Милан Ружић: Шта је ово што се данас Србијом зове?


Каква је ово земља? Чија је ово земља? Где је она земља за коју смо веровали да смо њени становници? Где смо ово дошли? Шта се ово спрема? Где је ово?


Политика нам мозак попила, браћу посвађала, темеље извалила, главе поразбијала и границе испомерала. Власт нам је постала смисао живота, мерило успеха, једина црква, а фотеља врховно божанство. Идиоти су нам постали мудраци, а умни људи су одстрањени, јер ваљда ови који мисле да су паметнији сматрају да је умни човек исто што и умњак, па се мора извадити да не боли идиоте. Сексуалне су нам слободе постале важније од слободе за коју нам је народ гинуо и за њом од постања чезнуо. Мањине су постале већина. Ово је земља у којој је жута штампа постала нова библија, а библија новина чије уредништво мрзе сви.

Крв нам се осладила. Крв нас раздваја уместо да спаја. Крвавим ножевима се све потписује. Крвљу се плаћа свака реч, иако ниједној речи нико не придаје значај. Од речи не можеш живети, али од ње ћеш лако погинути. Крвави трагови за нама остају. Крв нам тече са свих извора и да бране правимо на рекама крви, имали бисмо струје за две вечности.

Паре су замениле памет, пушке су нове речи, бомбе су аргументи, обећања су постале лажи, истина је протерана са човечношћу и рат се сматра новим миром. Поделили смо се по свему, па и по ономе за шта нисмо ни знали да постоји. Сви смо у расулу и свако је сам за себе, па не види ни родитеље, ни браћу, ни сестре, а предака се одричемо, јер тек њима и за њих ништа учинили не бисмо. Што да чинимо нешто за некога ко је за нас дао све? Срамота је бити брат брату у овој земљи.

Смрт нам се увукла у државу, па се живи као да се цео живот мре. Стално смо гладни, а сви отегли трбушине. Вечно смо незадовољни, а осмех нам не силази са лица. Ништа нам не одговара, а ни за шта се не боримо. Све нас жуља, али тако нам је потаман. Историју поричемо, јер је ово доба поражених, па би било добро сврстати се на њихову страну. Стид смо одавно изгубили, па смо престали бити људи. Сахрањујемо живе, а мртве заборављамо. Подижемо бисте онима који их нису заслужили, а рушимо онима који су нас подигли на ноге.

Сви су у овој земљи познати, а нико не зна због чега. Свако је паметан, али нико да своју памет докаже. Више нам ништа бесплатно није занимљиво, јер се не може украсти. Завесе су навучене да други не виде шта радимо, а преко разноразних мрежа смо се оголили до краја и остали у њих ухваћени. Издајице су овенчане ордењем, а патриоте проглашене хушкачима.

Када греје – много је вруће, када пада киша – много је депресивно, када веје снег – блокирани смо, а када пада лишће – процвета шљам на телевизији. Уздигли се сви ниски, високи на темена попадали, огласили се неми, ојезичили тупави, добри се искварили, а кварни се погорили, сиромашни још осиромашили, а богати се добогатили. Верни се разуверили, замонашени се рашчинили, заклети заклетву погазили, кривци су помиловани, убице су амнестиране, злочинци су добротвори, великани заборављени и коров се расцветао.

Проклетство предака нам на сваку кућу удари, рука сваког брата постаде братоубилачка, сва нам вера ишчезну у доказивању, све душе остадоше на трњу кроз које смо се провлачили, све нам се заслуге оспорише, победе порекоше и злочини позлатише.

Висе обешени људи по гранама, а ветар их љуља и кроз те конопце свира химну неке непознате земље која се нашом чини. Све заспало, обневидело, повукло се, окрезавило, занемоћало, затупело, отупело.

Они које видимо, раскошно живе у својим мишјим рупама и хвале се слободом дарованом им уз окове. Ти људи су послушници свих господара, свирачи на сваком инструменту, црви у свакој јабуци, али носе некакву круну, какву-такву, па нека је и мишја, иако је од мачака дарована.

У овој земљи би сви да буду крунисане главе и да владају, иако не владају ни собом. Сви смо важни, нема небитних, нема сувишних, нема ситних, а када нас врабац са гране гледа, од мрава нас не разликује. Толики смо.

Шта је ово што се накотило? Шта је ово што се размилело и из септичких јама испузало? Шта је ово што се помамило и осилило? Шта је ово што мисли да је нешто? Шта је ово када није народ?

Шта је ово што се данас Србијом зове?

Извор: Искра

Advertisements
Овај унос је објављен под Друштво, Окупација, Политика, srbija и означен са , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s