Милан Анђелковић из Брњака (Ибарски Колашин) студент, песник и гуслар

guslar-milan-andjelkovicКосово је тапија верског и националног идентитета. Заувек ћемо остати дужни гуслама, јер никада нећемо моћи да кажемо о њима онолико колико су оне о нама казале. Тајна гусала тајна је нас самих, каже Милан

Студент друге године српске књижевности и језика на Филолошком факултету у Београду, Милан Анђелквић родом из Брњака, општина Зубин Поток (Стари Колашин), налази себе у области коју студира,  пише поезију али је познат и као гуслар. Певање уз гусле непосредан је повод за разговор с њим. Милан нам прича како је заволео гусле, како је његов завичај познат и по гусларсту и старим гусларима, о поезији коју пише. Гуслањем је почео да се бави још као дечак, са неких шест-седам година. Ево те приче.

Прадедовске гусле са тавана

Ова моја необична љубав према гуслама лежи у оном делу моје личности која припада несвесном, и то колективном несвесном или архетипу по Јунговом схватању. Наиме, у мојој породици у доба мог одрастања нити је ко гуслао, нити је била присутна нека нарочита наклоњеност овом делу традиције. Родитељи су се чудили кад сам изразио жељу да ми купе гусле, но упорност је учинила да их брзо узмем у руке и од тада се не одвајам од њих. Касније сам сазнао да је мој прадеда био добар гуслар, па сам на тавану старе куће и пронашао његове гусле, прашњаве и скрајнуте, каже Анђелковић.

О свом гусларском завичају овако прича: Некада је у мом Колашину било добрих гуслара. То је крај који је изнедрио двојицу сјајних Вукових певача, старце Милију и Рашка чије су песме антологијске и стоје на самом врху наше епске поезије. Данас старији говоре како пре само осамдесет година готово да није било човека који није знао гуслати, нити куће у којој поред огњишта нису висиле гусле. Епску црту у менталитету људи овога краја приметио је и академик Милисав Лутовац, али и Григорије Божовић који је у народној књижевности пронашао клицу своје поетике.

Како није било гуслара од којих је могао да учи, морао је сам да се сналази, тако да је „ђаче самоуче“. Али слушање гуслара са касетофона му је доста помогло. Сећа се да је на саборима сретао једног, можда последњег особеног гуслара старога кова из Колашина, Слободана Глигоријевића и да му је он казивао много тога о гуслама.

У школи га је једног дана снимила нека телевизијска екипа и то је гледао Радован Пековић, професор гусала у музичкој школи у Краљеву, па га је позвао и понудио му да учествује на Дечјем етно фестивалу. Тада је кренуо са јавним наступима.

Кажу да је велика вештина свирати гусле, и ево шта о томе каже Милан Анђелковић:

Велика, али и племенита вештина. То је занимљив инструмент за који нико није исписао ноте. Једноставно, гусла се према осећају. Треба савладати разгуславање на почетку, а мелодија мора да буде увод у оно што се пева. Зато сваки гуслар треба да разуме песму.

Други важан детаљ је како спојити глас и гусле, а да притом свака реч буде јасна, јер ради се о наративном карактеру извођења. Савремена фолклористика издваја три битна елемента код извођења: текст, текстуру и контекст. Текст и текстура су песма и начин извођења исте, а контекст се тиче абијента и прилике у којима се пева, обајшњава Милан.

Што се музикалности тиче, она је наслеђена од прадеде и других предака који су певали уз гусле.   Како је Милан веома млад човек интересује га и друга врста музике, ипак, то није „обична“ музика јер њега привлачи врхунска и ванвременска песма и композиција  уз коју се и одмара. То је духовна музика, али и композиције – Моцарта, Баха, Чајковског, Бетовена, као и домаћа изворна песма јер ова музика, како каже, има дубљи смисао. Од гуслара Милан најчешће слуша Бошка Вујачића и Бојану Пековић, али цени и друге. Посебно издваја Његошеве стихове преточене у песму уз гусле.

