Радослав Златановић. Фото: Новости
Радослав Златановић. Фото: Новости

Моја поезија је тајни глас анђела – Цео свој радни век Златановић је провео у „Јединству“ као новинар и уредник.- Моја вера да смо ми и Руси браћа и да у тој љубави и вери треба црпети енергију је непоткупљива, каже Златановић.

Није лако правити новински разговор са Радославом Златановићем, познатим српским писцем, челним песником српске поезије која се ствара на Косову и Метохији, из  разлога његове  незаинтересованости  за медијску рекламу. Такви су били и његови пријатељи, сапутници, браћа по перу које воли да спомене – Вук Филиповић, Раде М. Николић, Владета Вуковић, Лазар Вучковић, Мирко Чупић.

Овај песник провео је цео свој радни век као новинар и уредник у „Јединству“.

*Како сте  успевали да  поред тешког, одговорног и стресног новинарског и уређивачког посла  постанете познат песник и књижевник?

-Није било лако. Писати за новине јесте стресно, али и страсно. Ако вас тај “вирус“ закачи, нема вам спаса. Наиме, то је мање-више, светска пракса. Поменуо бих, овде неколико светских, а и српских имена која су пре него што су, и изван граница својих земаља, постала славна књижевна пера, зарађивала хлеб насушни као новинари: Марк Твен, Данијел Дефо, Ернест Хемингвеј, Волт Витмен, Максим Горки, Милош Црњански, Мирослав Крлежа, Григорије Божовић, Бранко Миљковић, Лазар Вучковић и други. Ja сам имао срећу да у Редакцији листа “Јединство“, још као призренски ђак, учим тајне новинарског заната од великих лекторских вукова, каошто беху Милутин Вугделић и Милисав Лалић (рођени брат писца Михаила Лалића), а и старијих врсних новинара тога листа – Радоње Радоњића, Драгана Ристића, Данила Ераковића, Милорада Ђокића, Зарија Вукићевића. То је као да или научиш да скијаш, пливаш или возиш бицикл у детињству, или – никад!

Сећам се, ја сам на коленима у аутобусу од Косовске Каменице (прко Урошевца) до Приштине, написао више поетски, него новински текст, о одласку српских младића у војску. Кад га је узео у руке Милутин Вугделић, рекао је да сам ја то веома лепо написао, али да седнем поред њега, да нешто “овлаш“ дотерамо како журналистика “наређује“,па је питајући ме све време да ли је тако боље, реченицу по реченицу исправљао-преправљао у мом тексту.

Пошто је било тако, а по мом мишљењу текст је био нагрђен, и предат на прекуцавање  прелепој дактилографкињи/секретарици Десанки Лазић, сав црвен у лицу од стида, излетео сам из редакције на приштинске улице. Успут сретнем моју велику љубав, прелепу Обилићанку Гордану Драгојевић, тада ученицу Медицинске школе.  Кажем јој да сам написао нешто о одласку младића у војску, али да ништа не ваља и да ће ми текст, сигурно, завршити у редакцијском кошу. Сутрадан, погледам “Јединство“’, а оно,   мој текст објављен у њему као тематски уводник (“Радо Србин иде, ујесен, у војнике“, зар не ?)! Поново сам поцрвенео, мислећи да сви читаоци сад знају да од мог првобитног текста није остао ни камен на камену! Али, то је то. Тако се калио занат, ако си хтео учити.

Када сам почео да радим у “Јединству“  као професионални новинар, да би остало време још за песничке инспирације, требало је имати  поред талента и литерарног образовања (требало је много књига прочитати!), и поприлично физичке снаге – морао си зоре дочекивати над књигом, папиром. Ми смо тада, као новинари, посетили скоро сваки град и свако село на Косову и Метохији, докле смо стизали, најчешће пешачећи. И, сви људи су нас, на целом Косову и Метохији, познавали – Срби, Шиптари, Турци, муслимани, Цигани, свједно!

Био је то непоновљив ентузијазам.О свима смо писали искрено, топло, истинито, с љубављу, као прави хуманисти, интернационалисти. Такав тренд “Јединство“ је, што је добро, задржало до данашњих дана – знам да наши новинари из митровачке Редакције, као Зоран Влашковић, Соња Ивковић, Радићева, и други – ка што то, на пример, чини и вредна Драгана Зечевић из “Вечерњих новости“, коју намерно помињем – и данас иду, излажући своје животе отвореној опасности, и у најудаљенија косовска и метохијска села и засеоке и бележе упечатљиве, често потресне информације и репортаже о још живим српским душама у њима, чија је јака жеља, воља и, хвала Богу, почесто, и моћ да остану и опстану на својим вековним српским огњиштима!

*Сматра се да сте српски писац с Косова и Метохије који је добио највише  престижних награда (Вукова награда, Златни крст цара Лазара, Базјашка  повеља, Грачаничка повеља, Борски грумен, Повеља за животно дело УКС,  “Лазар Вучковић?, “Димитрије Кантакузин“ итд. и да је уједно Ваша поезија  претежно љубавна и родољубива. Која је ту копча?

-Ето, некада се родољубље ценило, а и љубав, такође, за рођену земљу и за жену. То је неодвојиво. И то су вечите теме. Не знам, на пример, шта је у природи Бог лепше створио од жене, која је, уједно и мајка. Све је, тим, речено. А моја поезија је тајни глас анђела!

