Владимир Димитријевић: Срби и верска толеранција – једно подсећање

Владимир Димитријевић

Вест коју су пренели медији у Србији гласи: “Непрофитна међународна организација „Project Implicit“, која се у сарадњи са чувеним универзитетом Харвард бави испитивањем друштвених појава, спровела је огромно истраживање нивоа расизма у Европи, са чак 288.076 белих Европљана који су учествовали у анкети. Истраживање је спроведено од 2002-2015. године, а резултатима се понајвише могу похвалити Исланд и Србија.“

То јест, Срби су у врху толерантних народа Европе, ма шта о томе мислиле Соња Бисерко и Наташа Кандић.

Наравно, ми смо то знали и пре истраживања. Само да се подсетимо.

 Свети Сава и верска трпељивост

У свом чувеном предавању „Национализам Светога Саве“, Владика Николај је 1935. године истакао да Свети Сава никад није дозволио да га се дохвати шовинизам, и да је помагао друге народе где је могао и кад је могао: „Тај неискључиви и широки дух поште и љубави према свима народима наследио је српски народ од свог светитеља и одржао га је на висини и у части кроз дуге светосавске векове. Ми често читамо у народним песмама, како наши први јунаци називају браћом људе друге крви и језика и вере. Тако, на пример, Марко Краљевић говори Циганину: “Богом брате, Суљо Циганине!“ А Страхинић бан, опет дервиша турског ословљава братом: “Богом брате, старишу дервишу!

Ви који сте ратовали у последњем Светском рату, ви можете дати лично сведочанство једног ретког призора, како су се наши војници понашали према војницима из Африке и Азије, према људима црне и жуте расе, које су Европљани повели на бојиште из својих колонија. Док су се сами Европљани туђили свих својих поданика, црнаца и жутокожаца, не хотећи с њима ни јести ни пити ни под истим шаторима боравити, дотле су наши војници с њима друговали, јели, пили, у болести обилазили их, у невољи помагали, на својим славама частили и гостили, разговарајући с њима прстима и рукама. Срби су на црнце гледали као на људе и понашали се према њима као према људима.

Горњокарловачки владика Симеон (Злоковић) је својевремено писао :„Светосавски дух је створио код нашег народа и ону ширину толеранције према човеку друкчијег мишљења и веровања. Мада чуварка Православља и у догматском и у организационо-дисциплинском погледу, Светосавка црква још од Средњег века гаји дух толеранције. На подручју светосавске црквене организације несметано живи и делује архиепископ барски који је потчињен Риму. Епископ Котора такође је у саставу римске црквене организације, и то остаје како је и било и онда када је Св. Сава поставио православног зетског епископа са седиштем на Превлаци, неколико километара далеко од Котора. Са подручјем которског епископа римске оријентације, граничио се и хумски епископ, под чијом је духовном влашћу била цела северозападна обала Бококоторског залива. Две црквене јурисдикције и већ прилично оформљена и два црквена менталитета живели су један поред другог, и начело трпељивости тек се нарушава после пропасти државе Немањића, када се духовна деца Св. Саве почињу називати јеретицима и шизматицима и када, под Венецијом, почиње систематско покатоличавање. Српска средњевековна држава и њена светосавска црква прве су у културној историји познавале начело верске толеранције, што служи на част и држави и цркви…

Из записа Лаза М. Костића

Велики, а прећутани, србски правник и историчар, Лазо М. Костић, у својој студији „Толерантност српског православља“ истакао је оно што су странци говорили о србској верској толеранцији.

Тако је словачки правник и етнограф, лутеранин Јан Чапловић, који је од 1809. до 1812. био саветник српске православне конзисторије у Пакрацу, за славонске Србе и њихову веру рекао: „Они, и то сви источни хришћани, пуштају на миру цео свет само ако њих пусте у миру!/…/Они живе у спокојној свести да је њихова вера одлична, они се зову православнима – и која ће друга црква на њих бацити први камен? – Али они пуштају на миру цео други свет, они не прогоне никога; они – колико ја знам – не настоје уопште да себи привуку туђе вернике, они свакоме остављају несметану слободу да Бога моли на онај начин који сматра за најправији.

У књизи „Српски свадбени обичаји“ изашлој у Пешти 1826. пише Еуген Весели:„Махом у бојевима који се предузимају да се заштити вера, желе се својим непријатељима наметнути догме: код српских витезова, који се појављују у епским песмама, то није случај; они не траже ништа друго него несметану слободу у уживању њиховог физичког, моралног и верског деловања, они не нападају, они се само бране“.

Познати француски географ и етнограф Ами Буе, који је својевремено посетио Србију, писао је 1840. године:„Књаз Милош је увек следио паметну политику према муслиманима. Он их није ни најмање бодрио на мењање вере и није пружао никакве повластице онима који су се одрицали вере предака, јер је знао да би интерес био главни мотив ове конверзије“. 

