– Ко ће да пређе Дрину и извиди непријатељске положаје? – питао је командир чете Радослав Николајевић.

– Хајде, поднаредниче Ђорђевићу, ти ћеш тај посао најбоље да изведеш. Узми два-три војника, па се одмах спусти на реку.

– У реду, господине капетане, али како ћу без чамца?

– Како би било да ти доведемо лађу? Зашто нам је Бог дао сено и шаторска крила?

Било је то једног јутра код Бајине Баште – Дебело Брдо – Маљен. Поднаредник Обрад Ђорђевић, тих и смирен као и увек, издвојио се између војника и одмах пошао да изврши задатак.

– Господине капетане, ја бих желео сам да одаберем другове који ће поћи са мном.

– Одабери кога хоћеш.

– Ево, нека пође са мном каплар Добросав, Љубиша и Пера. С њима сам најсигурнији.

Њих тројица су се само згледали и издвојили. Нису ни помислили да нешто приговоре. Тако мора и треба да буде.

Уместо чамаца они су везали шаторска крила, добро их напунили сеном и стегли конопцима. Припреме су трајале само десетину часака и патрола је већ кренула. Оваквим чамцима никада се није служила ниједна војска.

На левом крилу, баш на једном брежуљку који је доминирао целом долином, била су смештена два наша митраљеза. Они су једнако клокотали и онемогућавали непријатељску артиљерију која није била ни много удаљена ни добро скривена. Нико од послуге није смео да се појави око топова. А ако би се који грешник преварио, митраљеска зрна би га покосила као траву. Под заштитом тога митраљеза патрола поднаредника Ђорђевића пребацила се преко Дрине. Не тако просто како то изгледа, јер да их је непријатељ угледао они би му били најсигурнија мета. А борба са Дрином, која је и усред лета плаха и опака, није била ништа лакша од страха да их непријатељ не примети и не узме на нишан.

Ипак, Бог их је чувао и непријатељ их није опазио. Кад су се дохватили непријатељске стране и извукли своје чамце на стене, Ђорђевић је скинуо шајкачу и прекрстио се:

– Хвала ти, Господе, али нам и отсад буди у помоћ.

Његови другови су то исто учинили. А онда су пошли у правцу Пашиног Брда и ту ухватили добру бусију. Распоредили су се по жбуњу. Поднаредник Ђорђевић и каплар Добросав ухватили су два жбуна један до другога, а Љубиша и Пера са страна по неколико корака удаљени од њих.

– Е, ти нас баш наведе на танак лед, поднаредниче, помало прекорно и у шали каже му каплар.

– Као да је мени нешто чвршће под ногама, али волим више да идем с вама него да су ми дали неке њунтре, па да после ударим на муку с њима.

– Кажу, пондаредниче, да Аустријанци имају силне конзерве, умеша се у разговор и Љубиша. – Ако оборимо који телећак, неће бити на одмет. И дувана, кажу, имају колико хоће…

– Ко о чем’ баба о уштипцима. Ти само гледаш да што савијеш.

– Е није него да их милујем, мајку им душманску! Доста су они нама јада задали. Баш морам једном да се омрсим том њиховом конзервом.

Док су они разговарали, појавише се три аустријска војника. То је била прва патрола на коју су наишли. Аустријанци нису ни слутили да је неко могао да се пребаци преко Дрине и изненади их. Зато су ишли прилично неопрезно и само су с времена на време погледали на другу страну реке, тамо где се налазила српска војска. Кад су се примакли на четири корака ономе жбуњу, поднаредник Ђорђевић, као хитра веверица, искочио је пред њих. У једној руци држао је бомбу, а у другој револвер. Тихо, али заповеднички проговорио је:

– Предајте се!

Каплар Добросав, Љубиша и Пера, стајали су са стране са пушкама на готовс. Само један миг прста и оне ће планути.

Видевши свој безизлазан положај, непријатељска патрола није ни покушавала да се брани. Сва тројица у исти мах дигли су руке у вис и предали се. Ђорђевић их је разоружао, а Љубиша је одмах почео да претура по телећацима и тражи конзерве.

Митраљези са наше стране једнако су клокотали. Мало пониже од оног места одакле су се спустили низ реку поднаредник Ђорђевић и његови другови, наши су већ постављали понтоне и пребацивали су се на непријатељску обалу. Ђорђевић са својом патролом није се задржавао, него је улазио све дубље и примицао се Пашином Брду. Тројицу заробљеника предали су првим војницима, који су се понтонима пребацили овамо, а они одмах наставили свој задатак. Кретали су се брзо, али врло опрезно и неприметно. Пред самим Пашиним Брдом наишли су на једно скровито митраљеско гнездо. Каплар Добросав приметио је неко кретање војника кроз гране. А онда, по старом искуству, заобишли су и појавили им се иза леђа из шуме. Српске бомбе биле су страх и трепет за аустријске војнике, а о пребацивању наших преко Дрине причало се на свим фронтовима. Аустријској војсци било је непојмљиво како се ови горски вукови пребацију преко реке и тако неустрашиво полазе у смрт. Зато су их се много плашили.

Када је Ђорђевића патрола искрсла пред митраљеско гнездо, и када је посада угледала бомбе, сви су, као по команди, дигли руке. И ту су заробили шест војника и митраљез са доста муниције.

(Милан Шантић, „Витези слободе“, Седма сила, Београд, 1938.)
Извор: Приче из Великог рата

велики рат, војска, дрина, историја, Срби, србија
http://www.magacinportal.org/2017/05/30/price-iz-velikog-rata-na-satorskim-krilima-preko-drine/