Приче из Великог рата: Идемо у Отаџбину!

Пробој фронта почео је тако што је наша артилерија тукла цео дан и целу ноћ. Јављали се и бугарски топови, али кратко. Целу ноћ тукла наша артилерија и око седам сати ујутру изиђе наш командир пред строј, капетан Игњат Стевановић, и каже:

„Браћо, идемо у отаџбину.“


И паде команда:

„Напред! У име Бога, идемо напред!“

Ми смо се сви помолили Богу и кренемо.

И напред ми, на бугарске ровове. А тамо све усарављено. По педесет мртвих Бугара, гомиле у рововима. Наша артилерија побила. Попалила. Бугари одступили.

Кад смо стигли до једног позадинског логора бугарског, иде отуд бугарски пуковник, води педесет Бугара на предају. Ми погледасмо боље кад се приближи, он има лекарске ознаке. Каже:

„Ваша победа! Живела Србија!“

Наш командир га поздрави по војнички. А он:

„Браћо“, каже, „стижите их, Бугари беже да се поломе.“ И рече да је он Македонац, насилно мобилисан у бугарску војску. А један Бугарин рече нешто гадно том пуковнику. А наш наредник приђе па удари шамарчину том Бугарину.

А командир кад викну:

„Сад и жене могу да бију заробљеног непријатеља! Сад и жена кудељом може да га бије!“

Стража наша спроведе Бугаре у заробљеништво, а капетан оде са доктором-пуковником у нашу команду.

Напредовали смо до села Трнава, ту је био бугарски штаб дивизије. Ту смо кратко водили борбу, и одатле су се Бугари дигли и бежали. И више нигде нисмо стигли Бугаре нит водили борбу.

Кад смо Бугаре протерали, кренемо за Штип, затим у Кочане и у Царово Село. Па одатле вратимо се у Скопље.

Два-три дана били смо у Скопљу па отишли за Ђаковицу. Из Ђаковице и Малесију, из Малесије опет у Ђаковицу – одржавамо ред и мир. Кад – оће да нас терају за Скадар. Ми се узљутимо, оћемо кући. Нису то уважили, него задржаше нас у Призрену. Ту пустише све војнике који су старији од четрес година кући, а нас задржаше. Био сам пуштен три месеца кући, али ме позову поново у Призрен, а ја се за они три месеца код куће оженио. Отац направи молбу министру Рашићу, те дођем кући око Божића, почетком деветнајсте године. Нико ме више није тражио нити сам одело вратио, нити ме ко за шта пито. Дотрајало већ било то моје војничко одело, и у рову сам са њим био.

Прошо сам кроз рат и осто жив, што је главно.

Мени се и док причам рат заврти у глави и не сналазим се. Али у сну… Сањам, нема ноћи да не дођу моји другови, и тако.

Казивање Милутина Ристића
(Милија Ђорђевић и Драгутин Паунић, „Србијицо, душо горка“, Народна књига, Београд, 1988)
Извор: Приче из Великог рата

Advertisements
Овај унос је објављен под Војска, Историја, Национални идентитет, Српство, srbija и означен са , , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s