Кривотворење идентитета српске баштине – Српско споменчко наслеђе на Косову и Метохији у светлу савремених теорија

Др Јелена Павличић

– Искривљена слика о културним приликама на простору Косова и Метохије користи се за креирање нових идентитета, упозорава др Јелена Павличић.


Уништавање, угрожавање, али и пренамена споменика која га нужно трансформише и суштински му мења идентитет, познате су појаве у историји. До таквих промена долази када се идеје које споменик материјализује желе да потисну или замене другим.

Отимање српске културне и духовне баштине

-Угрожавање српских споменика на Косову и Метохији траје вековима, а готово у континуитету се може пратити од краја XVII века. Пошто није престало до данас, јасно је да је реч о појави дугог трајања која само мења своје манифестације и актере. Крај прошлог века је донео бруталнија и масовнија уништавања споменика. Након ратних сукоба 1999. године, а као показатељ албанске доминације на овом простору замах је добило уништавање српске културне, духовне и верске бaштине. Као наслеђе других за нову политичку заједницу, то наслеђе је не само физички страдало у бруталном разарању, него је и другачије тумачено и третирано: представљано је као властито, то јест албанско, занемаривано као нежељено и коришћено према потреби актуелне политике. Овако је о теми Српско споменичко наслеђе на Косову и Метохији у светлу савремених теорија о културној баштини говорила др Јелена Павличић, историчар уметности, асистент на Факултету уметности Приштина – Звечан, у САНУ, поводом велике изложбе организоване прошле године под насловом „Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији: идентитет, значај, угроженост“ коју су осмислили и организовали академик др Мидраг Марковић и др Драган Војводић.

-Брисање или трансформација споменичких значења нарочито су видљиви у случају споменика подигнутих у част некој идеји или личности. Актуелна заједница интервенише на њима да би показала које историје не жели да се сећа. Уништавани су споменици који подсећају на антифашистичку борбу, а забележене су и интервенције које нуде симболичку надоградњу, односно преиначавање споменика.

Тако су у Приштини на Партизанском гробљу након 1999. сахрањени припадници такозване ОВК, док је 2006. у истом комплексу сахрањен и Ибрахим Ругова, први председник самопроглашене Републике Косово. Споменик Братства и јединства у Приштини из 1961. године је офарбан у боје застава земаља које су признале Косово као независну државу. Немарни однос према споменицима антифашистичке прошлости заједничка је карактеристика свих средина бивше федерације, али директна деструкција којој су подлегли у албанској заједници на Косову и Метохији, упућује на кризу идентитета која прати ово друштво. У том смислу, међу првим споменицима које је након 1999. угрозила албанска заједница били су они који су подсећали на српску средњовековну прошлост – Споменик Кнезу Лазару у Гњилану и Споменик Милошу Обилићу у Обилићу, указује др Јелена Павличић.

Искривљивање историјских чињеница

У послератном периоду на Косову и Метохији највише страдали средњовековни српски споменици. У званичним презентацијама тог наслеђа у оквиру установа културе такозване Републике Косово, потиснуте су историјске чињенице о њиховом постанку, развоју и савременом стању. -На тај начин се искривљена слика о културним приликама на простору Косова и Метохије користи за креирање нових идентитета. Међу бројним средњовековним споменицима који су подвргнути оваквим тумачењима и злоупотребама су и Црква Светог Ђорђа у Речанима, Црква Тамница у Ајновцима, Богородичина црква у Ваганешу као и Црква Богородице Љевишке у Призрену. Случај Љевишке се може узети као парадигма за промену односа савременог албанског друштва на Косову и Метохији према српским средњовековним споменицима. С обзиром на то да је ова црква, била нападана у више наврата после 1999. године, закључује се да тренд својатања наслеђа потиче из времена стављања Богородице Љевишке, заједно са још три средњовековна манастира, на Листу светске баштине у опасности. Ти споменици су као нежељено наслеђе у савременом косовском друштву уписани на Унескову Листу светске баштине у опасности, док их, с друге стране, Листа чини вредним памћења у самопроглашеној, а наводно проевропски декларисаној држави Косово, указује др Павличић.

Физичко разарање споменика, као и тенденције у искривљавању историјских чињеница и нових тумачења ради политичке употребе прошлости, нису нове појаве. У случају савременог угрожавања о коме је реч, примећује се темељитост и систематичност у прикривању и крађи идентитета већем броју споменичких целина чиме је угрожавање културног наслеђа добило нову димензију – историографско и презентацијско кривотворење идентитета баштине, упозорава др Павличић.

Недостатак потпуне документације отежава како процес обнове оштећених и уништених споменика тако и њихову савремену презентацију и промоцију. Значај стварања баштинске документације лежи и у томе што она бар донекле отежава, обесмишљава и спречава кривотворење и уништавање те баштине.

Аутор: С. Ђукић
Извор: Јединство

Advertisements
Овај унос је објављен под Косово и Метохија, Култура, Национални идентитет, Српство, srbija и означен са , , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s