vladika nikolaj v
Господ прихвата све који падају, и исправља погнуте

(Псалам 145,14)

Васкрсења не бива без смрти,
Већ вас виђу под сјајним покровом,
Јест, народност ђе је васкрснула, –
Бјежи грдна клетво с рода,
Завјет Срби испунише.

(Горски вијенац)

…За кога су наше победе изненађења? За онога само ко није упознат са прошлошћу и душом народа српског и са великим пророчанством, које је неколико столећа час тињало час буктало у тој души.

Какво пророчанство! Пророчанство о крајњем тријумфу народне правде, пророчанство о Васкрсу, и слободи, и величини. Косово је дало зачетак томе пророчанству, зачетак и оправдање. Онај ко буде писао историју садашњих великих победа наших неће ништа разумљиво ни разумно написати, ако се не обазре на Косово и не удуби у пророчанство народно коме је Косово дало задатак.

Косовски пораз значио је за народ српски свршетак једног бурног дана и почетак једне мрачне и жалосне ноћи. Но, народ не би могао преживети једну тако дуготрајну ноћ, да није имао ма и један зрак светлости. Један зрак светлости он је имао, то је била вера у Бога и себе и нада у будућност, то је било пророчанство о дану усред тамне ноћи.

– Свануће један дан, велики као Видовдан, но светлији од Видовдана.

… Ко је најпре исказао то пророчанство? Узалуд ћете испреметати сву историју, нећете сазнати. То и није пророчанство једнога човека но целога народа… Однекуда иза овога света…дошао је као поветарац шапат души народној: „Истрај, нећеш пропасти!“

Ко је дао народу поробљеном ово пророчанство у ноћи? Онај исти који је дао и петлу способност да сваке ноћи у одређено време навести дан. Онај исти који је младој ласти дао способност да ненаучена спрема гнездо за још неизлегнуте птиће.

Ко је дао робовима пророчанство, од кога су робови живели?

Онај Који живот даје.

На Косову је војска српска била саломљена. Цар посечен, војводе изгинуле. Неколико слугу вратило се са празним коњима својих господара. Те слуге су шапатом разносиле причу о двема стварима, које су видели, о погибији и о нечувеном јунаштву српском. Земља се завила црнином, земља се српска залила сузама.

– Зашто плачеш, мајко? Питао је син.

– Плачи и ти, сине, одговарала је мајка сину, љубећи га, плачи и радуј се; отац ти је погинуо, но погинуо као јунак.

Погинуо је као јунак – у тим речима лежало је пророчанство. Ниједан народ не завршава своју историју јунацима. И најснажнији народ може падати и губити, као устајати и добијати. Падање и устајање, губљење и добијање – то је историја једнога народа на овом земаљском игралишту. Но, снажан народ показује се јунак при падању као и при устајању. Снажан народ може да покаже веће јунаштво при своме паду но слаб народ при своме устајању; снажан пада сам и устаје сам, слаб пада, наслањајући се на другог и устаје наслањајући се на другог.

Народ који при своме паду покаже Обилиће и Југовиће, уписује се у живе, иако изгледа мртав. Пад тога народа не значи смрт. Суво дрво се ломи, сирово само савија.

    … Но, косовско јунаштво је још уоквирено у нимбус небесне правде. Цар Лазар је пао с коња, и у великом окршају глава му је одсечена. Ноћу, када је тишина већ завладала испод погледа звезда, царева глава је засветлела и обасјала цело поље и својим сјајем везала кобно поље са Божијим престолом на небесима. То је светлела Лазарева правда.

+ + +

– Зашто је погинуо цар, мајко? питао је син.

– Не питај много, сине. Зато што се приволео Царству небесноме, Царству истинске правде. Зато је погинуо праведни цар.

Приволео се Царству небесноме – томе је лежало друго пророчанство. Ко год се икада приволео Царству небесном, тај је и у пропасти својој носио победу. Ко год је умирао за небесну правду, правда је његова живела… и њега васкрсавала. Јаче је небо од земље. Земаљска правда односи кратке и брзе победе; дуготрајна и крајња победа припада правди небеској. Правда је небеска спора али достижна. Правда небеска захтевала је највећу жртву од цара Лазара и његовог народа, и та жртва је принета. За ту жртву правда небесна предвиђала је у далекој будућности правду намученом народу.

Ми смо, браћа, сведоци те награде Лазаревој правди, награде која је тек сад дошла. Дошао је, гле, дан велики као Видовдан но светлији од оног Видовдана. Дуго и упорно прорицан је овај дан. Све се је било изгубило, изузев вере у ово пророчанство. Сва блага народна била су прешла у руке освајача, народу је остало само једно благо, којим је живео, и то једно благо није било ни сребро ни злато, ни наџаци ни буздовани, но пророчанство о једном великом дану, великом као Видовдан, но светлијем од онога…

Ништа осим тога пророчанства и службе тиранима није имао отац да остави сину, нити поколење поколењу, нити столеће столећу. Увек једно исто: једна тамна ноћ са једним зраком светлости, који је на једној страни осветљавао Лазара и Милоша, а који је на другој страни ишао у недоглед.

+ + +

          У тамној ноћи, син је питао оца:

          – Зашто робујемо тако дуго, оче?

          – Због греха, сине – шаптао је отац.

          – Оће ли наше ропство бити вечито, оче?

          – Неће, сине.

          – Шта ти је доказ за то, оче?

          – Лазарева правда, сине, и Милошево јунаштво.

          И син је бивао охрабрен и оснажен тим речима, и с више сјаја у очима подвијао је леђа под теретом ропства.

