Приче из Великог рата: Пуковска застава

Јучерањег дана пред саму ноћ добили смо заповест да заузмемо Дренак на нож. После кишнога дана пред ноћ је грануло сунце и обојило жутом, мртвачком и жалосном бојом ливаде и пропланке око нас.


У смакнутим стројевима ми смо нечујно и журно газили по каљавој земљи у правцу положаја, који смо ускоро због ноћи, која је наступила, изгубили из вида. Тих, густ и свечани мрак био је већ загрлио крваву земљу, на чијим су грудима издисали тешки рањеници из борбе, која је вођена целога дана десно од нас, и коју смо ми посматрали са Грамаде, јер смо били у резерви. А крвавије борбе дотле никад не бесмо видели.

Међутим ми смо осећали да нам исто тако огорчена борба предстоји још ноћас. И држећи се чврсто за руке, корачајући по неравном земљишту и прескакајући ограде и врзине, гледали смо намрштено кроз мрак у правцу положаја коме смо се приближавали, растерујући и угушујући ројеве узбудљивих мисли. И покушавајући, у почетку, да водимо обичне разговоре и шале, ми смо, убрзо, увидели да нам то не иде за руком ове тајанствене ноћи: када се корачало на погреб једног целог батаљона и када се задржавањем даха и уздржаним кашљањем, све ближе ишло једном опремљеном гробљу са ракама које жудно очекују становнике. Са муком уверавали смо се да сањамо оно што преживљујемо ове ноћи и уморни и неиспавани, држећи се за руке да не би заспали, напрезали смо се из све снаге да дамо отпора сну који је навалио да нас савлада уочи смрти.

Одједном наређује нам се да застанемо. За време док официрске патроле и десетине истурене напред, прикрадајући се опрезно, извиђају непријатељско земљиште, ми треба да чекамо. Прилегли смо шћућурени један уз другог, јер на хладној ноћи осећамо лаку, непријатну дрхтавицу. Поноћ је. Светло и звездано небо је очекујући немо. Свежи поветарац брзо проноси равномерно, једначито хркање здравог војника, који је заспао чим се спусти на земљу и кога је умирило размишљање о ономе што се очекује. А осим тога, тајанствени и поверљиви шапат по гомилицама, звек чутурица и порција, рзање коња што су их сеизи водили позади нас и који нас љути и лавеж по кога од патроле узнемиреног пса у селу, прекида повремено потпуну тишину летње ноћи. Са сјајним ножевима на пушци протичу журно, нечујно и невидљиво, као духови, сенке војника из патрола што одржавају везе између јединица.

Гле како је једно велико и опасно предузеће сјединило најразличитије људе! Ми се пријатељски привијамо један уз другог све више, осећамо топли дах нашег најближег друга. У нашим устима, очима и образима и загрљени осећамо да је ово тренутак кад један другом треба да праштамо. Ми добро знамо шта нас чека и дрхтимо, зуби нам цвокућу. И као умирући кад узима причешће за смрт, занесен искључиво једном мишљу, тако и ми заборављамо све осим — Бога. Ни о ближем, ни о својима пак није се могло мислити! А пакост и завист, мржња и освета, ситне, безначајне бриге што нас немилосрдно растрзају у миру, спорови, сукоби, тежње и планови о будућности, где су, шта је са сутрашњицом? Ови тренуци што их немо прижељкујемо јесу ли они и прошлост и садашњост, и будућност и све? И ми смо тамо: је ли нас страх, бојимо ли се? Ми не знамо и не можемо да дамо одговор на ово питање. Понекад помислимо, да тамо, на оном црном вису, где се почиње назирати и који ћемо ускоро напасти, можда, нема живе душе. И ми се опет питамо: да ли би боље било да је тако? Али не, ми то не би волели јер је судар потребан: да би оздравили рану што нас одавно тишти и јер је потребно да се већ једном све сврши, да се не […] учини крај и да се иде кући. Кући? и ми се поново клонимо и бегамо од ове најслађе речи на свету.

Али зашто нас већ не крену напред? Ми хоћемо да смо што пре начисто, ми тражимо колико судар одмах, јер се десило да ћe нас грмљавина можда ослободити убиствене занесености. И најзад ево заповести: Пст! Диж’ се! Ове две шапатом изговорене речи чине да устајемо на ноге као опечени жаром, и ми корачамо спотичући се сањиво и тискајући се са друговима. И као после сваке нове заповести осећамо страх и живље куцање срца. Зора свиће. На руменом небу оцртава се онај положај: „Боже, јесу ли они тамо, шта раде, чекају ли нас, јесу ли нас приметили?“

И ми се журимо подстицани нашим старешинама, стрчавајући бесно у дубоке јаруге и пењући се узбрдо задувано. Грање ниских дрвета удара нас по очима, а бодљикаве лозе вију се око наших ногу, док нас чичкови боду кроз поцепану обућу. Ми их кидамо рукама, које се рањаве и не обазиремо се на крв што нам тече из дубоких огреботина. Идући ослушкујемо. Свиће, и ми бацамо поглед на лица својих најближих другова, која од синоћ нисмо видели, усиљено се осмехујемо и трудимо да из њихових израза закључимо шта су ноћас претрпела, о чему мисле, како се осећају, надају ли се. И идемо даље гледајући у наше старешине, чије се очи спуштају са положаја коме се приближујемо и који нам, не осврћући се и са усиљеним смешењем довикују очинским гласом, јунаци, будите прибрани и храбри.

