Почетак > Медији / Mанипулација, Нови светски поредак, Политика > Противзаконито преиспитивање Сребренице*

Противзаконито преиспитивање Сребренице*

Таман помислимо да је „случај Сребреница“ послије више од 20 година и под притиском све нових драматичних догађаја у свјету и код нас, скрајнут на маргину истраживања, а појави се нека нова актуелизација ове теме.

Најновији покушаји да се у Спској и Србији законом забрани преиспитивање геноцида у Сребреници, учинили су да зборник радова, управо под насловом „Преиспитивање Сребренице“ постане актуелнији данас него прошле и претпрошле године када су сабраних текстови премијерно изложени на два тематска скупа у Медија центру у Београду.

А и без тога, остало је толико питања без одговора. Зашто се у Дејтону ћутало о геноциду иако се знало за масовни злочин у Сребреници? Зашто је обавјештајни досије Сребреница, смјештен у УН, није био доступан Хашком трибуналу? Зашто се у Хагу није судило извршиоцима масовног злочина него официрима и политичарима „који нису знали, а требало је да знају“ шта се збива на терену? Зашто су игнорисана писана свједочанства локалних команданата Мехољића, Мустафића, Орића о „договореном геноциду“? Зашто је занемарено свједочење да је реис Церић сугерисао Алији Изетбеговићу да аранжира спектакуларна масовна страдања која имају већи медијски ефекат него мноштво мањих? Зашто у Хаг није позван Клинтон, који је тражио 5.000 муслиманских жртава одједном како би добио подршку америчке јавности за оружану интервенцију? Ова и многа друга питања инспирисала су двадесетак стручњака међу којима су Радован Радиновић, Џонатан Руперт, Ања Филимонова, Стефан Каргановић, Вељко Ђурић Мишина, Александар Павић, Немања Девић и Ратко Шкрбић.

Високи западни обавјештајни официри на важним пунктовима Џон Шиндлер и Карлос Мартинс Бранко тврде да је у Сребреници побијено 2.000 Бошњака и исти број Срба у селима око Сребренице. Та црна симетрија жртава у готово у исто вријеме и у истом атару, могла је да постане идеално мјесто заједничког суочавања са прошлошћу, катарзе и међусобног помирења. Нажалост, Сребреница је из године у годину само повод нових раздора.

Са Бошњацима изгледа није могућ рационалан дијалог о Сребреници – о објективним околностима, броју жртава, форензичким налазима, политичком контексту, а прије свега о правној квалификацији овог масовног злочина. Њима је потребно да то буде баш геноцид.

Прво, зато што при релативно једнаком броју жртава у односу на број сународника, геноцид треба да покаже да је њихова жртва ипак била већа и тежа, да су други били гори од њих и да су их зато поразили у грађанском рату. И друго, можда и важније, за Бошњаке је Сребреница постала оснивачка жртва положена у темеље нације. Док су остали народи не само на овом простору постајали нације вјековном борбом за ослобођење, муслимани су од вјерске скупине то званично постали политичком одлуком комунистичке власти. Њихово преувеличано и криво квалификовано страдање у Сребреници треба то симболички да надомјести. За Бошњаке је Сребреница тако постала оно што Хрвати хоће да направе од Крижног пута, а чега Срби имају на претек од Косовског боја, повлачења преко Албаније, Великог и Другог свјетског рата па до одбране од агресије НАТО-а. Стари Изетбеговић у својим Сјећањима и пише да је то жртва коју сви народи морају да плате па иста судбина није могла да мимоиђе ни Бошњаке. Отуда парадокс да, иако је 90 одсто Бошњака страдало на другим локалитетима, преживјели и потомци данас једино говоре о Сребреници и своје покојне преукопавају у национално светилиште у Поточарима. Сарајевски недјељници Дани и Слободна Босна одавно су објавили контраверзне податке о тзв. договореном геноциду и опозиција их је користила у политичким обрачунима са СДА, али у колективној свијести је остало недодирљиво: геноцид са преко 8.000 жртава.

Број жртава, у крајњој линији, и није пресудан, а све је у ствари почело од небулозне хашке редефиниције геноцида, по којој не мора да постоји план за уништење једне расне, вјерске или националне групе на контролисаној територији, па је ето могуће да се починитељи геноцида побрину за жене, дјецу и старце и превезу их до најближе безбједне територије изван ратних дејстава. Индикативно је да су у Сарајеву већ у првим мјесецима рата, када је још важила класична дефиниција геноцида, упоредо са пропагандом о 300.000 муслиманских жртава, формирана чак два центра за истраживање геноцида над Муслиманима. Изгледа да је сцена за геноцид била постављена прије него што је рат и почео. Када је послије рата установљено да је број жртава неупоредиво мањи и реципрочан, Хаг је нашао рјешење у промијени дефиниције геноцида и додао категорију „удружени злочиначки подухват“ која је ранија коришћена једино у суђењу мафији. На основу погрешних премиса било је могуће извести конклузију да је сваки Србин геноцидан. Било је довољно и да се само у једном случају пресуди геноцид, па да исту квалификацију преузме и Међународни суд правде и да за геноцид буде оптужена држава Србија.

