Почетак > Историја > Владан Ивковић: Српске издаје, I дио

Владан Ивковић: Српске издаје, I дио

Извор: kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com

Ко се у Другом свјетском рату борио за Српство, а ко је помагао окупатору да уништи Српство? Или ко је ратовао за Српство, а ко против њега? Је ли исто издати Југославију и издати Српство? Кога је издао кнез Павле, кога краљ Петар, кога Недић, кога Броз, а кога Дража?

Покушаћу у неколико текстова прегледати ова питања са српског становишта, унутар српског интересног обрасца.

Сваки образац издаје издајником може одредити само оног ко је имао обавезу да не стане на страну непријатеља. Српски образац подразумијева да се подјеле на издајнике и родољубе међу Србима одређују не према томе који Србин је на који начин помагао Енглезима, Американцима, Совјетима или Нијемцима, него који Србин је остао на страни Српства. Једино тако.

Пошто релевантан суд за ова питања никад није и никад неће бити успостављен, остаћемо на дијалектичкој равни анализе, оцјене и осуде. Издаја је велика и тешка ријеч која се лако користи, те је важно претрести улоге и потезе одређених личности кроз призму одговорности за страдање које је Србе трајно осакатило у Другом свјетском рату. Доносити крупне одлуке 1941. године је за вође малог народа био углавном претежак посао у којем се многи оправдано нису најбоље снашли. Али само неки од њих се могу назвати издајницима.

Извор: 27mart.com

Издаја Краљевине Југославије

У Другом свјетском рату се на српском простору десило неколико великих издаја. Важно је притом истаћи да комунистички судови и њихове одлуке не могу бити мјеродавни у српском обрасцу на начин на који су то били у југокомунистичком интересном обрасцу.

Треба најприје раздвојити издајнике Југославије, чија се издаја завршава априлским сломом државе, од издајника Српства, чија издаја њиме технички тек почиње, а суштински се из њега излива.

Југославија је уништена у априлу 1941., и томе су припомогли многи њени “синови“. Који су од њих издајници Југославије?

Једни су изабрали политички смјер који је водио у директан сукоб са Силама осовине, знајући да ће он да произведе слом државе и страдање народа којег је она штитила. За друге се може рећи да су издали слободарске традиције земље вежући је за нацистичку империју. Међутим, погрешна политичка одлука није издаја, јер нема издаје без намјере да се изда, тј. да се помогне непријатељу.

Мартовски пуч мирише на издају, али само уколико мислимо да су старјешине које су га извеле радиле против интереса Југославије, радећи по налогу британске обавјештајне службе. Јасно је да свргавање кнеза Павла није било у интересу Краљевине Југославије, али питање је да ли оно учињено да би се нанијело зло Југославији, а помогло Савезницима, или су пучисти мислили да је за Југославију боље одбити сарадњу са Хитлером него сарађивати. Она Југославија коју је Хитлер освојио није постојала послије Априлског рата, тако да пучисти, чак и ако им издаја није била мотиватор, горе нису могли наудити Југославији.

Мотивисаност пучиста – колико је то био случај – ријешеношћу на борбу против мрског Швабе такође није издаја, чак и ако јесте непромишљеност и недораслост ситуацији. Дакле, кључно је питање ко је међу пучистима радио за Енглезе, ко је учествовао мислећи да британска служба свргавањем кнеза Павла помаже Југославији, а ко није имао појма за чији рачун изводи преврат.

Многи Југословени су једва дочекали тај слом и свим силама се за 12 дана Априлског рата потрудили да слом буде што бржи и што тежи. Независна држава Хрватска је успостављена већ 10. априла, што је била најочитија издаја Југославије.

Издаје Априлског рата, колико год их неко релативизовао или апсолутизовао, у суштини су резултат чињенице да је Краљевина Југославија била једна неприродна и неодржива творевина, јер није настала као производ искрених стремљења њених конститутивних народа ка интеграцији и сједињавању лојалности.

Шта је Краљевина Југославија била Србима

У сваком случају, кад је сломљена и окупирана Краљевина Југославија, тад престаје прича о њеним издајницима. Ко је издао, његова је била побједа. За Србе од тог тренутка постаје важно ко у новом поретку и приликама брани Српство, а ко га напада. Да будем јаснији: постаје кључно који Срби бране Српство, а који му шкоде.

Са српског становишта, шта је та Југославија представљала Српству?

Југославијом су 1918. укинуте двије српске државе, и пропуштена је прилика да се обједини Српство. Дакле, слом Југославије сам по себи није негативна ствар, тј. издаја Југославије с једне стране није издаја Српства. Штавише, стварање Југославије је било издаја Српства. Међутим, родило се, ваљало га нинати.

Иако је већина политичких потеза повучена у Београду између 1918. и 1941. ишла на штету Срба, Југославија до 1941. по аутоматизму преузима улогу државе бранитеља српског народа. Иако знатно смањеног капацитета и повећане рањивости, Југославија је била једина држава коју су Срби имали и сматрали својом. Била је, практично, изрована народима непријатељским себи и Србима, а наклоњеним спољашњим непријатељима. Ипак, судбина Југославије, каква је год била, за собом је вукла и судбину народа у њој у датим околностима, посебно српског народа, који је створио и идентификовао се с њом.

