верујем, драгоцена грађа и доказ „права својине“. Докле досеже наш језик дотле се препознаје наш идентитет и брани територијални интегритет као „панцир“ сигурности. Прве постотне „царине“ биле су наметнуте албанизираним језичним баријерама. Нимало случајно, први албански напади осамдесетих прошлог века били су циљно усмерени на протеривање српског језика и писма, српске уметности.
Какву будућност има опстанак српске ћирилице и српског језика у који се уводи и увлачи све више страних речи уз неоспорну чињеницу да страни језици постају све више нужност у пословању и животу?
– Буде ли Срба биће нам и ћирилице. Постмодерна, међутим, захтева дећирилизацију и с тим се ваља носити како се носе и други народи – Грци, Јевреји, Руси…
Реците нам из угла професора ФЛУ у Звечану, колико је младима стало до идентитетских вредности?
– Факултет уметности, чији је декан наш познати сликар мр Зоран Фуруновић, ускоро ће обележити значајан јубилеј 45- годишњицу рада и постојања, што довољно убедљиво казује о идентитетским вредностима савремене српске уметности на просторима КиМ.
Да ли је Косовски мит, који је незамислив без жртве и моралног принципа, и данас у корену српског бића?
– Наравно да јесте. Звучи парадоксално, али чињеница је да се наш национални идентитет препознаје у Косовском миту, у жртвовању у тегобним и апокалиптичним, демонијалним временима. Онда када смо, како је то рекао председник Вучић, „сатерани у ћошак“, кад нам је „Дамоклов мач“ за вратом у овом свету опаког буњишта, као овобожићна и новогодишња светска јелка од које хвата језа…
Ако јесте, коме то и зашто смета?
– Ако склонимо Косовски мит и идентитет шта нам остаје онда? Нису ли онда врата за велику Албанију, па и других чељусти, односно претендената на наше вековне просторе, још шире отворена за демоне с дугим цевима?
Неки српски посленици културе (бивши директор Музеја у Приштини Бранко Јокић ……) кажу да Албанци школују специјалисте за област културног идентитета… Шта би то све могло да значи?
– То је питање школовања, образовања и специјализације свакако позитивно. Не заборавимо, садашњи албански академици, професори, иначе сјајни уметници били су студенти познате Академије ликовних уметности, код најбољих београдских професора. Они сада, наравно, крију свој београдски образовни идентитет. Оно што је питање: ко и за шта специјализује нове генерације у корист присвајачког идентитета, прекрајањем научно утврђених чињеница, о чему свакако господин Јокић може више да каже.
Ауторска права за 1.300 светиња
Ваља нам упорно „професионалном силом“ медијским ратом бранити културно благо, које има и своје властите самодбрамбене механизме, подсећа Петар Ђуза. Али их треба препознати као српски „плац“ вековља. Одбрамбени бедем православља. Живописци, иконописци, уздарјем божанског генија, осликаше Пећку Патријаршију, Високе Дечане, манастир Грачаницу, Богородицу Љевишку… Ајте, онда, да тражимо заштиту ауторских права за 1.300 светиња одалбанизације! Али којој се адреси обратити, ком Фејсбук профилу, којим земаљским силама послати овај „селфи“, пита се професор Ђуза.
Разговарала: Славица Ђукић
Извор: Јединство
Магацин
Магацин 
