Почетак > АнтиСрбизам, Евроскептицизам, Српство > Ненад Благојевић: Веровање лудом радовање ….

Ненад Благојевић: Веровање лудом радовање ….

Веровање лудом радовање … – Стара и искуствена српска пословица,која је настала на народној муци током вековне окупације, што отоманске, што аустријске. Обреновићи су нажалост наивно веровали европским саветима и саветницима. Повукло их је то  што су ретки школовани појединци донели из бела света нове идеје и тежњу да се што пре из азијатске окупаторске стеге искорачи у нови напредак.

Познат нам је тај наивни сценарио и неутемељени ентузијазам ка „пријатељском“ западу. И ми смо данас савременици једне такве сличне, „петооктобарске“ наивности, а како време све више одмиче сигурно ћемо је назвати глупости. Не водећи се интересима народа већ искључиво личним и слаткоречивости Аустроугара „марљиво“ су се спроводиле реформе у тадашњој кнежевини Србији. Реформе које народу нису ни разјашњене, а ни покушане да им се учине блиским, пре њиховог наметања. Данас би то најбоље упоредили са приступним реформама за распадајућу ЕУ.

Везујући се у свему за аустроугарску подршку, Милан Обреновић IV, сујетан и осветољубив, дубоко je разочаран руским ставовима код склапања мира са Отоманским царством у Сaн Стефану. Заборављајући да је управо он по саветима аустроугарских „доброчинитеља“ одбио позив за благовремено укључивање у рат. Стављајући тако православну словенску браћу у отежану ситуацију. Пренебрегао је улогу руске царевине у два српска устанка, у којима Руска царевина на све начине подржавала и није заборављала своју браћу по крви и вери.

Посебно се тада Русија ангажовала да дипломатским притиском натера отомане на аутономију за Србе. Ипак Милан Обреновић слушајући аустријске саветнике доприноси да  уместо братске и православне љубави наступи период који је запад тако жељно ишчекивао. Омогућено је тим злочинцима да једно време уживају у ономе у чему су се одувек тако перфидно трудили. Жудно су ишчекивали и дочекали тај моменат у коме су успели да покваре православно словенско братство. Притом чинећи велику услугу и Отоманима. Тако су своју намеру за пут на Исток (Drag nach Osten) учинили још реалнијoм припремивши део пута који ће сада лакше да остваре!

Растрзан обрачунима са опозицијом, кнез Милан изабрао је да му владу чине  аустрофили и русофоби. Очито је да сам кнез док су га Аустријанци тапшали по рамену није схватио озбиљност наступајуће ситуације. Тако се држава бавећи се унутрашњим размирицама, а заваравана од стране западних „пријатеља“ није припремала на прави начин за предстојеће ратове, ни оружано, ни материјално.Чекала је остварење перфидних аустроугарских планова потпуно неспремно.

И поред вођења проаустријске политике једина помоћ у оружју коју је пре рата кнежевина Србија добила, била је руска. Само су православна браћа кнезу Милану јефтино продали две машине за извлачење цеви и поклонили знатну количину пушака (спомиње се негде око 77.000 комада). Машине и оружје су Дунавом допремљене тајно, како их Турци успут не би пленили. Тако се у Крагујевцу и установила тада модерна мануфактура за преправку оружја. Да се макар пушком некако може парирати добро и савремено наоружаним османлијама. Отоманској војсци, која је спремно ишчекивала неминовни ратни сукоб са тада малом кнежевином.

Оправдане критике коју су опозиционе странке упућивале кнезу и влади, везано за неопходне ратне припреме, како би се ослободили и они још увек поробљени делови Отаџбине другачије су у јавности приказивани. Владар је то преводио и објашњавао као намеру опозиције да га збаце са престола. Везујући то за свргнуту династију Карађорђевић, коју је скупштина развластила и протерала, враћајући тада из емиграције старог кнеза Милоша. Кнеза кога ће убрзо заменити млади Михајло, чија је владавина завршена атентатом.

