И кад полудимо – пркосићемо злу

Пред вама је једна од најневероватнијих српских прича из Великог рата. Кратка, али невероватнија од многих за које сте чули.До ње се дошло током истраживања за бесплатну књигу „Гвоздени пук“ и дешава се током бомбардовања Београда 1914.


Август, прва година Првог светског рата. Гранате Аустроугара, испаљиване преко Саве и Дунава, уништавају много тога у Београду, иако је Хашком конвенцијом из 1907, чланом 59, став први, свим зараћеним странама забрањено да бомбардују небрањене локалитете. Београд је био „отворен град“, што је форма коју је Краљевина Србија изабрала због великог броја становништва, те је као „отворени град“, у коме нема велике одбрамбене моћи, нити се са те територије врше офанзивна дејства, требало да буде заштићен од разарања. Али, нису марили Аустоугари за Хашку конвенцију, ни за цивиле, ни за материјално и културно богатство Србије. Уништавало се сваког дана – шта се стигло.

У Београду су, поред војне болнице, радиле још три. Душевна, за умоболне и људе са психичким потешкоћама, затим Женска, као и Општа државна болница. Све на локалитету данашњег ширег језгра Клиничког центра Србије. А у Општу државну (у којој је, за читав град, радила само једна докторка (!) јер су доктори отишли да буду уз војску, која је највише и страдала) свакодневно су стизали рањени Београђани. Ем су бомбардовања била свакодневна, ем су обављана нимало марећи за становништво. Гађани су и културни, и здравствени, али и објекти важни за живот људи, па је тако једног августовског дана – погођен и Водовод. Читав град је остао без воде.

Неко је, понегде, махом на периферији, још увек имао бунар. Али у центру, ширем центру, воде није било па су градске власти првих неколико дана организовале превоз воде са периферије, те се у бурићима достављала становништву. Међутим, Аустроугари су, поред ноћних бомбардовања, почели и са дневним, па је и та достава постала врло опасна, јер су гранате падале – свуда. Чак и у двориште Опште државне болнице. Уосталом, од ње, преко Бара Венеције, до друге обале Саве има мање од километар ваздушном линијом (па се ноћу чак могао чути и глас аустроугарских официра). А на другој обали реке су и били аустроугарски топови. Бомбардовали су српску престоницу, баш као и монитори (непријатељски оклопони бродови са артиљереријом као главним циљем постојања) који су из Саве гађали кад им се прохте и где им се прохте.

У то време, град без много високих зграда, без модерне буке у којој живимо, био је као на длану Аустроугарима да бирају шта и кад да гађају. А стално су хтели да нешто руше, па су то и чинили, без обзира на конвенције и здрав разум. Нису марили ни за огромну заставу истакнуту у болничком кругу, заставу са јасно видљивим црвеним крстом. А и како радити, како живети, како помагати у болници – кад воде нема?

И, сете се болничари из Душевне болнице да крену они, ноћу, по воду, како би у Општој могло да се помаже рањеним Београђанима, да имају да се окрепе, да могу да се врше свакодневно потребне операције. Требало је кретати се улицама града које је непријатељ видео као на длану, а ноћу их огромним рефлекторима осветљавао тражећи посебне мете, нарочито ако би спазио какво масовно кретање, увек мислећи да се ради о војсци коју треба сатрти. Међутим, са болничарима су одједном кренули – и умно болесни о којима су се они старали. Кренули су заједно – да онима у Општој болници донесу воду.

Сада следи опис из једног дневника, сачуваног од 1914. до ових дана:

„Предвече заштићена дрвећем, креће необична поворка из Душевне болнице, која се налази одмах уз Општу. У колони по један, људи који су лакше умно оболели, полазе са лименим судовима и иду узбрдо, пролазећи кроз болнички круг Опште, затим покрај Војне болнице која им остаје с леве стране, и у близини Звездаре (не општине Звездара, већ локалитета на данашњем Врачару), према Карађорђевом парку, точе воду на једном природном извору. Иако увек иду и враћају се у пратњи својих болничара, они воле да терају шегу: Наиме, кадгод одлазе, упараде се (да их непријатељ види) као да су и они војници, марширарају – истина све у раскорак, али ипак марширају и – лупају у канте! Догодило се више пута да је непријатељ на њих отварао ватру. Узалуд су болничари покушавали да их уразуме, да не иду као војници сврстани у маршу… Један ћути и гледа тупо, други се церека или се бекељи, трећи – пева!“.

И тако је та колона, болничара и умно болесних, ноћу пркосила злу, идући да донесе воду онима којима је најпотребнија.

„И кад полудимо, пркосићемо злу“ била је порука Аустроугарима, упућена од људи који можда нису знали ко су, где су и шта се тачно дешава, али који су схватили да је нешто озбиљно посреди, да се нешто страшно надвија над њиховим народом, и да нигде нема воде. Они, такви, кренули су за својим болничарима – да помогну. Сви, као један. Марширајући, јер су и они били војска. Мала војска мале краљевине, која је само ишла – по воду. Кад је било најопасније, а најважније.

Њима у славу је и написана ова прича, Бог да им душе прости.

(Овакви и слични детаљи из периода 1912. – 1918. чекају вас у бесплатној књизи „Гвоздени пук“.

Ако желите да помогнете да се она још штампа и поклања, као и да подржите даља истраживања и радове на тему наших славних предака како би се и они бесплатно делили свуда где Срба има, посетите www.gvozdenipuk.rs)

Извор: Глас Србије

Advertisements
Овај унос је објављен под Историја, Национални идентитет, Српство, srbija и означен са , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s