Приче из Великог рата: У Црној Гори

Давно је било прошло подне, када се заустависмо код граничног камена. Дан тмуран и хладан, сав огрезао у сиву белину из које штрче оголела дрвета, као раширени прсти у костура. Заустависмо коње, са којих је одилазила пара.

Свршено је, господине потпоручниче — проговори Груја. 

Вране и гаврани загракташе над нашим главама…

Са десне стране била је једна кућица. Сјахасмо да се јавимо црногорским властима.

На улазу ме запахну мирис кафе, а из једне бочне собе чуо се весео жагор. Хтедох да уђем, али се преда мном испрси један стари Црногорац.

Ђе ћеш… Причекајдер да те пријавим.

Кад он отвори врата, угледах неке младе људе како нешто ћеретају. Врата се преда мном затворише. Иако је можда такав обичај, чинило ми се, ова је форма ипак могла сада да изостане, и да се учини изузетак према једноме официру суседне земље. Али ми смо изишли из своје земље и морамо се повиновати обичајима других.

Врата се отворише. Кад уђох у собу, затекох неколико младих Црногораца. Старији су сигурно у рату, а остали су једино ови дечаци. један се једва придиже, док су остали седели заваљени у столицама, изгледа ми пркосно, као да нам се подсмевају што смо изгубили земљу.

Онај један слушао је моја излагања, правећи се важан. Тек издужи лице, напући усне и издигне обрве. Мучио се да изгледа достојанствен, и, да би и вероватно доказао господство своје, викну:

Ђуро! — на вратима се појави онај служитељ. — Припалидер ми цигарету.

Ђуро отвори пећ и принесе му један угарак.

Пуштајући сада густе димове и жмиркајући, обрати се он Ђури:

Виђиде, Ђуро, богати, код оног Арнаутина Селима. Ама понеси пушку и убиј пса, ако само уста отвори.

Рекох му како не бисмо желили да силом улазимо у стан. То нисмо радили ни у својој земљи. Ако треба, платићемо.

Мани, чоче… Пљачкају они нас од цара Лаза, те да им данас ми плаћамо!

Ишли смо пешке ка арнаутским кулама. Снег је шкрипао под нашим ногама. Ђуро се обрати Груји:

А грдни, ви побјегосте. Е, светога ми Петра, док је Ђуру на рамену глава, неће они закорачит у ову земљу.

Груја се само болно насмеја и тужно климну главом.

А што, јадан!… Ти се мени канда подсмијеваш.

Јок, Ђуро, него велим, што не знадосмо још код Смедерева за тебе!…

Е виђећете…

(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1980.)
Извор: Приче из Великог рата

велики рат, Срби, српство, црна гора
http://www.magacinportal.org/2017/09/20/price-iz-velikog-rata-u-crnoj-gori/

Advertisements
Овај унос је објављен под Војска, Историја, Национални идентитет, Српство, Црна Гора и означен са , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s