Ненад Благојевић: Нису српска деца постала „бабе“

Многе истине су у браваровој заједничкој држави злонамерно потискиване и заборављене. Зато данас мали број Срба реално сагледава прошлост. Управо без те истине о својој прошлости не можемо градити будућност.


Наивно је веровати данашњим властодршцима да прошлост треба саслушати али да се на њој не требамо базирати, већ само гледати у будућност. То само показује колико они не познају значај историје или можда још горе, злонамерни су. Да су се стварно позабавили прошлошћу схватили би њену важност. Она је одувек служила оним паметнима да грешке не понављају. Нема будућности без правилног и јасног сагледавања прошлости.

За Србију и српски народ је битно оно што нам историја недвосмислено показује, да кад год смо веровали или се ослањали на запад то је био и почетак нашег страдања. У том контексту гледано јасна је злонамерност оних који нас убеђују да своју прошлост заборавимо. Управо је западу најважније да се не упознамо са историјским истинама. То би уједно био прави пут да погазимо по сенима својих предака који су вековима својим животима стварали нашу будућност. Наравно, то би био почетак лицемерног заборављања своје браће, кумова, рођака, пријатеља, невине деце које су нам исти ти „пријатељи“ клали, убијали, бомбардовали толико пута, исто као деведесетих година прошлог века.

Код неких је ово преумљење и заборав успео, па тако данас можемо видети како се многи Срби уместо својим националним прегаоцима, диве телевизијском Сулејману. Да су барем изабрали да се диве Мехмед-паши Соколовићу, који је обновио Пећку патријаршију па да их донекле разумемо. Не они су очарани својим злотвором, убицама својих ђедова. Наравно онај ко не зна своју историју не може ни увидети проблем на време. Такав је најлакши плен за непријатеља. Зато не смемо слушати а још мање дозволити да нас убеђују како треба да се одрекнемо своје прошлости зарад некакве «њихове» будућности. Учинимо ли то тачно је да ће нам будућност како они кажу бити извесна – нестаћемо.

Онима који су слушали, читали историју или консултовали историјске списе позната је идеја Западног Балкана. Јасна им је сврха тог пројекта и зашто запад упорно на њему инсистира, као и крајњи циљ који кроз њега желе и требају да остваре. Постојале су некад идеје о пансловенству, а онда кад оне нису успеле потурен нам је пројекат о некаквој Југославији. Земљи која је кроз време само послужила да се Србија, православље и српство што више спута и ослаби.

Нажалост тај пројекат учинио се привлачним Александру I Карађорђевићу који је желећи себе да успостави као монарха више народа пренебрегао будући интерес свога народа. Тако настаје Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1918-1929). Ова неприродна творевина касније прераста у Краљевину Југославију (1929-1941). Након Другог светског рата добија и своје праве обрисе које су нацртали њени идејни западни творци. Брозова Југославија постаје гробница православља и српства.

Јасно је онда зашто су српска деца и омладина слати у беспотребну погибију на Сремски фронт, зашто су морали четнике и ЈВуО да представе злочиначком. Данас више није тајна за кога је био предвиђен Голи оток, само Србима је одлазак у цркву и слава био неопростив грех… Тако је на српском културном, етничком и историјском простору лакше дошло до утврђивања или стварања измишљених држава и народа попут Бошњака, Црногораца, Македонаца, Албанаца … Потребно је сада све њих заједно са још неким „пријатељима“ Срба спојити у једну нову целину. Нову творевину где би они прави Срби који нису продали „веру за вечеру“ постали мањина и полако били и коначно истребљени.

Стварање једне такве нове вештачке творевине дало би наново крила српским непријатељима. Био би то јасан знак Мађарској, Бугарској, Хрватској и Албанији да поново покушају откидајући делове Србије да остварују своје освајачке тежње. Увек када је до тога долазило сигнал је даван са запада. Очито је да је он опет дат кроз увијену форму Западног Балкана.

Сада се неки нови наивни властодршци видећи ваљда себе као некакве нове визионаре и лидере воде својим личним, а не интересом свог народа. Прихватајући тако западну игру „мачке и миша“. У којој ће на крају и они када заврше свој део нечасног посла бити само посластица покварене западне мачке. Понавља се та игра у којој запад преко својих пајаца, послушника и земаља које су одавно само њихови експоненти треба да одглуми улогу „добре маце“. Остаје само да им наши надобудни политичари предају српски народ као малог немоћног и наивног белог миша.