*Ваши пријатељи и поштоваоци Ваше поезије кажу да о жени никада нисте  изговорили лошу реч?

-То значи да ме, први, добро познају, а да су ме други добро прочитали.

*Борили сте се и речју, и пером, за лепо и достојанствено Косово и Метохију  и много пре 1999. године, када је Србија бомбардована, и пре ове, 2015. године,у  којој српски живаљ поново, стрепи за голи биолошки опстанак, а ту је нова  опасност и по манастире српске и друге српске светиње?

-А, шта смо могли друго и очекивати од оних који су нас бомбардовали, убијали нам синове и кћери, рушили школе, болнице, мостове, читаву привреду и пољопривреду, затровали њиве, шуме, винограде, воду и ваздух, плус рушили духовно богатство у лику српских манастира? Борио сам се и пре поменутих датума за Косово и Метохију, али не сам него заједно, рецимо, са браћом Петром и Николом Сарић, Слободаном Костићем, Ратком Поповићем, Срећком Тодоровиђем, Мирком Чупићем, Даринком Јеврић, Радосавом Стојановићем и другим усправним Србима. Али, то нам је, у најновијим временима, уписано као негативни биланс, као погрешан труд. Срећа је што нисам послушао глас прозападних (читај: ЦИЈИНИХ) невладиних организација, те ћу борбу наставити и у овим годинама, и у овим и будућим временима. Моја вера да смо ми и Руси браћа и да у тој љубави и вери треба црпети енергију је непоткупљива. Ту су и темељи вере да ћемо победити.

Србија и српство ће опстати

*Кажу да се данас речи отаџбина и родољубље недовољно помињу. Зашто?

-To je, за упућене,  добро знана ствар. Пошто је Србију, и другде где живе Срби, алијанса  састављена од водећих земаља Европске уније, на чијем је челу НАТО пакт – а који је  под директним руководством Сједињених Америчких Држава – ,1999. године жестоко бомбардовала,  без дозволе Уједињених нација, постало је, одједном, demode бити родољуб у сопственој, вољеној земљи. На тлу Србије  ради (податак је узет из наших најпознатијих и најтиражнијих, незабрањених дневних листова,те га као таквог, легално и легалистички користим)  велики број такозваних невладиних организација (ту су неизбежно, организације Наташе Кандић, Јелене Милић и Соње Бисерко које би у свакој другој земљи у окружењу, рецимо у Хрватској, биле растурене и забрањене у року од 24 часа) које, под руководством држава које су нас бомбардовале, и које их обилато и финансирају, даноноћно раде против Србије и српског народа. Српска ћирилица је потиснута, није “модерна“. Чак се и поједини туристички проспекти и  школски уџбеници штампају без уцртаних територија Косова и Метохије у саставу Србије. Па ипак, упркос свему Србија и српство ће опстати.

*Како сте доживели најновије дгађаје у вези са притиском да Косово  постане члан УНЕСКО-а и победу Србије?

-То сам доживео као победу братске Русије, њене дипломатије.

*Српски писци, песници, пре свега, некада су се искрено дружили са  колгама Албанцима. Шта је данас остало од тога?

-Уистину је било једно такво време. Ми смо, на пример, на Песничке сусрете “Лазар Вучковић“ звали велики број шиптарских писаца, а и објављивали њихове књиге у Издавачкој делатности “Јединства“ (НИЈП “Панорама“). И Шиптари су објављивали наше књиге. Ако се појаве такве нове могућности, то треба поздравити. Али, за тако нешто је потребно да се сви ми Срби, нас око 300.000, вратимо у завичај.

*Какав траг остављају српски песници са Косова и Меохије у савременој српској култури?

-Несумњиво, остављају велики, дубоки траг својим стваралаштвом, и песници и прозни писци, и сликари и вајари, и музички ствараоци и научни радници, али то се, на жалост, у Београду не вреднује на прави начин, него се игнорише. Погледајте нове антологије српске поезије, погледајте капитални план књига Матице српске, погледајте програме САНУ – нигде нас, тамо, нема. За надати се  је да ће се све то ускоро променити на ползу српске културе.

*Ви сте по образовању професор енглеског језика, а поезијом се бавите више од пола века.  Какво је то искуство?

-Професорски рад , чиме сам се једно кратко време бавио, би ми, вероватно, више погодовао за усредсређеност на књижевност. Али, ја сам се, такорећи, од детињства везао за лист “Јединство“ и његову судбину. И, ту сам, где сам. И не кајем се. Заправо, кад је у питању “Јединство“, треба исказати један феномен: на стотине је данас познатих писаца и других уметника, професора и научних радника, који су били његови радници. Ништа им не фали. Хвала Богу да је српска Влада схватила значај “Јединства“ (и “Панораме“), ове велике куће, јединствене велике матице српске на крајњем југу Србије, која умножава српско писмо и тапије на српску земљу на Косову и Метохији  која чува идентитет српског рода на тим просторима, и да ће донети одлуке о наставку њеног живота, непроцењивог за српство уопште. Дакле, опет ћемо сејати пшеницу белицу!

Аутор: Славица Ђукић
Извор: Јединство