Ако се вратимо на Мартовски пуч и погледамо га кроз српски образац, а у свјетлу потоњих догађаја и онога што је урађено Српству као посљедица тог пуча, јасно је да пучисти нису били мотивисани одбраном Српства, чак и ако нису имали намјеру да га издају на класичан начин. Били су мотивисани британским интересом који је Југославију требао за борбу против Хитлера. Или су били жестоко изманипулисани и недорасли времену и изазовима, што с њих не скида одговорност.

Наводна изјава кнеза Павла Карађорђевића послије пуча којим је свргнут говори много: “Јадни Срби, шта ће бити с њима…“ Она показује свијест о опасности, која се испоставила пророчком.

Пучисти Живан и Радоје Кнежевић са краљем Петром Другим. Извор: 27mart.com

Рубикон кнеза Павла

Павлово намјесниковање обиљежено низом потеза штетних по Српство, од Конкордата до граница Бановине Хрватске, претече НД Хрватске. Наслиједивши неодрживу државу, Павле се упињао да је реформише на начин који је укључивао неоправдану наду да се она може одржати. Павле је приступио Силама осовине да би избјегао рат и сигуран пораз од Хитлера, а пошто је исцрпио све покушаје да добије војну помоћ и гаранције од Британије, САД-а и СССР-а.

Павле је био енглески човјек све до оног тренутка кад је морао да бира између оданости Лондону и оданости Југославији. Лондон је радио свој посао, бавио се својим интересима, а Павле је радио свој и бавио се југословенским интересима. Кад је постало јасно да се Павлов југословенски интерес коси са британским, Британци су наредили својим плаћеницима у Београду да га збаце, ухапсе и предају њима, да би га они држали у заробљеништву далеко од домовине, у џунглама Кеније.

Павле није имао обавезу да се бори против фашизма, него да сачува земљу којом је управљао и њен, тј. свој народ. У тренутку кад је склопљен, Павлов споразум са Хитлером би тај сукоб бар одгодио, што му је и била намјера. Југославија би, наравно, да би одржавала такав мир, постепено морала пристајати на унутрашњу политику коју диктира Берлин, као и да неминовно учествује у рату на страни Њемачке. Било какав отпор Берлину би изазивао или директну одмазду или охрабривање унутрашњих дестабилизујућих елемената.

Али да ли би Југославија боље прошла у сукобу са Нијемцима у априлу 1941. или рецимо, годину дана касније, кад Њемачка навелико ратује са Совјетима, Британцима и кад су Американци већ у рату. Није захвално нагађати, али ако вагамо издају и погрешне одлуке, улазак Југославије у рат са Хитлером у априлу 1941. је био посљедњи повољан тренутак за Хитлера, а још увијек неповољан по Савезнике.

Према српском интересном обрасцу, а имајући у виду унутрашње и спољне изазове које је наметала ситуација 1941. године, правилно је резоновао кнез Павле, а неправилно су поступили они који су Југославију гурнули у рат из којег она није могла изаћи жива. Дакле, Павле није издајник, а међу онима који су 27. марта гурнули Југославију под гусјенице Хитлерових “’панцера“ за рачун Британије, класичних издајника Југославије, а посредно и Српства, је дефинитивно било.

Пуч за Черчилове бабе здравље

С обзиром на то како се Априлски рат одвијао, јасно је да војска Краљевине никакву ратну стратегију није посједовала, нити је могла извести. На коју снагу и спремност на одбрану од Хитлеровог напада су се ослањали пучисти? Кад су знали шта ће изазвати пуч, а не смијемо претпоставити да су били толико несвјесни посљедица, да ли су себи дозволили да без икаквог плана одбране изазову напад најјаче војске тог доба? Једна је ствар одлучити се на борбу, а сасвим нешто друго немати никакву стратегију на коју ћеш се ослонити. Ко је био спреман да руши власт у марту 1941., од тога се мора очекивати изванредно познавање прилика, и међународних и унутрашњих, свијест о опасности, анализа снаге и слабости, и своје и непријатеља.

Основа стратегије је познавање себе. Друго главно начело је познавање непријатеља. Али југословенски пучисти, војне старјешине, очигледно нису читали Сун Цуа.

Умјесто тога, Југославија је упала у рат без плана, била уништена, а њен већински, српски народ, физички десеткован и политички разорен. Пучисти су се разбјежали, да би послије, у Каиру, наставили да међусобним гложењем дестабилизују било какво заснивање ауторитета којим би се разорена земља могла реорганизовати и обновити.

Да ли је издајник Српства неко ко је радио на томе да Срби не улазе у сукоб у којем могу нестати? Или је издајник онај ко је гурнуо Србе у такав сукоб за потребе велесила од којих ниједну није било брига колико ће Срба бити жртвовано?

Пошто је тешко повјеровати да искусни војни заповједници могу повући тако наивне стратешке потезе као што су их повукли пучисти 27. марта, логично је закључити да је документовани утицај британске обавјештајне службе на њих био пресудан и да је био катализатор догађаја. Чак и ако је било родољубивих идеалиста међу пучистима, пуч је изведен у корист Британије и за њене потребе, а на штету Југославије и Срба у њој. Сви који су са овом свијешћу учествовали у пучу и догађајима који су услиједили јесу били издајници.

(Крај првог дијела)

Претходно од истог аутора: Владан Ивковић: Рехабилитација српског обрасца

Аутор: Владан Ивковић
Извор: Српске издаје, I дио – СРБИСТ, Ћирилизовано

27. март, издаја, историја, србија, српство
http://www.magacinportal.org/2017/06/08/vladan-ivkovic-srpske-izdaje-dio/

Advertisements
  1. Нема коментара.
  1. No trackbacks yet.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s