Милан Иванић: Хрватска србофобија и српска кроатофилија

Чудно је како да се код једног народа јавља толика љубав и дивљење према онима који су се кроз историју, небројено пута, показали као његови највећи непријатељи.


Током недавно одржаног Светског првенства у Русији поново је отворено питање неке врсте поремећаја који је дуго присутан код једног дела српског народа. При томе, не мислим на (традиционално) лошу игру наше репрезентације, јер смо и са много већим звездама и бољим фудбалерима у националном тиму слично пролазили. Српски фудбал и његови (не)успеси су тема коју је немогуће објаснити у једном кратком тексту. Дакле, с обзиром на досадашње домете наше репрезентације, није ни мало чудно како смо завршили још једно у низу првенстава. С друге стране, чудно је како да се код једног народа јавља толика љубав и дивљење према онима који су се кроз историју, небројено пута, показали као његови највећи непријатељи. При томе, наравно, мислим на еуфорију која се јавила код једног дела Срба који су имали потребу да покажу да су „већи католици од папе“ односно већи хрватски навијачи од самих Хрвата.

Наиме, не треба бити велики познавалац историје (довољно је завршти основну школу) да би се знало да Хрвати последњих 200 година на Србе, најблаже говорећи, не гледају са симпатијама. Па како то да одређени део српског народа, који се некад називао југословенима и комунистима, а данас грађанима света и либералима, толико воли све хрватско и, истовремено, с презиром гледа на све што има везе са народом из којег потичу. У овом кратком тексту покушаћемо да објаснимо узрок хрватске мржње према Србима, али и неку врсту дивљења и љубави коју један (на сву срећу мањи) део српског народа осећа према Хрватима.

На почетку треба рећи да наш народ никада није имао проблема са правим Хрватима, односно оним народом који се заиста тако звао и имао свој посебан језик. Срби су с њима имали добре комшијске односе без сукоба. Под турским налетима, највећи број Хрвата и њиховог племства раселио се по Европи, а део који је остао био је далеко малобројнији од Срба који су живели на том подручју. Ватикан је захваљујући свом великом утицају на тим просторима један део српског народа похрватио тако да су се хрватским именом почели називати сви који живе на подручју данашње северозападне Хрватске (остаци правих Хрвата, али и Срби и Словенци). Тај тренд се ширио на исток, тако да су Хрватима постали прво Срби католичке вероисповести, а затим се и одређени број Срба православе вероисповести прво покатоличио, а затим и похрватио.

Једина улога те нове, вештачки створене, нације био је ширење утицаја Ватикана и продор католичанства на исток, на штету православља, а у њеном стварању интерес су виделе и неке западне силе, пре свега Аусто-Уграска и Велика Британија, којима је одговарало слабљење српског фактора, као јединог државотворног ентитета на Балкану.

За постојање сваке нације неопходни су митови, легенде, историјски догађаји и личности чије ће постојање у колективној свести бити кохезивни фактор који ће припаднике те нације држати на окупу и изграђивати им свест да су део нечег посебног у односу на друге. Код Срба су неки од њих Немањићи, Косовски бој, устанци и буне против Турака итд. Код Француза су то Јованка Орлеанка и Францука револуција, код Енглеза Ричард Лавље срце, код Американаца Очеви оснивачи и Бостонска чајанка итд. Ти примери (који могу бити позитивни или негативни, историјски тачни или нетачни) код припадника нација стварају осећање да су само њихови и спречавају их да забораве или напусте своју националну припадност.

Проблем код нација које су вештачки створене, од стране и из интереса неких великих сила, је непостојање таквих митова и легенди. С обзиром да су настале цепањем од одређеног народа, код њих се ствара један посебан кохезивни фактор који гласи: негација било какве везе са својим пореклом и народом од којег смо се одцепили. То је особина која је, по правилу, пристуна код свих таквих нација. Тако да просечног Хрвата никада неће увредити ако му споменете усташке злочине или Јасеновац, али ће сигурно да „панде у ватру“ ако му кажете да је српског порекла. Исти резултат ће бити и код босанских муслимана, монтенегрина, Македонаца, па и једног дела Албанаца. С друге стране, порсечном Србину спомињање хрватског (или било којег другог) порекла, може само да измами осмех на лицу, јер му његова сигурност у национални идентитет не дозвољава да се спушта на тај ниво.

У томе је и једини разлог хрватске срофобије. Оправдана несигурност у тренутни идентитет тера Хрвате да своју посебност темеље на основу негације српског порекла. Тако ће њихов „отац домовине“ (чију „титулу“ не доводи у питање нико у Хрватској, од екстремне деснице до екстремне левице) Анте Старчевић, у свом делу Писма Магјаролцах, о Србима записати: ”Славосерби су сужањска пасмина, скот гњуснији од икојега другога. Узмимо у човеку три ступња савершенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности. Славосерби нису подпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега не могу се дигнути. Они немају свест, …не могу мучат ни лајат, мироват ни скакат, него се у свему владају како им њихови пастири одређују”. 

Дакле, пишући ове редове, он заборавља да је његова породица српског порекла и да му је, што је још горе, мајка била припадница народа који он назива „сужањском пасмином, скотом гњуснијим од икојега другога“.