Није први пут да то покушавају и никако да науче да Србија и они прави Срби нису баш лак и пријатан залогај. Нисмо ми велики попут братске Русије да би могли непријатељу да одговоримо својом величином или најмодернијим оружјем. Србија је одувек одговарала својом православном душом и срцем непобедивог вука. Они који нису желели да са Србима деле љубав, правду, поштовање увек су на крају осетили оштрину зуба неправедно нападнутог. Вука који их није дирао и кога нису смели својим злим душама љутити јер после сукоба са њим увек су морали и мораће одлазити погнутих глава.

Србија није опстала због некаквих „баба“ већ управо због својих вукова, хероја, јунака… Можда су властодршцима срцу биле ближе „бабе“ али српски народ је одувек ценио оне праве. Објашњавају нама данас властодршци како су се времена променила па ваљда у складу са тим нису више на цени ни част, ни чојство. Наравно схватамо ми о чему они причају, али нису се променила времена већ они. Издали су своју веру и народ а ту наравно нема ни части ни чојства. Њихово је право било да изаберу свој пут, светосавци свој знају и са њиховим немају ни једно укрштање. Можемо само да им поручимо да ће код правих Срба увек поштовање имати јунаци попут Михаила Катинића а никад некакве само њима знане „бабе“.

Тужна је истина да је Србија и раније имала оне који су брзо заборављали неустрашиве хероје придајући значај само некаквим својим тренутним потребама. Тако да ово што данас видимо на политичкој сцени и није баш толико ново. Управо један такав догађај описан је и кроз песму нашег Бранислава Нушића. Њега је та истина песнички приказана коштала и затвора. Он је 1887. године вођен неправдом чији је био сведок написао песму „Погреб два раба“. Сама песма имала је два јунака, један од њих је био онај прави Михајло Катанић. Српски војник и официр носилац Златне медаље за храброст и руског Ордена Станислава IV степена.

Други „јунак“ песме била је мајка Драгутина Франасовића. Њено „јунаштво“ огледало се у томе да је родила Драгутина који је 1882 сплетом околности постао краљев љубимац. Наиме он је тада приликом покушаја „Илкиног атентата“ на озлоглашеног краља и „демона Србије“ у Саборној цркви успео то да спречи. То га је одмах „препоручило“ и бива унапређен у чин пуковника. Наравно то је био само почетак његовог успона краљев љубимац врло брзо постаје министар војни и највиђенија личност на двору. На месту министра војног биће управо и за време Српско-бугарског рата, чиме неуспех који смо тада доживели и поред хероја попут Катанића је колико краљев толико и његов.

Вратимо се сада Српском витезу који је својом храброшћу и јунаштвом у Српско-бугарском рату а нарочито у борбама у близини Цариброда (данас: Димитровград) задивио и своје непријатеље. Тај догађај српски књижевник и професор књижевности Иван Иванић је овако описао:

… После победе код Сливнице, Бугари су незадрживо надирали према Пироту. Код Врапче, 12.новембра 1885. године, опколили су Катанићев батаљон. И само зато што су били у великом броју и задојени мржњом освете успели су да савладају Катанићеве див-јунаке, међу којима је било много рањених и погинулих. Остало им је било да узму и батаљонску заставу и понесу је као трофеј у Софију.То би сигурно и учинили да није било Катанића. Спасавајући српски стег, борио се као лав. Добио је две ране од пушчаног зрна и пет од бајонета. А када је видео да заставу не може спасти, здерао ју је са копља и сакрио под блузу.

Према писању листа Нова уставност (у броју од 5.маја 1887), ову натчовечанску борбу Катанића против бугарских војника посматрао је са оближњег виса бугарски кнез Батамберг. „Када је Батамберг видео“, каже се у том листу, „да је Михаило већ пао“, он пошаље једног свог ордонанса (који је ово причао) и једног официра да спасу Михаила. Кад су ови официри дошли на место где је Михаило пао, нашли су четири бугарска војника у крви огрезла, које је Михаило из револвера поубијао, али су га остали војници савладали, свукли му хаљине (чак и чизме) и кундачки га грозно ударали. Бугарски војници узму га онако боса и више полумртва и обезнањена и одвуку га по снегу у Цариброд. Чим су га тамо довели, пошао је Батемберг са Каравеловим да га види. Батамберг одреди нарочитог лекара који ће рањеног јунака лечити…

…Глас о Михаиловом јунаштву допро је и до Софије, и кад су рањеног официра однели у бугарску престоницу, долазили су Бугари као на чудо да га виде… По повратку Батемберга у Софију, прича Ванков, кад је доцније дошао у Београд, да му је Батемберг једном приликом рекао: „Гледајте да спасете живот овом храбром официру, јер то је редак јунак“….