Свако да чини колико је кадар

Да би човек гуслао мора да познаје српску епску и лирску поезију?

Познавање епске, лирске и епско-лирске поезије (или „пјесама на међи“, како их Вук назива) обавеза је не само онога ко се бави традицијом, већ сваког образованог човека. Народна књижевност представља непресушно врело мудрости. То је „наша класика једина и права“, како је приметио Васко Попа. О тој књижевности су имали високо мишљење Гете, Браћа Грим и други светски великани, а свест о њеној важности урезали су у својим поетикама највећи наши ствараоци, почев од Његоша, Андрића, Црњанског… Његош у једном писму из 1833. године пише Вуку Караџићу: „Српски је Хомер у народној поезији ко ју хоће разумјети и коме је српкост мила“.

О таленту за поезију Милан каже да је врло рано сам почео да пише.

Прву збирку песама „Цвеће мог пролећа“ објавио сам са петнаест година, а интересовања за књижевност нарочито сам продубио у гимназији. Као гимназијалац био сам учесник неколико републичких такмичења. У другом разреду био сам други, а у трећем први на Републичком такмичењу из књижевности. За песме и књиге које сам написао награђиван сам на многим конкурсима. Награђиван сам и као рецитатор…

Награде су тренутак радости, лепршава почаст и бреме одговорности, сматра Милан.

Са седамнаест година, овај студент, песник и гуслар, приредио књигу „Брњаци“ поводом седам векова од упокојења краљице Јелене Анжујске. -Сматрао сам да је то моја дужност, јер у времену кад је све изгубило смисао јубилеји промичу неприметно и све на очиглед свих тоне у заборав. Мишљења сам да свако треба да чини онолико колико је кадар, а то је довољно, ако ни за шта друго, онда за неко унутарње спокојство човеково. Ове године сам објавио књигу песама „Животопис наде“, каже Анђелковић.

Када је као дечак заволео гусле Милан није могао бити свестан значаја гусала и певања уз гусле. А данас каже:

У почетку била је то само љубав, као што „у почетку беше Реч (Логос), али како је време одмицало све више сам постајао свестан значаја онога што су гусле чиниле и чине. Њихова се снага не да објаснити, а да бисмо се запитали како трају толико векова и која је тајна у сувом јавору и танким струнама, морамо да зађемо до сежи наше епике и нашег националног бића. Јер тајна гусала тајна је нас самих.

Заувек ћемо остати дужни овом инструменту, јер никада нећемо моћи да кажемо о њима онолико колико су оне о нама казале, напомиње Милан.

Косово су сачувале гусле

Недавно су Албанци са Косова и Метохије обелоданили план да конкуришу у УНЕСКУ са гуслама као својим нематеријалним благом. Тај њихов наум, млади гуслар са Косова и Метохије, Милан Анђелковић, овако коментарише:

То говори о месту српских гусала, јер су се на списку „њиховог“ блага нашле одмах после српских православних светиња. Занимљив је сам списак који се апсолутно поклапа са списком „непожељних“ ствари којих се по налогу душебрижника морамо одрећи како би безбрижније и лакше дошли до коначне пропасти.

Неко им је шапнуо да су Косово сачувале гусле, а да је Метох црквено имање, па су ето увидели да заузимањем српске територије нису освојили ништа, јер то није покрајина него тапија верског и националног идентитета. А та тапија исписана је крвљу хероја гуслама опеваних, мученика чији живописи красе зидине наших манастира.

Ваистину кључи српског Косова стоје у Небеској Србији.

Аутор: С. Ђукић

Гуслар, гусле, косово, метохија, Милан Анђелковић, наслеђе, српство

Милан Анђелковић из Брњака (Ибарски Колашин) студент, песник и гуслар

Овај унос је објављен под Косово и Метохија, Култура и означен са , , , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s