Почетак > Косово и Метохија, Култура > Приповедна проза Светомира Арсића Басаре: Без националног идентитета нема стваралачког надахнућа

Приповедна проза Светомира Арсића Басаре: Без националног идентитета нема стваралачког надахнућа

У приповедању као и у скулптури Басара се везује за завичајно, за драму сиромаштва и подвижништва предака који су судбину везали за врлети Шар-планине.

Вајар Светомир Арсић Басара, мање је познат у свету књижевности, упркос чињеници да и данас у поодмаклим годинама има бритку мисао и да пише. Академик и вајар Басара, пореклом са Шар-планине на Косову и Mетохији, тренутно ради на роману чија је главна личност његова мајка, као ропкиња турска. Она је, како каже Басара, била ропкиња као што је и цео српски народ јер „ми смо ропски народ“.

– Када је била мала моја мајка је живела као турско робље. Уместо да иде у школу она је чувала козе. Тако почиње прича и развија се у једно чудовиште. Ту сам успео да направим компарацију са сличним ликовима ропским. И моја мајка је део планете. Али каква је та планета као мајка? Она нас је створила али уређење није људско. Већ се ту јавља тај роб. А робови су створили све на свету, а  нигде се не спомињу(!) каже Басара. Роман је тек у повоју. Али, о приповедној прози академика Басаре може да се говори и пише.

Генерацијско искуство у обради дрвета

Басара је  пре рата 1999. године објавио збирку приповедака под насловом истоимене приповетке „Корито“ у којој говори о свом оцу, ратном добровољцу, печалбару, дрводељи који је с муком састављао крај с крајем да би прехранио породицу. „Корито“ је делимично прича и о томе како се аутор,  тражећи почетке и изворе сопственог стваралаштва, враћао свом патријархалном огњишту, поред кога се генерацијама стицало искуство у обради дрвета.

– Сада скоро поуздано знам да ниједна од мојих скулптура не би настала и не би била таква каква јесте да до мене у детињству, није допирао ехо удараца оштре секире мога драгог оца (Николе) док је обарао висока стабла по пространим шарским шумама, од којих је после резао мехове, дубио корита, правио бачве, софре и друге предмете за свакодневну употребу, каже Басара.

Огорченост, главног јунака приповетке „Корито“, који је био добровољац у рату, а да му се то није добрим вратило, Басара је описао једним његовим (Николиним) сликовитим монологом:

„Да сам имао срећу данас не би био овде, у пустињи, са једним дететом као са врапцем. Већ бих као моји вршњаци, одмарао у топлој соби. Као Јован, Стојан, Петко. По цео дан играју у кафани цицу-мицу. Оду само на ручак. А како иду кроз село! Како шире ноге од јорданлука! Као да су турски бегови! Њихова су времена дошла! Нису хтели да пођу на фронт! Зарадили паре у Америци! Саградили лепе куће и сада уживају. А ти Никола! Хтео си да се бориш за слободу, за отаџбину! Испало је да си се борио за лопове. Живи, сад, пасјим животом! И пас боље живи! Лежи сада на слами испред појате! А ја… где сам ја!… Где је та правда… тај бог…“ онда би опет псовке наилазиле као река…

Маштом у бекство од сурове природе

„Отаџбина“ – колико ли је пута та реч изговорена! Колико ли је крви проливено у име те речи и колико је њих на издисају изговорило њено име? „Отаџбина“ – да ли су то само потоци, поља, планине, језера, шуме, мора и небо над њима као што деца уче у школи или Отаџбине чине и они тамо по тим канцеларијама. Појам те речи „Отаџбина“ у Николином размишљању постаје магловит, помрачен, губио је смисао и садржај…   У збирци приповедака „Корито“ академика Басаре су место нашле и приповетке „Јечам“, „Стопарац“, „Заврзан“ и „Карабашко“.

У приповедању као и у скулптури Басара се везује за завичајно, за драму сиромаштва и подвижништва предака који су судбину везали за врлети Шар-планине, оних који су из Америке долазили да бране отаџбину а да им се то није позлатило.

– У Басариним приповеткама излаз из сиромаштва и страха као и бекство од судбине у суровој природи јесте – машта. Она је енергија заблуде Басариних јунака који живе између илузије и наде. Том формулом дефинисана је поетика приповедања нашег уметника. Енергију заблуде и живот између илузије и наде јунак Јован поједностављује и доживљава као живот од данас до сутра, што је последица немогућности да продре у тајну неправде, рекао је др Милош Ђорђевић у својој критици „Поетика скулптуре и поетика приповедања“ коју је написао за Басарину збирку приповедака „Корито“.
-Дуго нисам могао да схватим да интернационализам поништава сваки људски конкретан идентитет. Да је национално осећање једино и право људско обележје. Да оно чува разлике и особености. Да само преко свог сопственог националног искуства и садржаја можемо да се укључимо у светску универзалну људску културу. И да без националног идентитета, без националног духа и карактера нема ни аутентичног стваралачког надахнућа, каже Басара. И на крају додаје да је његове приповетке „Корито“ волео и академик Есад Мекули из Приштине, који је био светски човек, и који их је превео на албански језик.

Аутор: С. Ђукић
Извор: Јединство

косово, култура, метохија, Светомир Арсић Басара, србија
http://www.magacinportal.org/2017/07/05/pripovedna-proza-svetomira-arsica-basare-bez-nacionalnog-identiteta-nema-stvaralackog-nadahnuca/

Advertisements
  1. Нема коментара.
  1. No trackbacks yet.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s