Ох, ове речи тога тренутка за нас значе живот. Препорођени ми се јежимо, коса нам се диже на глави, а грло страховито суши. Охрабрени ми по стоти пут загледамо наше пушке, стежемо ручицу затварача и левом руком притискујемо рамове у нашим фишеклијама. И излазећи у том тренутку на плато одакле смо на блиском одстојању од положаја, ми чујемо први плотун, прве пуцње, од којих се као по команди сагињемо.
Први плотун! Где си био тога тренутка, драги рођаче? Ето тај први плотун растерао нам је све наше мисли. У тренутку растурени у стрелце ми се, крстећи се, крећемо напред, али не пуцамо. До појаса високо жуто класје сазрелог жита ломи се под нашим ногама и заплиће нас. По која уплашена од нас и пуцњаве тица прне из жита и збуњено лети пред нама и више наших глава. Мало после лепо видимо каменити положај са кога нам добро заклоњени стрељачки ланац непријатељски шаље убиствену, паклену ватру. Ми већ добро видимо војничке главе са пљоснатим шапкама и официре, који трче тамо-амо, осматрајући наше наступање.

Одједном митраљеска зрна почињу падати око нас као жито. И кад је изгледало да је немогуће коракнути напред и кад војници погођени у масама почеше падати ми угледасмо: како се као један човек и као на вежбалишту ипак креће наш стрељачки строј. Топовска, митраљеска и пушчана зрна падају и даље без престанка и усред тог ужасног пљуска ни један једини човек не застаде, ни један једини војник не уплаши се, ни један једини рањеник не јаукну. Неком неодољивом и невидљивом снагом гурани ми јуримо, остављајући пале војнике на њиховим самртничким, меким постељама од жита. Ми гледамо своје најбоље другове како падају око нас. Један од њих довикује нам извесну шалу у тренутку кад наступамо кроз кишу митраљеских зрна, од којих га три одмах потом погађају у груди и главу. И у наступању осврћемо се да га последњи пут видимо како се усиљава да се не сруши и слушамо како му четни наредник гласом, који дрхти, добацује: до виђења господине, потпоручниче. А затим ми јуримо даље и заустављамо се тек под самим положајем одакле отварамо ватру на непријатеља, који је узнемирен и збуњен. Као вода што кључа у казану тако клокори и тутњи око нас на свежем јунском јутру. А затим ми подижемо главе иза ниског природног ровића и тражимо циљеве, које гађамо. За високим и оштрим камењем главе непријатељских војника појављују се, нестаје их. И кад се за тренутак ућуткају приморани ватром наше артиљерије што успешно гађа преко наших глава, ми се охрабрени овим подижемо и брзом паљбом доводимо у забуну њихове старешине. А кад нам зраци великог сунца, што се појави иза положаја, ударише у замагљене и крваве очи, кад под руком осетисмо од убрзане паљбе вруће и загрејане пушчане цеви, а наше фишеклије празне, ми се дижемо једновремено и поновним, малочашњим, леденим и страшним маршем смрти, са ножевима који сијају, јуримо напред и предузимамо јуриш још незапамћен, нигде забележен од високих команданата и војсковођа, никад, замишљен у најживљој машти војничкој.

Не питај ме и не тражи од мене да ти описујем завршни моменат борбе, драги рођаче. Закрвављене очи крвавих и непокопаних бораца, што леже око стене, са које ти пишем ово писмо, ево моле ме: да чувам тајну о пустоши што су их починили људи у тренуцима кад то више нису били. И ја им ову молбу испуњавам. Завршавам ти своје писмо у часу кад наша пешадија ускаче у шанчеве Црвеног Брега, који је заузет.

Гле још једно ново гробље тако близу овог, где почива четвртина нашег пука; гле и тамо унапред не могу се више бацити погледи, који траже место ненатопљено крвљу!…

…Још ми дрхти рука на ратном блоку по коме ти пишем ово своје писмо; дрхти ми рука јер ми поглед пада на нашу заставу, што се утврђена на највишој стени Дренка поносито лепрша као да би хтела да каже: Хвала вам, Рудничани што сам славна.

(Драгиша Васић, „Сабране приповетке“, Просвета, Београд, 1990.)
Извор: Приче из Великог рата

велики рат, војска, историја, Срби, србија, српство
http://www.magacinportal.org/2017/06/19/price-iz-velikog-rata-pukovska-zastava/

Advertisements
Овај унос је објављен под Војска, Историја, Национални идентитет, Српство и означен са , , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s