Почетак > АнтиСрбизам, Нови светски поредак > Милослав Самарџић: Сорошевци у борби против “српског национализма“

Милослав Самарџић: Сорошевци у борби против “српског национализма“

У докторској дисертацији управо одбрањеној у Београду, тврди се да је Србија тек после Титове смрти постала тоталитарна држава, а да је главни кривац за то била “Књига о Миулутину“ Данка Поповића!

Када се 1990. године у Београду појавио тједник (јер му је седиште било у Хрватској) “Време“, двонедељник “Дуга“ донео је коментар под насловом: “Џамија Свети Сава“.

Сада је то већ све заборављено, али – да, то је та паралела, на факат да су комунисти присвојили име предратних српских грађанских новина, које су забранили.

Међутим, то није ништа према присвајању дела Карла Попера “Отворено друштво и његови непријатељи“. То се чини под фирмом наводне борбе за отворено (демократско) друштво, мада је Попер, један од највећих филозофа 20. века, био антикомуниста. Сматрао је да је први непријатељ отвореног друштва фашизам, а други марксизам, и да су они у основи исти. Међутим, још 1943. Попер је  очекивао да ће “марксизам постати главни проблем“. Због тога је, како је записао у предговору, “критика марксизма основни предмет ове књиге“, тј. двотомог дела “Отворено друштво и његови непријатељи“. Касније, 1965. године, на последњој страници поновљеног издања, после неких нових сазнања – Шварцшилдова књига о Марксу – Попер пише да је у ствари био преблаг према “творцима научног социјализма“, Марксу и Енгелсу.

Преглед злоупотребе Карла Попера јасно видимо у докторској дисертацији Александре Ђурић Боснић “Идеолошке матрице и затворене културе: Конструкција и деконструкција доминантних стереотипа у култури у Србији од 1985. до 2000“, недавно одбрањеној на Факултету драмских уметности у Београду (на сајту фду.еду.рс доступна 6. априла 2015).

Рад полази од претпоставке да је опасност за демократију у Србији наступила због бујања српског национализма, пре свега у књижевности, позоришту и новинарству, почев од 1985. године, а да је умањена – не и нестала – победом демократских фактора 2000. године.

Докторанткиња објашњава и како је остварена та победа, наводећи:

“Реализовање грађанског отпора и културе побуне у Србији 90-их било је тешко замисливо без помоћи међународних фондација и организација. Један од најдоследнијих и најупорнијих помагача без чијег би ангажмана већину пројеката било немогуће извести био је свакако Фонд за отворено друштво који је од 1991. до 1996. године деловао под називом Сорос Фонд Југославија.  Ћургуз Казимир упућује и на податак да је често поготово у време санкција и изолације, био једина независна институција овакве врсте која је подржавала основе цивилног друштва: невладине организације и културу – само је у издаваштву Фонд помогао објављивање преко пет стотина наслова књига – превода и оригинала… “

Уз неизбежну напомену сорошеваца да је “Фонд обезбеђивао (и) велику помоћ у лековима и медицинској опреми“, занимљиви су и ови детаљи:

“Мисија културе побуне била је испољена у императиву промене не само постојећег режима и политичког поретка, него и промене јавности (којом она престаје да буде истомишљеничка маса), политичке културе (којом се она заснива на контексту отворености и демократичности) и, најзад, промене културног модела, који је замишљен као отворен, космополитски, и, у својој основи, интеркултуралан“.

У дисертацији су побројана сва битна имена сорошеваца – учесника те наводне борбе за демократију. Када је на Осмој седници Савеза комуниста Србије, октобра 1987. године, дошло до поделе на милошевићевце и стамболићевце (према Слободану Милошевићу и Ивану Стамболићу), будући сорошевци приклониће се овој другој струји, ригиднијој и у теоријском и у практичном смислу. Тада су они били “стручни сарадници“ у телима Савеза комуниста и других установа, у основи исте намене (пропаганда), затим професори марксизма или неке од његових грана (марксистичке социологије, филозофије, историје…), предавачи у партијској школи “Јосип Броз Тито“ у Кумровцу, итд. То је био период последњег великог репресивног таласа у Србији: у време власти Ивана Стамболића, закључно са октобром 1987, забрањено је више новина но икада.

Колико се види на први поглед, међу најцитиранијима у дисертацији је Загорка Голубовић, са 36 цитирања, и 1990. године позната не као марксиста, већ као лењиниста, што је било ригидније од ригиднијег. Ту су и Радомир Константиновић, Жарко Кораћ, Весна Пешић, Латинка Перовић, итд.

Када је пролећа 1990. Савез комуниста Србије променио име у “Социјалистичка партија Србије“, у низу установа дошло је до ланчаног, колективног маскирања: предмет “марксизам“ је преименован у науку о друштву, револуционарни музеји у народне, раднички институти у научне, итд. Нестали су и часопис “Марксизам“, листови “Комунист“, “Борба“ и други, у којима су ови “научници“ објашњавали историјску неминовност њихове власти, односно народног ропства под њима.