… По повратку у Србију, па до краја 1886. године Катанић је био у гарнизону у Крагујевцу. Тада је постављен за комаданта Окружне команде у Ваљеву. Пред смрт, премештен је у Београд, али није стигао да постане житељ главног града. У априлу је почео да пљује крв, јер су његова плућа била изрешетана танетима и прободена бајонетима, а читаво тело угрувано кундацима. Осетивши и сам озбиљност своје болести, похитао је стричевима у Београд. Ту је после два дана 28.априла 1887. године и умро…“ (1)

Нажалост кад тешка времена прођу јунаци се углавном забораве или гурају у запећак. Вероватно је разлог томе и то што они оне недовољно храбре оне који нису имали довољно вере својим постојањем подсећају на њихову издају и кукавичлук. Није ни данас много другачије видимо сви како су прошли они који су своје животе жртвовали и ризиковали за своју мајку Србију. Једни су положили своје животе на олтар Отаџбине, друге су кукавички испоручили Хагу, неки и данас морају да се склањају и беже, преостали су пензионисани … Зато сада овима који су остали у војсци и полицији и могу да постављају министре са чудним биографијама или официре чија је главна препорука школовање на курсевима непријатељске НАТО алијансе.

Вратимо се ипак 1887. години и песми „Погреб два раба“. Нушић у њој описује однос властодршца Милана Обреновића ка хероју српског народа са једне и према мајци свог миљеника са друге стране. Живот је наместио да мајка пуковника Драгутина Франисовића и витез Михаило Катанић напусте овај свет у размаку од два дана. На погребу мајке Франисовића био је краљ Милан комплетна влада и сва дворска свита. Док се на последњем испрачају српског витеза скупио цео Београд али без краља, владе и дворске свите. Огорчен односом државе према хероју Србије и изазаван оваквим омаловажавајућим ставом краља и владе Бранислав Нушић песмом то и бележи.

Погреб два раба

Та ту скоро, биће ових дана,
са’ранисмо једног божјег раба.
Читали сте, вид’ли сте параду,
тај раб божји беше једна баба..
Затутњаше сва четири звона,
поврвеше ките и мундири,
поврвеше перјанице бојне,
поврвеше безбројни шешири.
Сви мајори дебели и суви,
официри цела кита сјајна,
пуковници, с орлом и без орла,
и још неко, али то је тајна.
И право је, не тумач’те друкче,
и нашта би ту брбљива злоба,
и право је та последња почаст,
испратити покојну до гроба.
Још скорије, биће ових дана,
са’ранисмо још једог божјег раба.
Ал’ на жалост свију баба наших,
тај раб божји није био баба…
Не поврве кита и мундири,
а и ког би да до гроба прати,
и што пође и што хтеде поћи,
од пола се пута кући врати.
Потмуло су ударала звона,
ударала звона из буџака,
а и што би да се чини џева,
кад је пратња српскога јунака.
Српска децо што мислити знате
из овога поуку имате:
У Србији прилике су так’е,
бабе славе, презиру јунаке,
зато и ви не муч’те се џабе,
српска децо, постаните бабе.

Бранислав Нушић

И поред поруке коју је слао краљ и свита око њега да се „српска деца не муче џабе, већ да и они постану бабе“, то није и никад неће бити у крви правих Срба. Не чуди нас ни данас постојање властодржаца који размишљају као Милан Обреновић нас чуди што не видимо да се тога бар мало стиде. Време је да схватимо да су такви изабрали погрешан воз, а у погрешном возу и све станице успут су погрешне. Светосавци сигурно неће улазити у такав воз, а време је да са њима више не стојимо ни на истом перону.

Доста је српском народу лажи, запада, несреће које су му донела разна „братства и јединства“, губљења свог идентитета ради стварања лажног неким измишљеним народима, погрешна и злонамерна представљања српских елитних јединица, заборављање српских витезова, јунака, хероја… Време је да српски народ покаже своје право лице, да јасно стави до знања да то што нас можда воде некакве „бабе“ не значи да су и светосавци то постали. Није срамота ударити о дно, срамота је поистоветити се са њим и тамо остати. Српски роде покажи поново како твоја деца никад нису и неће бити никакве „бабе“.

Извор: Фонд Стратешке Културе

запад, рат, Срби, србија
http://www.magacinportal.org/2017/07/31/nenad-blagojevic-nisu-srpska-deca-postala-babe/

Advertisements
Овај унос је објављен под Национални идентитет, Српство и означен са , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s