Дакле, када видимо овакве мисли (а таквих има још много) „оца хрватске домовине“ не треба се чудити зашто је србофобија толико присутна код Хрвата. Негација српског порекла, и мржња према Србима која из тога проистиче, је кључна тачка хрватског идентитета. У првој и другој Југославији, њихов највећи непријатељ је био Београд и Срби у Хрватској. После проглашења независности и етничког чишћења 1995. године, када је број Срба тамо сведен на минимум, проблем су ћириличне табле и 2-3 српска посланика у Сабору. Када више не буде Срба у Хрватској, проблем број један ће да постане постојање Срба у Србији итд. Када би једног дана Срба нестало, разлог за постојање хрватске нације би нестао тако да би они, вероватно, прихватили неки други идентитет.

Када све то знамо, поставља се питање како то да један део српског народа осећа симпатије према нацији која се заснива на непријатељству према било чему што је српско. Разлога за то је неколико.

Прво, Срби се, као народ од којег су настале све вештачке нације на Балкану, осећају као старији брат који је увек спреман да истрпи „несташлуке“ млађе браће. Сличну појаву можемо да видимо и код Руса. Колико год Украјинци показивали русофобију (а корени тога се, нажалост, јављају и у Белорусији) Руси ће да осећају неку врсту симпатија према њима, тешећи се да је то само „пролазна фаза“ и да ће се млађа браћа опаметити.

Други разлог је пропаганда о „српској хегемонији“ која је настала у кухињама великих сила (пре свега Ватикану, Енглеској и Аустро-Угарској), а коју су преузели комунисти и прихватили је за званичан став своје партије на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену 1928. године. По доласку на власт, они су ову политику спроводили под паролом „Слаба Србија – јака Југославија“. Дакле, вршена је константна пропаганда о „српском тлачењу“ Хрвата (и осталих новонасталих нација), па је код одређеног дела Срба створен став да би требало да се извињавају „жртвама“ тзв. српске хегемоније, заборављајући на догађаје из Другог светског рата, који су вешто прикривани и умањивани.

По паду комунизма, деца дојучерашњих високих функционера бившег режима нису желела да се одрекну привилегија и лагодног живота, па су преко ноћи обукла либерална одела и постали браниоци „људских права и демократије“. Став о „српској хегемонији“ је, ипак, остао доминантан у њиховом политичком дискурсу. Они су, у недостатку образовања, грађанско друштво поистоветили са Западом (по принципу: грађанско друштво су западне вредности), па су Хрвате видели као непредније и цивилизованије, осећајући неку врсту инфериорности. Наравно, они не знају да је за постојање грађанског друштва неопходна суверена национална држава, која се, по правилу, ствара борбом против окупатора. Срби су се за своју самосталност изборили непрекидним борбама против сила које су желеле да поставе своју власт на овим просторима. Код Хрвата таквих примера нема. Напротив, њихова историја се своди на борбе за интересе, тих истих, велики сила. Чак су и по освајању независности (коју, узгред, не би добили да није било помоћи САД, Ватикана, Велике Британије, Немачке и Француске) одмах ставили у службу западних моћника. Дакле, тежња ка грађанском друштву, које подразумева да народ самостално доноси одлуке о споственој судбини, код Хрвата не постоји. Напротив, све што се у њиховој историји може видети је слугерањство светским моћницима.

Дојучерашњи комунисти, а данас предводници либералне опције у Србији, у недостатку знања, то наравно не могу да схвате. А и како би, када су већи део свог живота провели завршавајући разне курсеве о марксизму и самоуправљању. Заиста, они о грађанском друштву знају колико и ти читаоче о прозводњи купуса или краставаца у Казахстану.

На крају, ту је и повампирено југословенство и југоносталгија, коју кроз медије највише гурају горе поменути либерали. То се своди на приче о томе „како је некада било лепо“ када смо „сви живели заједно у слози“ (што је, историјски гледано, бесмислица). Затим се, перфидно, протура прича о „великосрпском пројекту“ који је све то уништио. Тако да „јадни“ Хрвати поново испадају жртве које су се само „бориле за своју земљу“. Наравно, свесно се избегава рећи да су Хрвати тражили независност, а да су Срби били браниоци Југославије.

Дакле, кроатофилија код Срба није појава која се јавила спонтано и случајно, него је плански пројекат на коме се радило деценијама и који је, нажалост, узео маха код одређеног дела српског народа. Он је емотиван и као такав није подложан рационалном објашњењу. То је нека врста колективног мазохизма. Узалуд се труде они Срби који нису захваћени овом болешћу да објасне бесмисленост оваквих осећања онима који их осећају. Њихове ставове неће уздрмати ни лупање ћириличних табли, ни напади на српске туристе у Хрватској, ни десетине хиљада Хрвата на Томпсоновом коцерту који узвикују „за дом спремни“. Они ће, чак и у томе, да виде неку српску кривицу.

Извор: Видовдан

Advertisements
Овај унос је објављен под АнтиСрбизам, Мишљење, Српство и означен са , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s