Онда је у кратком року дошло до преласка марксиста-лењиниста у “Отворено друштво“ и бројне друге “невладине организације“, сада са Карлом Попером уместо Марксом, Енгелсом и Лењином на уснама, али са истом основном паролом: борба против српског национализма. Брзо се видело да су западни финансијери управо такве и тражили.

Како они сада, четврт века касније, описују своју борбу?

Из уводног дела дисертације може се наслутити да је и Титова социјалистичка Југославија била тоталитарна држава, међутим, то се нигде не каже изричито, као за Србију “крајем 20. века“. Штавише, тврди се да је Титов режим (наравно, нема ни тог термина), био нешто друго, због “супротстављања“ Стаљину и “совјетском реалном социјализму“. Тито је “упозоравао“ руководства република и покрајина како не смеју изгубити “свест о томе да је интерес заједнице засноване на равноправности и социјалистичким самоуправним односима на првом месту“ – то јест, диктатор се у основи приказује као позитивна личност.

Да читаоци не би остали у дилеми, на једном месту су побројане све државе које су у 20. веку, поред Србије, биле тоталитарне:

“… Тако их једнако налазимо у комунистичкој Кини, комунистичкој Камбоџи, у десничарским диктатурама Латинске Америке, у стаљинистичком Совјетском Савезу и државама Источног блока, у профашистичким режимима Франкове Шпаније и Салазарове Португалије, у нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији.“

Дакле, на списку нема Титове Југославије.

Међутим, било је обратно: Југославија је била држава тоталитаризма, који се урушавао управо од Милошевићеве победе над Стамболићем, да би дефинитивно пао 1990. године. Тада су стављени ван снаге тзв. вербални деликт (члан 133 Кривичног законика СФРЈ) и Закон о заштити имена и дела Јосипа Броза Тита, укинута је забрана за градњу православних цркава, дозвољено је бављење приватним бизнисом и оснивање приватних новина… Читање стране и емигрантске штампе и литературе више није представљало кривично дело, дошло је до оснивања странака, одржани су први вишестраначки избори, итд. Речју, све оно што је чинило тоталитарни систем уведен крајем 1944. и током 1945, укинуто је закључно са 1990-ом годином.

Период који ова такозвана наука наводи као период стварања тоталитарног друштва, заправо је време почетка стварања отвореног друштва.

У дисертацији даље пише да су главну улогу у стварању “затвореног друштва“ у Србији добили културни, образовни и медијски систем. Ауторка наставља:

“Примарни означитељ културе и културне политике у Србији осамдесетих и деведесетих јесте управо национализам, као карактеристична варијанта `идеологије без идеја`, режиму неопходна да би, с једне стране, компензирала `рационалну и модерну форму легитимитета`, а, са друге, да би имала функцију хомогенизације масе.“

Тако су – пише даље у дисертацији – “тада најпопуларнији књижевници, уметници, научници и новинари… масовним манипулацијама генерисали насиље и учинили га неизбежним расплетом“. То јест, Србија је на тај начин изазвала ратове 1990-их.

Механизам је био следећи: стварање “доминантних стереотипних представа“ и “идеолошких матрица“, међу којима је убедљиво на првом месту она о угрожености нације. Ауторка овде цитира немачког историчара Холма Зундхаусена:

„И убрзо је у Србији у јавном дискурсу завладао топос мученика и геноцида (…) геноцид је постао главна тема. Готово ни једна друга реч није осамдесетих и деведесетих година тако много коришћена и злоупотребљавана као реч геноцид. Њено стално понављање у разним варијантама (као физички, политички, правни, културни, верски, административни итд. геноцид) створило је један образац виђења ствари из којег је потиснуто готово све остало“.

Реч је о геноциду над Србима у “Независној Држави Хрватској“ током Другом светског рата, као и о геноциду над Србима на Косову и Метохији, како у поменутом рату, тако и у то доба. Ауторка наставља:

“У фокусу научних  истраживања нашла се `историјска тема геноцида над Србима почињених у Другом светском рату`. У Књизи о Косову историчара Димитрија Богдановића објављеној 1985. у Београду пласирана је теза да Албанци на Косову Србима прете `биолошким геноцидом`.“

Да ли су ти геноциди, за ауторку, постојали? То се у дисертацији не може видети. Може се само наслутити да или нису постојали, или су били толико занемарљиви да нису вредни помена.

Међутим, они итекако јесу постојали. Геноцид у НДХ спадао је “у ред највећих злочина светске историје“, како је то написао чак и Хитлеров специјални опуномоћеник за Балкан, др Херман Нојбахер. Претходно, у тоталитарном социјалистичком режиму, међу најзабрањеније теме спадао је и геноцид у НДХ и на Космету. Јаме у које су током рата бачене стотине хиљада Срба комунисти су забетонирали, а попис жртава није дозвољаван. Тек од 1985. године – пет година после смрти диктатора Ј. Б. Тита – ова тема почиње да се отвара.

Исто тако, јасно се видело ново бујање нацизма у Хрватској и тамошњи Срби поново су осетили опасност по своје животе, док су вести о злочинима на Космету 1980-их стизале сваког дана.