Убијеног Михајла је тада наследио још увек малолетни Милан, уместо кога због његових година до 1872. године влада трочлано намесништво (Блазнавац, Ристић и Гавриловић). Оно што можемо да уочимо је да се и до дан данас пракса код властодржаца није променила. Свака искрено упућена критика доживљава се лично, у гордости дозвољавају себи да се поистовете са државом. (1)

Милан је на престо доспео игром судбине, јер је Михајло убијен а није имао свог порода. Србија је тада свакако требала владара који је зрео и стабилан, са сазнањем шта су приоритети Србије а не планови и захтеви перфидне аустроугарске. Оних старих и добро познатих зликоваца који никад нису марили за српске интересе. Нажалост старање о угњетеном народу под отоманском окупацијом није уопште био кнежев приоритет. Због тога група младих и патриотски освешћених повратника са школовања у иностранству је почела да води националну кампању. Како би се народу јасно разјаснила неопходност рата са отоманима. Образлажући аргументовано зашто је то неизбежно како би се и тај део Србије најзад ослободио.

Тако је тада отпочео новинарски рат, где су поједини листови отворено казивали о злу и патњи народа под окупацијом. За то време режимски медији то представљају као анти-државно деловање и упозоравају на опасност од опозиције и превратничких идеја, које угрожавају престо. Стављајући тако поново непромишљено престо изнад државе и Отаџбине. Такав начин информисања у будућности постаје стварност која српску штампу верно прати, као најцрња сенка!

Морамо да приметимо да је и данас тај тренд остао исти. Постоје медији мада их је врло мало који имају храбрости да јасно предоче истину народу. Указујући нам тако на опасности које као тешки и тамни облаци црних слутњи су се надвили над Србијом. У тим медијима можемо да прочитамо о опасностима од исламског фундаментализма, које већ куца на наша врата. Износе нам они сазнања да их запад у томе здушно подржава. Читајући пажљиво могли би да уочимо рецимо какве су жеље и намере  сточара из некадашњих арбанашких племена.

Оних племена  које је запад претворио у измишљену албанску нацију, па сад они „полажу“ некакво право на „природну Албанију“. А и данас су им управо сви главни креатори, цртачи и дизајнери наши западни „пријатељи“. Док се све то полако надвија над нашом Србијом сужавајучи јој маневарски простор и дајући јој све мање кисеоника, наши властодршци кроз оне друге, своје медије нам објашњавају да је све у најбољем реду. Износе они некакве податке о западним „пријатељима“ и њиховој подршци и да док је то тако не морамо да бринемо. Понашајући се уствари крајње недржавнички, неодговорно и неозбиљно, или је све то можда за личне интересе са западном страном тако договорено.

Није бринуо ни Милан Обреновић јер је имао подршку аустроугара али нисмо видели да је то Србији донело неко добро. Док нас они данас тако уверљиво убеђују да је све уреду једину бригу коју домаћи душебрижници виде јесу „неоправдани“ напади у неким медијима на беспрекорног визионара, неуморног и непогрешивог „фактора стабилности“. А само они који нису читали историју не виде сличност ситуације са оном са краја XIX века у Србији. Зар смо тако брзо заборавили шта смо тада све претрпели?

Милан Обреновић је веровао швабама, додуше није им баш дизао споменике као ми данас овим подунавским, рођацима и припадницима састава SS „Princ Eugen“ дивизије. Приближавао се он Аустроугарској као што се и ми некаквим отварањима поглавља приближавамо распадајућој ЕУ на челу са Немачком. У свему га је наравно подржавала и његова напредна странка. Потписивао је тајне уговоре и анексе са Аустроугарском као и ми данас са НАТО-м. Обећавана му је подршка запада од које је само он имао личну корист жудећи да се прогласи за краља, а они су му то и дозволили. Док се он забављао својом круном Србији иза леђа стваране су нове измишљене државе и нације као потпуно анти-српске. За то време тражено је од Србије „само мало“ да се одрекне права на српске територије Босне и Херцеговине…

Унутар самог народа ипак јача свест о рату који ће неминовно уследити. Светосавска напаћена душа има непогрешив осећај за то. Управо на основу тога долази до повезаности патриотски опредељених слојева народа. Спонтано су се око те нове опасности желећи да будуће време колко толко дочекају спремни, испреплетале разне професије, степени образовања и материјалних стања. Стварајући тако скоро немогућ конгломерат у ком се мало ко могао снаћи. Искусне дипломате и још искуснији страни трговци зато су тешко разабирали српску стварност тог времена.

