Владан Ивковић: Српске издаје, коначни дио

Срби нису изашли као побједници из Другог свјетског рата.

Срби у Другом свјетском рату такорећи нису ни учествовали као страна. Учествовали су у унутрашњем рату за одбрану од геноцида, за обнову монархије и за реорганизацију Југославије. Коначна прича о издаји мора да почива на том контексту.

У четвртом дијелу “Српских издаја“ завршавам причу о томе ко се борио за Српство, а ко против њега, и има ли ту издајника.

Из уста издајника

Ако говоримо о томе ко је од Срба издао Српство, за основни показатељ се мора узети сам исказ учесника. Комунисти, који су заповиједали партизанским јединицима у којима су и прије 1944. доминирали Срби, нису ни тврдили да се боре за Српство, него за интегрално Југословенство под тоталитарном влашћу Комунистичке партије Југославије. Уколико занемаримо оно што ћемо о југокомунизму сазнати тек у деценијама њихове владавине, да ли је то доказ њихове издаје Српства?

Па, Јосип Броз није издао Српство, јер оно није ни било његово. Он је могао бити пријатељ или непријатељ Српства, а никако издајник. С друге стране, Срби око њега, попут Ђиласа, Ранковића, Крцуна, Пеке Дапчевића, Темпа, Коче Поповића, су дефинитивно издајници српског рода и његовог интереса, јер не можеш предводити борбу за анти-националну комунистичку идеологију, а бити вјеран нацији којој је та борба супротстављена. Још кад се томе додају јасни прогласи југословенских комуниста у којима приврженост Српству поистовјећују са великосрпским шовинизмом, те стратешка елиминација српских домаћина и првака током и послије рата, комунисти и њихови партизани се никако не могу сматрати борцима за Српство.

Извор: republika.mk

Да су се комунисти борили за комунистичку Србију, за националну обнову Српства у духу комунистичке идеологије, не би се могли аутоматски амнестирати, али њихова борба би попримила додатну димензију о којој би вриједило другачије расправљати. Али нису.

Ко је први почео

Комунисти су, не треба заборавити, унијели подјеле у потенцијалну јединственост српског наступања према окупатору.

Да се није појавио ратни комунистички покрет, братоубилачки рат међу Србима тих размјера не би имао ко ни водити, те би се цјелокупна борбена енергија могла усредсредити на одбрану српске нејачи или, уколико би то било стратешки исправно, на борбу против окупатора. Овако, појава комунистичке војске међу Србе уноси подјеле, заваду и братско проливање крви, те потпуно онемогућава било какву јединствену политику према завојевачу.

Подјела изазвана појавом комуниста међу Србима такође олакшава окупатору контролу над тако завађеним српским народом, јер „завади, па владај“ је и најстарија и најефикаснија стратегија владања над народима.

Иако је комунистичка пропаганда увријежила свијест да су војници Комунистичке партије и војници монархије полазили са исте равни легитимитета, то није тачно. Јединице војске Краљевине које се нису предале су представљале носиоца тежње за обновом независности државе, а подршка избјегле владе им је давала додатни легитимитет. Тек у септембру 1944., кад краљ Петар одлучује да ускрати подршку Равногорском покрету и да је комунистичком, партизани добијају исти легитимитет. Ни тад, међутим, партизани не постају српска војска, него је овај катастрофални и изнуђени потез краља Петра имао за циљ да се уништи Равногорски покрет и да се новим енглеским пуленима, комунистима, напуне редови пред предстојеће совјетско истјеривање Нијемаца из Југославије, да би лакше преузели власт.

За Српство или за Југославију

Такође, морамо истаћи да су двије деценије Краљевине Југославије оголиле чињеницу да су интереси Српства и постојање Југославије супротстављени. У складу с тим, природно би било за очекивати да Српство под окупацијом Сила осовине тежи не само ка опстанку и ослобођењу, него и спречавању било какве послијератне Југославије и успостављању српске државе на територији на којој доминира српски народ, ма колика она била. Овај идеал би морао бити врховни у оцјењивању улоге појединачних учесника у српским борбама и подјелама под окупацијом. Ко се највише приближио овом идеалу, за њега би се могло рећи да је дјеловао најближе интересу прегаженог Српства.

Извор: НСПМ

Иако је Равногорски четнички покрет, који је до септембра 1944. имао представнички мандат избјегле југословенске владе, дакле и Велике Британије и САД-а, у основи своје борбе имао одбрану и ослобођење Српства, не може се побјећи од чињенице да су Дражини четници себе звали југословенском војском и били одани југословенском краљу.

Војска генерала Михаиловића је била хетерогена у смислу ланца заповиједања и Врховна команда није имала непосредну контролу над обласним вођама, те про-југословенска политика није била уједначена.

Међутим, завршно са Башком резолуцијом, политика ЈВуО није тежила ка успостављању Србије ван Југославије, него са Србијом у природним границама унутар обновљене Југославије. Чак је и најамбициознији “великосрпски“ план, план Хомогене Србије Стевана Мољевића, подразумијевао останак Србије у Југославији. Јасно је да оба плана произлазе из тадашње заблуде о поистовјећивању Српства са круном Карађорђевића. Краљ Петар Други није био српски, него југословенски краљ, и оданост њему је значила борбу за Југославију која не гарантује добробит Српства.