Француски писац Адолф Бланки писао је почетком четрдесетих година прошлог века и ово о Србима: „Они поуздано верују масу ствари које су мало вероватне чак у очима вере; али су њихова веровања умилна, и нема ту ништа од фанатизма и од интолеранције муслимана“. 

Немачки теолог и правник из прве половине прошог века, Ј. Ф. Наигебаур, у својој књизи о Јужним Словенима каже ово о разлици православних и католика 1851. године: „Католички Хрват говори са извесним презиром о Србину, који следује источну веру; он га зове Рац. Обично, ако неко пита о имену, пореклу, занимању једног које је случајно некатолик, никад не пропусти католички Хрват да дода: он није католик, он је несједињен, он је шизматик, чак и тада кад га нико о том не пита. Ове особине није писац могао да нађе код припадника Источне цркве, тако да они изгледају много толерантнији.“

Чувени историчар Феликс Каниц писао је 1868: „Према иновернима Србин је сасвим толерантан и није нимало наклоњен врбовању и прозелитизму. Он је религиозан у колико се ради о црквеним заповедима“.

 Сведочење Драгише Васића

У својој књизи «Карактер и менталитет једног покољења», Драгиша Васић је одговорио на тврдње француског сосцилога Гистава Ле Бона да су Срби, као и остали Балканци, дивљаци и злочинци који умеју само да мрзе и убијају. Васић описује искуство Првог балканског рата, када су Србијанци ослобађали Космет и Македонију, и када су се први пут срели са правим Турцима. По њему, србски сељак је у Стару Србију „ишао јер је веровао, али није ишао што је мрзео”. Србин је, у победи, био великодушан, али не и охол. Он покушава да седи с Турчином у његовом дућану и да „разговара” с њим, иако Турчин ништа не разуме. Карађорђев потомак му прстима показује колико има деце и колика су она. Он Турчину нуди да запали цигарету. Поражени, Турци „нису изгледали ни сурови, ни рђави, ни угњетачи, ни осветољубиви, ни подмукли”. Мирили су се, источњачки трпељиво, са „ксметом” (судбином), и честитали онима који су на сабљи добили оно што им је Султанова војска некад на сабљи узела. Када су се Срби повлачили, 1915, преко тих територија, турске жене су им кришом давале хлеб. 

Иако су Бугари починили много зверстава над Србима и њиховом нејачи, ни њих нису мрзели. Васић сведочи: „Мрзети, то је, имати урођену, необуздану, непомирљиву и смртну одвратност према некоме; а у јесен 1916. приликом српске офанзиве, земљаци г. Ле Бона зграњиваху се гледајући: како њихови савезници заробљеним бугарским војницима деле свој хлеб, често недовољан и за саме њих, и како ове благо и другарски распитују о местима кроз која пролажаху и о тамошњим приликама; мрзети, то је: са изразом дивљачког беса гледати омрзнутог, а истом приликом, земљаци г. Ле Бона беху очевици, како се бугарски рањеници носе на мазгама, пажљиво вођени од болничара, док поред њих малаксало корачаху српски рањеници, нимало лакше рањени од непријатељских; мрзети, то значи: имати одвратан ужас од некога, а на Божић 1916, и доцније, о великим празницима, српски војници примаху, у својим рововима, посете својих непријатеља, које гостише по српском обичају.

 Јевреји о Србима и толеранцији

У књизи Јаше Алмулија „Живи и мртви“, Јевреји који су преживели Други светски рат, сведоче о односима Срба и Јевреја.

Др Марко Анаф, који је детињство провео у Пожаревцу, вели: „У Пожаревцу није било разлика између нас Јевреја и оних Срба које сам ја познавао. Ја сам био потпуно изједначен са српском децом, мојим пријатељима. Нас је Јевреја било мало тако да су моји другови били махом Срби. Али туче су биле скоро нормална ствар у тим крајевима у ратно и поратно време кад сам ја растао. Ако би ме ко покушао увредити као чивуче, или би ми опсовао мајку чивутску, а било је таквих, настала би туча у којој сам обично био победник. Не сећам се да ме је ико измлатио. Било је случајева да је остајало нерешено, па су се туче обнављале, али на крају, схвативши да се тучом не може решити ко је победник, наступио би мир и узајамно поштовање.“ 

Чувени хирург, др Исидор Папо, чију су родбину углавном побиле усташе (родом из Мостара), рекао је: „Ја никад нисам био циониста, али сам увијек био апсолутни Јеврејин. Никад то нисам крио, мени је била част што сам Јеврејин и ја сам говорио да сам Јеврејин када то није било ни згодно казати, мада у Србији није било никада антисемитизма. Ја у овој земљи никада нисам осетио да сам Јеврејин, а уживао сам све почасти што може један човек да доживи.“