Све то није спречило турске полицијске органе у Скопљу као седишту свог обавештајног рада, да педантно бележе имена истакнутих челника, трговаца, свештеника и учитеља. Заводећи их као будућу опасност и носиоце антиотоманског покрета који се полако започињао. Искусне османлије су знале да препознају опасност, осећали су да је у српском народу почело да ври. Вешти и прецизни отомански полицајци су то одмах препознали и регистровали!

Ипак, њима је тада највећа брига била јака бугарска и још јача грчка колонија у Солуну, највећем граду европског дела отоманске империје. Где је било седиште европских фирми и банака, које кредитирају али и диктирају приоритете развоја. Тако да у том моменту нису могли сву своју пажњу да усресреде на Србију. Солун је тада био жила куцавица отоманске империје, и сви путеви су водили до њега. Бугари су зато и пожурили да се организују и наметну словенском хришћанском становништву у околини, тежећи да га побугарче што пре, без обзира што се тамо тако нико не осећа.

Млађани Обреновић се није освртао на то, није бринуо о Солуну. Његов  видокруг остају  само Београд и престо, који тако грчевито брани. Не брине њега тешко време које Србији предстоји, па се самим тим народном муком превише и не замара.  Хировито и недомаћинско понашање, несређен брачни живот и стално ослањање на Беч наилазило је све више на отворено противљење и осуду српске јавности. Млађаном кнезу је зато сада очајнићки требало нешто како би повратио бар делимично поверење народа.

Када се Бугарска 1885. године ујединила са Источном Румелијом кнез је видео своју прилику, представљајући то као припрему за бугарско освајање Македоније. Суштински сукоб Милана Обреновића са Бугарском је био око његовог велепоседа Брегово као и помоћ коју је Бугарска пружала у скривању његових радикалских политичких противника на челу са Николом Пашићем. Чијег се он утицаја и повратка на политичку сцену Србије искрено плашио. То је било довољно да непромишљени кнез усрља у беспотребни рат који ће 07.новембра 1885.године донети тежак пораз, оптерећујући народно сећање именом Сливница!  (1)

Иако непотребан, рат није морао и требао бити изгубљен. Његов ток су одредиле погрешне процене, одлуке и кукавичлук кнеза Милана. Који се заједно са начелником штаба пуковником Јованом Петровићем неодговорно понашао. Они су и на саме назнаке могућег пораза се крили препуштајући дивизије саме себи. Остављајући их да на терену свако ради по свом осећају и памети потпуно несинхронизоване. Од капитулације ће га спасити интервенција бечког двора,а он ће захвалан наставити да им чини уступке на штету Србије.

Аустроугарска, немачка па и британска влада, после тога једва ће дочекати да саопште како на Балкану као саговорнике цене само Бугаре. Постављајући их као чинилац који се једино уважава. Нарочито ће систематски и плански омаловажавати српску војску као безначајну, необучену и неспремну да брани и одбрани земљу и народ! Наносећи тако српском народу нажалост неоправдано још један тежак ударац у срце, представљајући га тако недостојним својих славних предака. Светосавци су овог пута постали таоци непромишљености, гордости и глупости једног владара недостојног српског народа и њихове Отаџбине.

Тадашња водећа либерална странка желећи да уштеди мења и школски систем. На тај начин редуковаше број гимназија у Србији. Тако да су сеоска деца одједном изгубила могућност да уче у оближњим варошима. Приметивши овим изазвано ново народно незадовољство Милан од све муке одобри да се двоструко повећа број питомаца војне академије. Видећи нову шансу физички и духовно здрава српска младост похрли, да се о државном „хлебу“ ишколује за позив који обећава. Испоставило се да је Милан Обреновић желећи да заштити себе и свој престо, Божјом промисли напокон учинио потез који ће у будућности донети добро Србији.

Тако се српска војна академија претворила у народну просветитељску институцију чији питомци не изучавају само начине ратовања и војне науке, већ и књижевност, језике… А одлично умеју и знају са народом као и кадровцима војницима јер су и сами са села. Поникавши из исте средине одличноразумеју муку оног који земљу обрађује и од ње живи, али оно још важније је и воли. Управо тај спој ће изнедрити оне сјајне војне теоретичаре и ратне практичаре који ће и хтети и смети, али и умети да ратују и побеђују. Оне војводе, генерале, официре који су поново славу српског оружја и војника целом свету показали и од свих дивљење заслужили у ратовима који су неминовно уследили. Оне који су јасно доказали колико је био сраман и перфидан потез запада када су покушали да бришући историју српског војника свету га прикажу недостојног предака.