Комунистичка тежња је, наравно, укључивала обнову Југославије са што мањом и што мање природном Србијом. Дакле, са што више Срба ван Србије, као што ће се и испоставити. И без краља, наравно. Што мање Српства, то јаче Југословенство. Али, комунисти и нису били заступници Српства па се анти-српско дјеловање од њих могло и очекивати. Зашто су им Срби прилазили је важније питање, које ће у овој расправи морати остати неодговорено.

И док су се и ЈВуО и НОВЈ надали обнови Југославије и борили за своје мјесто у њој ослобођеној од Сила осовине, генерал Милан Недић је ковао планове за Српство унутар новог европског поретка, под њемачком доминацијом. Једино његов план не подразумијева обнову Југославије, него Свесрбију која укључује тадашњу Србију под њемачком окупацијом, којој се припаја један дио српских земаља ван ње. Хитлер, наравно, није био заинтересован за обнову српске државности.

Извор: НСПМ

Пресуда издајницима

Има боље стратегије и лошије страгетије. Има лакших и тежих околности. Има храбрих бораца, а има и злочинаца. Има побједника, има поражених. Овдје нисам говорио о томе ко је храбро јуришао нити ко је више поклао. А ни ко је побједио. То је ствар ратних исхода. Причао сам само о томе ко се с којом намјером борио и дјеловао.

Србе је коштала Југославија. Коштала их је неодлучност у избору између зараћених империја у Другом свјетском рату, која опет има везе са свеопштом југословенском заблудом и дезоријентацијом. Коштали су их директни издајници, Срби који су радили на страни српских непријатеља, британски, њемачки, совјетски агенти, и приврженици друге највеће пошасти која је Србе задесила у 20. вијеку послије усташа: комунизма. Не може се рећи да су издали, али посредну, стратешку штету јесу нанијели и сви који су се борили за Југославију и њеног краља, који ће их, млад и наиван, на крају издати најтеже и најцрње, издајући оне који су крв лили за њега “и Отаџбину“.

Колико су комунисти стратешки и циљано унијели заблуду међу чобане у приглавцима, мрљаве од цицваре и жеље за осветом усташама, толико их је монархистичко фулање мете отјерало у партизане.

Испада да једини није издао онај којег највише оптужују да јесте, Недић. Само је Недић радио што је морао и његова судбина је најдубље повезана са судбином народа. Недић је издао Британце и Совјете, али није Србе. Недић није гледао у даљину и надао се британском искрцавању у Далмацији или совјетским тенковима преко Карпата.

Историја и истина су ријечи истог коријена, али историја, и ријеч и појам, је препрана истина, и може је написати свако, а наметнути свако ко има моћ, а истина постоји, не мора је нико знати, и не мора се поклапати с историјом. Историја је истина становишта, а Срби су учили историју која се није поклапала с истином њиховог становишта. Истина је иста, без обзира на становиште, али сложена, слојевита, угловита, и изгледа другачије посматрана са различитих тачака. Србима је битно да што јасније виде истину са свога становишта. Историја коју су писали побједници је Србе учила истини са становишта побједника, а Срби нису били побједници.

Фото: Мондо / Марио Милојевић

Није издајник сваки партизан којему је неко тутнуо у руку петокраку да под њом свети крв, нити сваки четник који ће од Пећанца прешао Дражи, па од Драже Титу. Било је партизана који нису имали појма ко их води и који су се борили стриктно мотивисани осветом и слободом. Није свака грешка издаја. Издаја се мора мјерити намјером или пристанком да се учини штета свом народу.

Издајницима се неће судити. Побједници су пресудили својим пораженим непријатељима, али како Срби нису побиједили, они својим издајницима још нису судили, а и неће.

Можда ће им књиге судити, али казне неће бити. Главно питање за Србе данас је колико су спремни да погледају у истину српског становишта и колико су рецимо спремни да искрено преиспитају улогу сваки свога ђеда у пропасти српског народа у Другом свјетском рату и усљед истог. Неки ће рећи да је то чачкање старих рана. Али други ће рећи да Српством и данас владају дјеца комунизма и да без суочавања са прошлошћу и спознаје искуства не можемо напријед. Још ће рећи да се и данас злопатимо и тумарамо без правца зато што не знамо одакле смо дошли и не знамо истину о себи. Без тога неће бити катарзе, ни јединства, а без јединства нема слободе и напретка.

Ова прича је била покушај не да се пресуди издајницима, него да се расвијетли истина са српског становишта.

(Крај низа “Српске издаје“)
Извор: Србист

антисрпство, издаја, историја, Срби
http://www.magacinportal.org/2017/07/03/vladan-ivkovic-srpske-izdaje-konacni-dio/

Advertisements
Овај унос је објављен под Некатегоризовано и означен са , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s