Др Максим Штернић, психијатар и професор Медицинског факултета, рекао је Алмулију: “Било је пре рата у Србији појединаца и људи који су се декларисали да не воле Јевреје, можда и горе и од тога, али у службеној политици тога није било, ни код двора, ни код влада. За Јевреје у Србији могло се често чути да их називају Србима Мојсијеве вере или српским Јеврејима. На јеврејском гробљу у Београду, на самом улазу, стоји велики споменик Јеврејима погинулим у ратовима за ослобођење, у балканским и у Првом светском рату.“

Познати музички педагог, др Андреја Прегер, рекао је Алмулију: „Ја ту живим као Јеврејин у српској земљи и волим ту земљу. /…/ Наравно, осећам пуну солидарност са тим народом који је заједно с нама патио у Хрватској, који је био убијан, над којим се вршио геноцид као и над нама. У свему смо били исте судбине и мени ужасно смета да неке јеврејске организације на Западу о томе не воде рачуна, па оне који су настављачи те ендехазијске идеологије, те фашистичке усташке државе, примају и прелазе преко злочина који су вршени и који се и дан-данас врше. То ме страшно боли.“

Енрико Јосиф, познати композитор, годинама је упозоравао извесне америчке Јевреје који су се укључили у антисрбску кампању:“Молим вас, зато, немојте се више укључивати у прогањање, барем вербално, Срба, јер Срби су наша есхатолошка, духовна браћа. А друго, живети у једној Србији и не осетити да сте Јеврејин, то нигде у Европи ни пре Хитлера није било. То је по природном закону тако. Срби су један невероватан народ, ја га зовем загрљајни народ, који чак туђина још више пригрљује него самога себе. Има једно осећање за туђина да буде према њему поштен, крајње братољубив, и то је разлог што је ова Србија сада овако распарчана и подељена.“

 Мирко Рајцер о србском либерализму

Јеврејин Мирко Рајцер, који је за време рата био у Југословенској војсци у отаџбини, писао је, у емиграцији, шездесетих година 20. века:“Као младић који je почео размишљати, поставио сам себи питање: Шта je нас, српске Јевреје, поред лепоте наших крајева, асимилирало и претопило? Ми се нисмо бавили земљорадњом, те су морале бити друге чињенице да од толико нерадо примљених, a негде и прогоњених Јевреја, баш ми да будемо сто одсто изједначени, вољени и цењени, скоро више него равноправни, од Круне до последњег грађанина? Знајући да ми нисмо били бољи Јевреји од осталих, било ми je савршено јасно да нису наши нарочити квалитети у питању. У нашем изједначеном грађанском друштву, опојеном најузвишенијим демократским и либералним принципима, сваки грађанин, са стране већине или мањине, осећао се савршено код своје куће. Упоредивши ову српску демократију “ о д о з д о “ , са демократијама осталих европских народа, дошао сам до убеђења да je ова демократија по пореклу много истинитија и савршено чиста. Познавајући развитак либерализма у Европи, опет сам имао утисак да je српски либерализам старији од српске писане историје; толико je наша друштвена атмосфера била опојена најлепшим принципима о односу човека према човеку. /…/ Српски национализам није претстављао само љубав према својој земљи, својој традицији, својој историји, него и позитивну оријентацију и према својој браћи Јужним Словенима. /…/ У искристализирању ове трпељиве демократије огромну je улогу одиграла Српска православна дрква, која као неекспанзивна, није желела да повећава број својих верника на други начин, него нормалним прираштајем./…/ Код српског сељака национална свест јача je од социјалне свести, a патриотизам разрађен у кему више него код иједног другог сељака. Такве сам Србе морао оставити у Отаџбини, људе политичке зрелости, свесне у жртвовању, национално горде и у Равногорству јунаке. Мене je српски дух формирао у човека, a Равногорски дух у борбенога патриоту“.

Уместо закључка


Да би остварила своје циљеве, НАТО империја је одавно Србе прогласила за шовинистичке лудаке, спремне да побију све око себе. Толики холивудски филмови су „доказ“ за ову тезу Империје, која се, на Балкану, ослања на „толерантне“ Хрвате и Шиптаре. Империји су, у ружењу Срба, највише помагали домаћи НВО јуришници и јуришнице. Па ипак, истина се не може сакрити. Важно је да ту истину чувамо, и да наставимо путем Светог Саве – путем хришћанског родољубља, које је увек и истинско човекољубље. Јер, то је, како би рекао Алекса Шантић, пут Богочовека.

Аутор: Владимир Димитријевић
Извор: Борба за веру

Владимир Димитријевић, религија, Срби, толаранција
http://www.magacinportal.org/2017/05/26/vladimir-dimitrijevic-srbi-verska-tolerancija-jedno-podsecanje/

Advertisements
Овај унос је објављен под Друштво и означен са , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s