То су факта, али ова такозвана наука једноставно их не уважава, према манирима класичног марксизма. Тако су они некада писали да је у Југославији на власти радничка класа. Ако би се неко усудио да им каже да се не исмевају мученицима за машинама, који су пре комунистичке диктатуре имали и веће плате и већа права (имали су праве синдикате), то се њих једноставно не би дотицало.

Као главни пример “манипулације масама“ ауторка наводи “Књигу о Милутину“ Данка Поповића, уз овај коментар:

“Учинковитост стереотипних представа током процеса манипулативног обликовања истомишљеничке масе, као неопходног предуслова за коначну и потпуну имплантацију доминантног идеолошког конструкта свакако је изразитија уколико су дела која су носиоци идеолошких матрица онеобичена и убедљивије и мање стереотипно обликована у формалном смислу, попут Књиге о Милутину Данка Поповића. Прича о српском сељаку Милутину као прича са трагичним крајем и катарзичним набојем изазваним страдањем како се чини, безазленог и честитог јунака, донела је свом аутору, према формулацији Јована Деретића, `широку попуралност код читалаца`.“

Ауторка затим конкретизује Поповићеве системе “манипулације“, кроз следећа три примера:

“Пример бр. 1 – Представе фокусиране око тематског језгра угрожености и `препознавања` непријатеља уз позивање на `праведну` освету:

У Кривајици – тридесетак жена и деце Швабе повезале и поклале. Тако у Завлаци и по другим местима, на све стране, по Мачви и Јадру. Фотографи жалацају апаратима, сликају мртве жене и децу. Треба, кажу, за архиву државну и за новине, по свету, да се види и зна како се зверства чине над српском нејачи…

Пример бр. 2 – Представа о лојалности и патриотизму:

Дошо Младен из Беча, добровољно, оће и он да брани Србију фала му. Србија мора да се брани.

Пример бр. 3 – Представа о заједничком националном и историјском усуду, утемељеном `крвљу и тлом` и потреби за територијалним уједињењем:

Тамо ћемо, преко, у Мађарску, да освајамо Аустрију, да ослобађамо нашу браћу; тамо живе наши људи, тамо су наши манастири и кости наших владара.“

И то је то.

Српски сељак Милутин, главни јунак књиге Данка Поповића, приповеда о злочинима Аустроугара у Мачви и Јадру (које је виде као војник), радује се доласку једног добровољца из Беча и нада се ослобођењу окупираних сународника.

Ништа више. То је кривица и Милутина, и Данка Поповића и Срба уопште (јер је ово тада била најчитанија књига).

У чему се, конкретно, кривица састоји? То марксисте/сорошевце не занима. Крив је онај за кога они кажу да је крив, то је постулат те њихове “науке“. Постулат који неодољиво подсећа на чувеног средњевековног инквизитора, кардинала Ришељеа: “Дајте ми шест редака написаних руком најпоштенијег човека, ја ћу у њима пронаћи разлог да се он обеси!“

Академик Слободан Јовановић у свом делу “О тоталитаризму“ наводи пример Макијавелија:

“Нацисти, фашисти, комунисти, ма колико се разликовали по идеологији, служе се у пракси истим методама, због чега се и обухватају сви скупа истим називом `тоталитараца`. Њихове методе сматрају се новим и необичним, јер одударају од оних метода које у демократијама важе за допуштене. У ствари, оне су много мање нове него што изгледају. Као што се зна, тоталитарци не бирају средства. Њима се њихов крајњи циљ чини тако узвишен, да мисле да он сам собом освештава сва средства. Макијавели, италијански писац из ренесансе, тврдио је нешто слично. По њему, у политици су допуштена сва средства која успех обезбеђују, јер у политици само успех вреди. Тоталитаризам није ништа друго него ново издање макијавелизма“.

Савремени марксисти/сорошевци баштине дела претходних тоталитараца, али припадају једном новом виду тоталитаризма: глобализму.

У њиховом деловању виде се неки основни елементи тоталитаризма узетог у класичном смислу речи: примена силе (њихови налогодавци могу увести економске санкције, послати бомбардере и далекометне ракете, итд), квази-религија (представљају се као месијанци или у најмању руку мисионари), искључивање индивидуализма (њихова прича је увек иста, тј. постала је колективна), итд.

Посебни елементи тог новог тоталитаризма у западном свету су већ увелико дефинисани, али не и у Србији. Притисак тоталитараца овде је толико јак, да је Србија једна од ретких земаља западне хемисвере у којој не постоји антиглобалистички покрет.

Предлог Магацин-а:

Сорошеви пипци у Србији

Извор: ЦАРСА, Борба за веру

антисрбизам, манипулација, нови светски поредак, Сорош фонд, србија
http://www.magacinportal.org/2017/07/03/miloslav-samardzic-sorosevci-u-borbi-protiv-srpskog-nacionalizma/

Advertisements
  1. Нема коментара.
  1. No trackbacks yet.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s