Од тада се временом официр у Србији све више уважавао. У томе им дотатно помаже и забрана коју су имали да се баве политиком и страначе, пошто је њихово да брину о слободи Отаџбине, а не о странкама које само желе власт. Тако ће у српској историји кнез Обреновић бити запамћен као лош ратник, али  и индиректни творац свих будућих српских војних успеха и победа. Управо су у тој новој војној академији школовани они официри заслужни за величанствене српске победе на Церу, Колубари…

Створена је тако модерна војна академија, као темељ модерне војске. Српске војске која ће се вратити на путеве славних предака. И управо на заоставштини ђедова наставити ослободилачке а никад агресорске битке, борбе и ратове. Иако су се разни „стручњаци“ одувек упорно трудили да је облате и прикажу простом злочиначком и разулареном.

Наравно српска војска кроз историју то никад није била. Напротив, високоморална хришћанска начела понета из домаћинских породица, надограђена и брушена трудом строгих професора, уз изучавање свих војних кодекса, красила су српског официра. Војника и официра који је умео и на балу и на терену, на двору и на поселу, у рову и на паради увек да плени пажњу, подједнако!

Те генерације младих официра целим бићем својим осетитили су муку и страдање свог народа за време отоманске окупације. Многи међу њима желећи да помогну свом народу који још није успео да осети слободу кренуће у помоћ већ самоорганизованом комитету у Врању. Где се полутајно радило на помоћи и припреми бораца за Јужну и Стару Србију. Спремни да за слободу Отаџбине увек оду где год да је потрбно, и пушком да раде. Шкрти на речи, шкрти у поверењу, али вољни да сваког добронамерног прихвате у тој борби, уз онај преко потребни опрез. Опрез на које их је упозоравало вековно искуство.

Знали су они да је отоманска царевина моћна и не шкртари на злату, а да је службена Србија још увек под утицајем аустроугара. Самим тим на добровољце се не гледа лепим очима, нарочито на државне чиновнике, а камоли на официре! Није их то уплашило били су довољно прави, искрени Срби, свесни историјског момента и улоге. Тако српски официри школовани патриоти свесно помажу борбу поробљеног народа, не марећи за себе и своје каријере. Постајући онај часни и битни део српске историје који ће са поносом носити светло име четника.

Управо оно име које тако смета данашњим еуропејцима и атлантистима. Онима којима ништа није свето па тако покушавају официрску част српског војника да повежу са измишљеним злочинима. Како би српску историју покушали да приближе њиховој злочиначкој. Волели би да се Срби одрекну своје историје исто онако како су се властодршци зарад мало привилегија одрекли вере, порекла, територије… Нису у прошлости то успели, ломила је западна звер много пута своје зубе о веру, част и одлучност српског официра. Управо то искрено служење Отаџбини и народу донело је српском роду коначно скидање вишевековних букагија. Имена тих српских јунака, хероја, официра и војника остаће заувек дубоко урезана у душама сваког правог Србина.

„Ја нећу и не могу да верујем да је зло нормално човеково стање“

Ф.М.Достојевски

 

Они су нам и данас звезда водиља, недвосмислен пример да је пут вере, истине и правде увек пут победа. Они су необорив доказ да непријатељ може да планира, може да има новац и сараднике у нашим властодршцима, али не може никад оне праве да надвлада. Зато не може ни данас ништа да нас спута ако то не желимо, неће успети да нас ограниче ако победимо страх, не могу нас контролисати ако заиста верујемо. Време је Србине, да поново слободу искрено пожелиш, да се за истину и правду без страха бориш, да веру у своју душу поново укорениш.

Извор: Фонд Стратешке Културе 

________________
1. sr.wikipedia.org/wiki/Милан_Обреновић

 

историја, слобода, србија, српска војска
http://www.magacinportal.org/2017/07/13/nenad-blagojevic-verovanje-ludom-radovanje/

Advertisements
  1. Нема коментара.
  1. No trackbacks yet.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s