Захваљујући Западу, Сребреница је постала и међународно светилиште, на годишњице редовно долазе евро-амерички лидери да се поклоне жртвама геноцида, а за помен истом броју српских жртава у оближњим селима неће да знају. Зашто је геноцид њима потребан? Зато да би оправдали бомбардовање Српске и Србије, заобилажење УН, изолацију Србије, смјену и хапшење Милошевића, изнуђивање извињења, тамничење вођа и генерала, рушење Дејтона, отимање надлежности, бацање бомби са осиромашеним уранијумом на цивиле и трговину људским органима. Геноцид над Бошњацима требало је да буде алиби за сво насиље над Србима.

За Запад међутим није проблем што ће бити ухваћени у лажи. Није ни први ни једини пут.

Али, монтери геноцида у Сребреници свјесни су да њихову конструкцију више неће моћи да заштити недодирљива моћ једине глобалне суперсиле, да је та моћ у опадању, да се рађа мултиполарни свијет са више суверених великих играча који сарађују у војном, економском и политичком отпору њеном монополу. Британско-америчка резолуција у Савјету безбједности којом би УН потврдиле лаж о српској геноцидности био је тај мастер потез који би све одједном и дефинитивно ријешио, а није прошла само захваљујући руском вету.

А онда су дошли на морбидну идеју: ако већ нису успјели да свјетска организација потврди геноцид у Сребреници, да натјерају Србе да то учине сами. Ако неком странцу и падне на ум да то оспори, моћи ће да га залијепе да су Срби сами признали да су геноцидни. У ту сврху послужила су сва она силна извињења из Београда и Бањалуке и поклоњења жртвама геноцида у Поточарима – пургаторијум кроз који је морала да прође свака нова гарнитура српских власти. Ни то им није било доста, јер су ван контроле остали научници, новинари, писци, наспрам мањине унајмљених за буђење националног стида због геноцида који се ниије догодио. Зато нам се сада намеће допуна кривичног закона чланом против оспоравања геноцида. То је у Србији већ условно учињено, а замало и у Српској уз помоћ двојице Срба у Савјету министара БиХ.

Драконским казнама Караџићу и Младићу, Хашки суд ће завршити посао и, како је објављено, Сарајеву уступити дио архиве. Онај други дио у коме стоје сакривене истине о Сребреници смјестиће у трезоре палате на Ист риверу са ембаргом на 50 година. Укратко, на овај или онај начин, близу су циљу да зачепе уста, завежу очи, заглуше уши и затарабе мозак свима који би да још нешто кажу о Сребреници. Мора да их тајне страшно оптужују кад их толико крију.

Тешко је пробити међународне институционалне блокаде које долазе из највиших англо-америчких центара глобалне моћи, али зашто уз подршку Русије да не иницирамо нешто попут Раселовог суда за америчке злочине у Вијетнаму, у коме је својевремно учествовао и наш историчар Владимир Дедијер. Мислим на један неформалан међународни суд састављен од правника, политичара, дипломата, научника, књижевника, новинара – независних интелектуалаца од професионалног и моралног угледа, који су већ јавно изразили сумњу у мит о Сребреници. Таквих је данас мање него у оно вријеме. Али, међу њима видим књижевника Хандкеа, новинара Чивикова, судију Антонетија, редитеље Кустурицу и Михалкова, писце свједоке Џона Шиндлера и Карлоса Бранка и друге. Стручну подршку могао би да им пружи Историјски пројекат Сребреница Стефана Каргановића, са пионирским заслугама у овој области. А обавезна литература био би им зборник „Преиспитивање Сребренице“ који су ове године заједнички објавили Музеј холокауста, Фонд стратешке културе и Предсједништво РС у Београду, уз ризик затвора до пет година.

Предлог Магацин-а:

Истина о Сребреници: Анализа садржаја масовних гробница Сребренице

Аутор: Ненад Кецмановић
Извор: Фонд Стратешке Културе
____________________

* Излагање на промоцији зборника „Преиспитивање Сребренице: Зборник радова са научно-стручних скупова о Сребреници 2015. и 2016.“ у Медија центру у Београду, 10.7.2017.

геноцид, истраживање, манипулација, сребреница
http://www.magacinportal.org/2017/07/13/protivzakonito-preispitivanje-srebrenice/

Advertisements
  1. Нема коментара.
  1. No trackbacks yet.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s