Трагом српских јунака: Споменик деди хероју нашли после 100 година

Мирослава крај споменика свог деде Ђуре Каћурића

Мирослава Б. Каћурић, из Сан Дијега, стигла на Кајмакчалан да се поклони пред хумком храброг претка. Читав век је породица Ђуре Каћурића веровала да је он положио живот у бици на Церу 1914.

Ђура Каћурић, ковач Седмог пука славне српске војске, часно је положио свој живот у крвавим окршајима битке за Кајмакчалан, пред тријумфални пробој и победоносни крај Великог рата. Сахрањен је на малом, давно заборављеном војничком гробљу у некадашњем селу Петалино, подно врлетне планине Ниџе у Македонији.

Век од његове погибије, у дану подсећања на 99-годишњицу пробоја Солунског фронта, пред пронађеним гробом поклонила му се унука Мирослава, која је тим поводом стигла са другог континента, чак из Сан Дијега у Америци.

Неким усудом, како каже у исповести за „Новости“, Мирослави се посрећило да сазна ту много тужну, али и херојску судбину свог деде. Сва у грчу, потпуно неспремна да прими тако потресну вест, признаје да јој је било потребно неколико дана да дође к себи од суза. Но, истовремено је одлучила да ће отићи на његов гроб, иако живи чак у Калифорнији, на другом крају света.

– Све је почело сасвим неочекивано 16. јуна, позивом госпође Љиљане Танасијевић, конзула Амбасаде Србије у Скопљу, и вешћу да је у селу Петалино, подно Кајмакчалана у Македонији, пронађен споменик мом деди Ђури – емотивно нам сведочи о свом открићу Мирослава Б. Каћурић. – Вест ме је запрепастила, паралисала, зато што читав један век наша фамилија живи са једним јединим обавештењем из тадашњих поратних година, да је он погинуо у Церској бици 1914. године. Госпођа Танасијевић отколонила је све сумње када је сутрадан послала фотографију споменика на коме се сасвим јасно виде исписани име презиме и занимање мог деде: Ђура Каћурић, ковач Седмог пука.

Ту почетну неверицу, како каже, заменило је гушење у сузама, када је у трену схватила да је њен деда Ђура прошао највећу и најтежу ратну голготу српског народа и сва страдања војске, све до крваве Кајмакчаланске битке.

– Боже, мој деда је часно положио свој живот за ослобођење своје отаџбине а да то нико читав један век није знао. Не може се ни замислити какав је то бол у срцу и души… Каква рана се отвори истог трена… Рана која не зараста… А опет, истовремено, и нека неописива радост због сазнања да има гроб, споменик, да се зна где је скончао и где му је остало место под сунцем – поносна је унука ратника Ђуре.

Ђура Каћурић

У преписци и размени докумената, фотографија и биографија, у договору за долазак у Македонију и одлазак на то далеко војничко гробље и трагање за дединим гробом, иако је све то заиста с почетка личило на „немогућу мисију“ због беспућа, помоћ добрих људи је била пресудна.

– За мене се отворила легендарна капија слободе на Кајмакчалану. А опет, само захваљујући ангажовању конзула Љиљане Танасијевић и Зорана Ђуровића, кустоса Српског војничког гробља у Битољу, успела сам – каже Мирослава.

Из Београда је допутовала у Битољ. После званичног обележавања 99-годишњице пробоја Солунског фронта на гробљу у Битољу, „експедиција“ је кренула према планинским беспућима Ниџе, ка Кајмакчалану и некадашњем селу Петалино.

– И, коначно, тај тренутак – када сам могла да загрлим споменик и пољубим његово уклесано име, који ће остати као најтужнији и истовремено најлепши тренутак у мом животу. Време је стало… постојали смо само мој драги деда Ђура и ја као једно у светлости и вечној љубави. И ове фотографије сведоче о томе: као да га је сунце обасјало када сам ставила руку на његов споменик. Читав један век самовања завршио се! Дочекао је да му дођем пред хумку, упалим свећу и тамјаном окадим и вином прелијем гроб. Учинила сам то за све нас, његове потомке, али и за све његове саборце који су ту лежали. Нека им је свима покој души и нека у миру почивају – прича Мирослава, знајући да га никада више неће посетити.

Ходочашће стазама јунака

Убрзо после повратка из Битоља, „сасвим непланирано и такође изненада“, ходочашће Мирославе Б. Каћурић настављено је одласком на Крф, посетом острву Видо и Маузолеју палим српским херојима, Плавој гробници, као и Меморијалној Српској кући у граду Крфу.

– На крају, 30. септембра завршило се на реци Ахерон, која је, по митологији, богове и хероје чинила бесмртним. То је за мене била порука мог деде, са којом ћу увек живети. Јер, хероји су бесмртни – поручила је Мирослава.

Захвалност конзулу и кустосу

У своје и име фамилије Каћурић, Мирослава истиче велику захвалност конзулу Љиљани Танасијевић, која посвећено ради на прикупљању вредних материјала за монографију о гробовима и споменицима српских ратника расутим по планинским пределима Ниџе подно Кајмакчалана. Захваљује се и кустосу Ђуровићу „за огромно залагање на проналажењу, чишћењу гробова и споменика, уз помоћ вредне и предане сараднице Елене Свенчеве“. Не заборавља ни „дивног, драгог човека“ Томета Апостоловског, који их је возио горским планинским путевима и заједно са њима трагао за местом где се налази мало гробље и гроб њеног деде, што није било нимало лако.

– А у повратку сам помислила: да је било лако, не би ни било ходочашће достојно патњи мог деде и његових другова сабораца, који му тај споменик и подигоше. Слава им!

Аутор: Младен Станчић
Извор: Новости

Advertisements
Овај унос је објављен под Историја, Македонија, Српство и означен са , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s