Рус који помаже српској деци на Косову

Александар Лисов. Фото: Дмитриј Лане

Директор Руско-српског културног центра Санкт Петербурга Александар Лисов допутовао је у Србију да уручи хуманитарну помоћ деци на Косову. Дописница „Руске речи“ Катарина Лане прича о томе како је протекла посета и зашто Александра нису пустили на Косово.

Наше дружење са Сашом почело је од чаше. И то од његове омиљене пивске. Она се разбила, а такву чашу је у Русији готово немогуће пронаћи, јер су на њој били угравирани симболи „Партизана”, омиљеног Сашиног фудбалског клуба. И ја се лако везујем за чаше и чашице, тако да нисам могла бити равнодушна када се човеку догодила таква „трагедија”. Нашла сам „партизанску” чашу и пар лименки српског пива, да овом дичном житељу Северне руске престонице олакшам носталгију за Србијом, па сам све то послала у Санкт Петербург. Саша је заузврат донео леп плаво-бели тањир (ја навијам за „Зенит”) са приказом Александро-Невске лавре. Тако је наше српско-руско дружење почело преко „посуђа”.

Саша не доноси у Србију само тањире. Од 2014. године он редовно прикупља и доноси на Косово хуманитарну помоћ српској деци. Помоћ преузимају и деле грачанички монаси.

Катарина Лане и Александар Лисов (Фото: Дмитриј Лане)

Свет је мали

Александар Лисов: Све је почело од идеје да организујемо концерт ’Београдског синдиката’ у Санкт Петербургу. Да би све било мало глобалније одлучили смо да сву зараду од концерта поклонимо деци Косова и Метохије. Сви смо заједно организовали тај концерт, скупили новац и донели овамо. Мати Ирина је прихватила да га подели деци. Затим смо сели са организаторима концерта, размислили и одлучили да скупимо још новца. И добро је испало!

Хуманитарна мисија „руских шпијуна”

Катарина Лане: Да ли сте наишли на агресију од стране Албанаца?

Александар Лисов: Кад пређемо границу крећемо се у пратњи КФОР-а и локалние полиције да бисмо избегли инциденте. Када стигнемо у Косовску Митровицу КФОР је све време уз наше аутобусе, прати нас до Грачанице и назад. Подразумева се да нас успут стално заустављају представници локалне обавештајне службе (тачније њене имитације), проверавају нас, пописују и траже „руске шпијуне”.

Катарина Лане: Ове године те нису пустили на Косово. Зашто?

Александар Лисов: Да, стигао сам на границу и зачудио се када сам сазнао да сам на списку људи који угрожавају безбедност „државе”, јер ми ту државу, наравно, не признајемо. И нису ме пустили.

Катарина Лане: Тебе су вратили са границе, али су остали чланови групе (а било вас је педесетак) ипак успели да заврше тај подухват и предају новац, зар не?”

Александар Лисов: Да, овога пута смо скупили 3.350 евра. Један део су прикупили навијачи „Зенита”, а други смо скупили преко интернета.

Фото: Александар Лисов

Катарина Лане: На који начин се прикупи више новца?

Александар Лисов: Преко друштвених мрежа, наравно. Навијачка помоћ је једнократна акција, а преко интернета се новац скупља неколико месеци. Ми објављујемо извештаје и приче о деци која ту помоћ примају. Сваки пут скупимо по сто и више хиљада рубаља. Људи дају различите суме. Једна жена, на пример, већ другу годину даје по петнаест-двадесет хиљада рубаља. Када смо почињали нисмо ни рачунали на такву подршку. Мислили смо да ће бити добро ако напабирчимо хиљаду евра, а донели смо неколико хиљада.

Катарина Лане: Ко су људи који прилажу новац?

Александар Лисов: То су патриотски настројени људи. Постоји неколико друштвених слојева у којима је доста изражен посебан однос према Србима – фудбалски навијачи и људи који памте бомбардовања током 1990-их.

У Санкт Петербургу, у Роменској улици, налази се Храм светог Петра, митрополита московског. Његов настојатељ је отац Артемије. Он много воли Србију. Ми смо са њим обележавали Видовдан у Санкт Петербургу и организовали смо вече посвећено успомени на патријарха Павла. Отац Артемије нам је пред полазак у Србију дао икону светог Серафима Вирицког на дар Грачаници, а парохијани су прикупили 300 евра за српску децу на Косову.

Катарина Лане: На шта се троши тај новац?

Александар Лисов: Навешћу као пример средства која су прикупљена на концерту „Београдског синдиката”. Када је мати Ирина делила новац деци, једно дете је рекло да ће га дати родитељима, јер они боље знају за шта је он потребан, а друга деца су рекла да ће купити играчку или чоколаду. Ипак су то деца из сиромашних породица која живе на окупираној територији. Она немају прилике да једу чоколаду тако често као деца у Петербургу или Београду.

Катарина Лане: Доносите ли само новац?

Александар Лисов: Првобитно смо одлучили да скупљамо и ствари, тј. одећу и играчке. У томе нам је помоћ понудио петербуршки покрет „Камион добра”. Прикупили смо огромну количину ствари, јер су се многи веома радо одазвали. Нажалост, нисмо узели у обзир моменте везане за утовар и истовар, за специјалне документе и остало. Схватили смо да нећемо моћи све да дотерамо, тако да смо донели само мањи део тих ствари, а већину смо поклонили сиромашној деци у Русији.

Фото: Александар Лисов

„Непокорни дух Београда”

Катарина Лане: Како се Србија појавила у твом животу?

Александар Лисов: Стекли су се многи фактори. Својевремено ме је много занимала историја белогардејског покрета, па сам се удубљивао у њихове мемоаре. И ту је, наравно, фигурирао Београд. Поред тога, још увек се добро сећам 1999. године, када смо сви ми били крајње револтирани оним што се догађа. Ја сам тада живео у Самари, у изнајмљеном стану заједно са другим студентима. Ми смо се дали у потрагу за српским избеглицама са намером да их примимо у стан, али нисмо их нашли. Српске избеглице нису стигле до Самаре. А онда смо некако супруга и ја дошли у Београд на Нову годину, и тада смо се везали за Србију.

Мене је целог прожео тај дух. Београд је невероватан град. Та мешавина архитектонских стилова се одражава на непокорни дух Београда, и мени се то допада. Ја волим ноћима да се шетам кроз Београд. Поједина места много личе на Санкт Петербург.

Увек када дођем у Београд најпре се састанем са пријатељима на Калемегдану. Донесемо ракију и мезе, седнемо на зидине и уживамо у погледу на Дунав. Увек ми је много жао што морам да одем из Србије.

Сада сам већ чешће у Београду него у мом завичају. Постоји пет градова из којих ми је веома тешко да одем: Чапајевск, у коме сам рођен, Самара, где сам учио школу, Петербург – град у који сам заљубљен, Москва и Београд.

Аутор: Катарина Лане
Извор: Руска реч
*Напомена: Текст пренет уз дозволу редакције „Руске речи“

Александар Лисов, косово, метохија, русија, србија
http://www.magacinportal.org/2017/07/07/rus-koji-pomaze-srpskoj-deci-na-kosovu/

Advertisements
Овај унос је објављен под Косово и Метохија, Русија и означен са , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s