У Румунији су живели Срби, у њој се вековима писало ћирилицом и зборило српски у државној управи

Румунија је за просечно обавештеног читаоца у Србији „маргинална и неинтересантна тема“, држава и народ са којом Србија има добре односе и са којом никада није ратовала. Да ли је овај стереотип одржив?


Наравно да није. На сасвим супротан став нас подсећају бројни скорашњи апели Српске православне цркве да се мисионари Румунске православне цркве повуку са незаконито (неканонски) заузете територије на Истоку Србије, где покушавају да румунизују Влахе и Србе. Но, то је само мали део црне истине о Румунији.

Два научна зборника „Анатомија румунске политике“ и „Румунија и румунизација Срба“ откривају један нови свет, истину дубоко сакривену од јавности.

Као прво, Румунија се на историјској сцени појављује 1856. године после Кримског рата који је Русија изгубила, а ратовала је против свих, буквално свих ондашњих еврпских сила плус Османске империје. Европа је у Паризу на мировној конференцији издиктирала стварање Румуније од Влашке и дела Молдавије, до тада самосталних држава (тзв. Дунавске кнежевине).

Зашто је била потребна Румунија? Према њеним западним оцима – да геополитички раздвоји Србију и Русију.

Ко су били становници Влашке и Молдавије? За данашње Србе то су били Румуни, али њих није било до поменуте 1856. – истраживања бројних аутора, укључујићи и истраживаче ДНК-а, говоре да су у Влашкој и Молдавији живели Срби, ове територије су биле у саставу Српске православне цркве, писало се ћирилицом и зборило српски (у државној администрацији), а молило се Господу Исусу Христу у православним црвама на црквенословенском. Чак и део румунских историчара ово „признаје“, називајући овај период своје историје „словенским“. Ово је од Срба, наравно, сакривено.

У првом зборнику „Анатомија румунске политике“ ово сведочи 19 аутора из Србије, Румуније, Молдавије, Русије, Украјине и Белорусије. На пример, Тамара Семјонова Гузенкова је писала о Међународном статусу и спољнополитичким претензијама Румуније, Михаил Борисович Смолин о Идеолошким претпоставкама месијанског експансионизма Румуније у Другом светском рату,  а Драгољуб Петровић о Иреденти фашистичке Румуније у североисточној Србији 1941-1944. године. Петровић пише: „Крајем Првог светског рата израженије су румунске ревандикације на читав Банат а такође, само у много блажој мери, на територију североисточне Србије.

Румунска иредента развила је извесну активност преко Националног комитета Румуна у Србији, формираног у Кишњеву још пре ослобођења Румуније и Лиге за ослобођење Румуна испод српског јарма у Србији и Македонији“. Но, значајнији продор на територију Источне Србије Румунија је остварила током Другог светског рата.


Први знаци румунске иредентистичке делатности у окупираној Србији јављају се у првој половини маја 1941. Припадници југословенске војске, заробљени још првих дана априлског рата од немачке војне силе, углавном на територији источно од Мораве, пребачени су из Србије у Бугарску, а одатле 12. априла преко Дунава, код Турн Магуреле, у Румунију, у немачки логор Сокалос, код Темишвара.

На интервенцију румунских војних и цивилних органа сви заробљеници, углавном војници и подофицири, који су, у нади да ће бити пуштени кућама, изјавили су да су Румуни, предати су румунским војним властима, које су их сместиле у своје логоре. Пошто су претходно осетили велику пажњу румунских власти, испољену у нагло побољшаном режиму исхране, хигијене и кретања, имали су прилике да слушају предавања којима су убеђивани да су Власи североисточне Србије Румуни, које ће „Велика Румунија“ ујединити.

У логору сe на расположење заробљеника утицало приређеним позоришним представама, игранкама, ватреним иредентистичким говорима преко радија, као и религиозним обредима на румунском језику. Свима су подељени поклони, а некима и новчана помоћ.

Супруга генерала Антонеска, приликом посете логору, делила је заробљеницима букваре, а неколицину ових примио је и сам Антонеску. Тек после свега овога од заробљеника се тражило да потпишу пет различи-тих папира и да се закуну на верност румунском краљу.

Од средине па до краја маја у североисточну Србију вратило се око 4.000 заробљеника из Румуније, снабдевених објавама на румунском и немачком језику, у којима је стајало да се из заробљеништва пуштају као Румуни.

Са собом су нослили: румунске букваре, књиге, слике румунског краља, „кондукатора“ Антонеска и неких главних иредентистичких првака. Ти заробљници повратници имали су да послуже као иредентистички мисионари међу живљем на територији између Тимока и Мораве.

Главни агент Румуније у Србији је био свештеник Српске православне цркве Ђорђе Сувејкић.

У другом зборнику „Румунија и румунизација Срба“ објављено је 15 чланака аутора из Молдавије, Белорусије, Русије и Србије. Зоран Милошевић је писао о Српском питању и Румунији, Душан Ковачев је дао ванредно добар преглед романизације простора Румуније, Молдовљанин Свјатослав Мазур је писао о Румунији као држави паразиту створена по канонима древног Рима (Румун иначе у преводу значи римски војник, а дражва Румунија значи држава римских војника), Кирил Шевченко о Школи Ардељана (како су језуити створили Румуне), Петр Шорников о Идеологији окупације, односно Шта је то „румунизам“ и шта он доноси народима?  , Срђан Новаковић је аутор неколико текстова који објашњавају како Ватикан и Запад уопште латинизује идентитeте на простору Балкана, односно о  Стварању лажних нација и латинских идентитета, затим о српском епископу влашке лозе Герасиму Ђорђевићу и Влашкој, Каравлашкој, Цинцарима и настанак масонске Србије.

Зборник „Румунија и румунизација Срба“ значајан је јер је открио, између осталог, како су језуити преко црквене уније потписане 1700. године у Ердељском Београду (од тамошњих, ердељских Срба на челу са митрополитом)  створили Школу Ардељана у којој су осмислили румунизам и Румуне као политички латински конструкт.

У Школи Ардељана су образовани мисионари румунизма који су послати у Влашку и Молдавију да убеђују Србе и Словене да нису то што јесу, него Румуни. Отуда на корици зборника имамо језуите који Србима дају нови, румунски идентитет.

После толико деценија скривање истине о настанку Румуна и Румуније дошло је, дакле, време „да земља проговори: у Румуна козје уши!“. Срби треба да схвате да последње одвајање Црне Горе и давања посебног антисрпског идентитета Монтенегринима представља само наставак деконструкције српског народа и државе, што је пре тога примењено у Македонији, БиХ, Хрватској, Влашкој, Ердељу и Молдавији.

„У румуна козје уши!“

         Књиге је објавио Центар академске речи из Шапца (www.carsa.rs), а могу се наручити на телефон 064/224 3 349

Извор: Факти

Advertisements
Овај унос је објављен под Национални идентитет, Српство и означен са , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s