Прича о Борку Ранђеловићу… Хероју који стиснутих зуба гладује…

У 6:10 стигне ми СМС од мог пријатеља Борка са непознатог броја јер нема кредита на свом:

-Брате мој, знам да си и ти у проблемима али молим те ако можеш купи ми 1 хлеб и јогурт и донеси ми, већ други дан немам ни за хлеб нити једем. Борко

Позовем га ја одмах. Послао ми поруку од комшије.

***

Прича о Борку…

-Борко је 1973. годиште рођен у Београду а родитељи су му се из пиротског краја доселили у Београд 60-тих. Отац му је радио у ИМР-Раковица као мајстор а мајка у Студентском дому на Карабурми у мензи. Имају једнособан стан на Карабурми који је његова мајка отплаћивала 20 година.

Борко је завршио војну гимназију 1992. и био распоређен прво у Нишу у војној полицији а затим у Лесковцу. Отац му је умро када је имао 11 година од можданог удара на радном месту. Подигла га је мајка. Ретко поштен и добар човек. И дан данас.

***

Те 1993. и 1994. добија неколико прекоманди, од Хрватске до Требиња. У Сарајеву је први пут рањен 1995. у десну ногу из снајпера. Проводи по ратиштима цео период. Његова мајка о њему ништа није знала скоро годину дана.

Када је све то прошло, као “награду” добије прекоманду у Београд да буде ближе мајци и ВМА због контроле ноге. Распоређен у касарни на Топчидеру. Ту се мало средио и примирио и оженио.

1997 добија близанце Марка и Милицу. Срећи нема краја. Супругу запошљава у Генералштаб на конкурс за цивилно лице-кафе куварица. Све иде ка бољем. Стара мајка пресрећна.

У јануару 1998. добија прекоманду у Ђаковицу на Косову и Метохији а затим у марту у Призрен. О том периоду никад не говори. У Србици приликом чишћења терена и акције у јулу 1998. буде рањен са два метка. Један му погоди стару рану у десној нози а други десну страну грудног коша.

И то он јуначки поднесе у ВМЦ у Нишу. Изађе са клинике у децембру 1998. Само 7 дана је био на поштеди кући и прославио Нову Годину са породицом и баш на Божић 1999. по њега долази патрола и уручује му наређење да одмах дође у Генералштаб да му се одреди нови ратни распоред.

Он пође са патролом. Не оду у Генералштаб већ га одвезу у касарну 7. јули на Вождовцу. Тамо по његовој причи, млада војска са свих страна и резервисти.

Ту добије наредбу да наредних неколико дана мора да ради са војском. Радио је нормално од 7 до 15 и ишао кући. Никад се није пожалио на болове или да не може или неће. Осећао је константно болове у десној нози.

Почетком фебруара добија наређење да са својом четом иде на гађање и вежбе у пределу Пасуљанских ливада. Пуних 7 аутобуса младе војске и он са њима крену пред зору. И на путном налогу је писало да иду на вежбу на Пасуљанским ливадама.

На пола пута, стиже их војно возило, пресреће и предаје им нову наредбу. Правац Косово и Метохија. Млада војска, једни певају, други плацу, трећи занемели од страха, четврти и не знају где иду. Он се труди да им подигне морал.

У Гњилане стижу око 10 ујутру, директно бивају распоређени на положаје, стража, пријавнице. Није било неких тешких окршаја, било је ту и тамо пушкарања. И млада војска се мало ослободила, схватили су где су.

Средином марта 1999- крећу све чешће борбе у околини Гњилана. Свакодневне.

Почиње бомбардовање. Генерал Лазаревић издаје наредбу да се праве макете тенкова и возила од дасака и да се импровизује. Авиони гађају управо те макете. Штета је само била што нисмо имали ПВО који би могао да дејствује кад се авион открије, наше ракете су биле малог домета. Пуца се одозго, пуца се одоздо, са свих страна. Наша војска се храбро бори и не посустаје.

Тог 28. марта 1999. приликом бомбардовања, Борка погађа гелер у главу а поред њега гину његова 3 млада војника. Пребаце га на ВМЦ Ниш а затим на ВМА у Београд. Једва преживи, 22 дана био у коми.

Заврши се рат, Борко неспособан за службу, води борбу за инвалидску пензију. Једва му одобре. Пензија минимална, 16.000 дин. Некако он почиње да се опоравља од гелера, почиње да хода, терапије, лечења, почиње да сам да функционише колико може.

Те 2002. умире му мајка. Од те пензије и женине плате некако су живели. До 2007. Тада му установе на десној нози неки облик карцинома и веома брзо му одсеку десну ногу до кука. Остаје 100% инвалид. И даље прима 16.000 динара због “малог радног стажа”.

У кући катастрофа, деца још мала, примања мала, он неспособан да помогне, борба, туга.

Онда 2010. његова жена одлучи да је боље да она и деца оду од њега и наставе да живе код мајора Кртолице (побегао из оних крајева које је Борко ослобађао 90-их) и са којим је била у вези. Остави га и одведе и децу. Борко одмах хтео да се убије али смо га одвратили. Након пар месеци његова жена судским путем затражи од њега да плаћа алиментацију за децу. Суд одреди 30% од пензије да иду децу. Није се бунио за то.

Никад није просио по улици. Нас неколико су му свакодневно доносили све што смо могли. Усред ноћи кад затреба.

Сад су деца већ велика, обоје студирају. Обилазе га понекад. Није им ускратио оних 30% ни сад кад су пунолетни. Каже: Тата толико може овакав…

Борко сам живи, рањаван 4 пута, без ноге у колицима. Поносан и храбар и племенит.

Испричах вам ову причу, чисто да вам кажем да у Србији живе и они чији су проблеми већи од наших. Живе..

Аутор: Марјан Манић
Извор: globalmediaplanet.info, СРБски ФБРепортер

војници, друштво, небрига, ратници, србија, хероји
http://www.magacinportal.org/2017/06/06/prica-o-borku-randjelovicu-heroju-koji-stisnutih-zuba-gladuje/

Advertisements
Овај унос је објављен под Друштво и означен са , , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s