Робље презрено и прогањано, скупљало се ноћу по свима задужбинама Немањића, и утучено питало је свога пастира:

– Кажи нам, оче, оће ли сванути скоро и нама дан?

– Свануће, децо, један дан велики као Видовдан, но светлији од (оног) Видовдана.

– Где то пише, оче?

– На Косовом пољу су написали то својом крвљу Лазар и Милош. Лазар се приволео небесној правди која увек побеђује правду земаљску. Милош је показао јунаштво, које је увек јаче од тираније. Наши господари господаре над нама земаљском правдом и тиранијом. Зато њихово господарство не може бити дуговечно.

И робље је одлазило на службу и у патњу, охрабрено и оснажено пастирским речима.

Столеће које је долазило, питало је столеће које је одлазило:

– Шта ми остављаш у наслеђе?

– Ропство и наду, био је одговор.

– Какво ропство? питало је ново столеће.

– Ропство теже од пакла, био је одговор.

– Какву наду?

– Наду у остварење пророчанства народног о једном дану великом као Видовдан, но светлијем од (оног) Видовдана.

Мајка је успављивала сина у колевци песмом о пророчанству, коме су доказ Лазар и Милош.

Народни певач је напрезао своју лиричну душу да потврди старо пророчанство из књига староставних, од којих је једна била Косово поље, исписана јуначком крвљу, а пунктирана главама војводским.

Многобројни манастири Немањића, зидани по најнеприступачнијим местима, служили су не само за збегове, но и као пророчанство будућности.

Народна поезија из доба ропства и није ништа друго до опевано народно пророчанство…Песма је доказ наде и вере, песма у злу јесте пророчанство…Наш народ је певао у најтежем ропству, зато што је био далеко од помисли да је то ропство крај његове историје, и што је живео с вером да је његово ропство само један мост између два велика дана. Један је дан био Видовдан. На други се морало с надом чекати…

Сви наши бољи песници проницали су својим генијем у ово народно пророчанство и запајали се и сами њиме. Сви наши рђави песници су се туђили Косова, плашили су се гигантских творевина народног духа, затварали су своју душу народним пророчанством и завлачили се са својим пегазом под труло и јесење лишће…

Јесу ли, дакле, наше садашње победе чудо? Не, оне су само испуњење једног давнашњег пророчанства, с којим су сва поколења од Косова живела и умирала. Запојена тим пророчанством наша је војска ишла као вихор од победе к победи…

Наша победа основана је на правди и јунаштву. Оно је што је било сан читавих пет столећа, ми данас гледамо као јаву. Једна од највећих немогућности из списка немогућности из нашег националног програма, који је обухваћен древним народним пророчанством, несумњиво ће ускоро постати опипљива реалност. Још један ћилим мора се осути, као што се један већ осуо, да би Срби могли своје национално ткање изаткати. Једна је царевина срушена, још једна ће морати да се сруши, да би се пророчанство косовско остварило.

Неће се срушити ниједна од оних царевима у којима се влада на принципима слободе и правде, ја вас уверавам.

Само се стара и трула ткања осипају.

Тиранија сама себи мора на крају пресећи крвне артерије, пошто се дуго ранила туђом крвљу.

Себичност мора сама себе појести, пошто поједе све око себе.

Неправда сама себи мора ископати најдубљи гроб, пошто створи око себе гробље.

Кепеци који се играју диктатуре над већим и бољим од себе морају, на крају крајева, скупо платити своју глупу шалу…

Систем терора и шпијунаже то је једно чудовиште које никад није имало дужи век од једног човека. Умире један човек, а народ живи.

Влада застрашивањем је очајно и последње царство у рукама немоћних управитеља једне земље…Застрашивањем владају они који су сами застрашени, као плашљиве и неразумне овце. Било је и у нашој српској историји времена – многи од нас то и памте – када су људи неразумни и плашљиви као овце покушавали да овладају овим народом застрашивањем. Завршетак тих застрашивача, као што знате, био је исто онако страшан као што је њихов живот био смешан…

Страни свет нас никада није довољно познавао и дуго нас још неће познати. Но, важније је од тога да ми сами себе истински познамо.

Познајмо, дакле своју физичку и моралну моћ боље него што смо је јуче познавали. Ми смо сами себе јуче потцењивали. Данас то не морамо чинити; данас можемо без прецењивања себе довикнути свима тиранима нашега племена, који као застрашене овце костреше се и табају ногама на нашем прагу:

– Тирани, ми смо малени према вама у мучењу и понижавању људи; у томе сте ви велика сила.

– Ми смо малени према вама у лукавству и перфидности и фарисејству; у томе сте ви велика сила.

– Ми смо малени према вама у себичности и похлепи на туђу имовину; у томе сте ви велика сила.

– Но, има једна област у којој сте ви мања сила од нас: то је област херојства.

Херојства у борби за слободу.

Херојства у самопожртвовању.

Херојства у признању и поштовању човечанских права свакога човека.

Што год се усудите ви, тирани, у тој области, само мишљу и речју, ми ћемо вас делом надмашити. Косовско пророчанство које нам је Бог дао и које Бог кроз нас испуњава, даје нам ону снагу коју ви немате одакле црпсти. Наша борба носи религиозни карактер, отпочетка, ваша пак – шпекулантски. С нама је Бог, с вама је страх. Бог нама помаже да творимо дела која надмашују наш број и нашу моћ и која вас доводе до дивљења и до страха. Ви мислите да је нас мање. Варате се: с нама су и сви херојски духови наших предака од Косова до Куманова који су многобројнији од ваше војске. И још једном: с нама је Бог, с вама је страх. Амин.

Епископ Николај (Велимировић) (1912)
Извор: Општина Соколац