Слобода или смрт – поклич са којим су почетком 19. века Грци и Срби гинули за слободу

grci ilustracija

„Филики хетерија” или „Друштво пријатеља” била је тајна организација грчких родољуба почетком 19. века која се борила за ослобођење Грчке од Турака. Основана је 1814. године у Одеси, припремајући рат Грчке за независност 1821. године. Оснивачи друштва били су Емануил Ксантос, Николас Скуфас, Атанасиос Цакалов и Александар Ипсилантис. Њихов циљ био је да оснују независну грчку државу.

Оснивачи и први припадници били су такозвани фанариоти, Грци избегли из Константинопоља у Русију. Потицали су од угледних грчких породица из грчке четврти Фанар (данас Фенер) у Константинопољу, четврти у којој је и Васељенска патријаршија. Западњачки образовани, били су космополити, али пре свега – Грци.

Овај слој богатих грчких трговаца уздигао се у Османском царству у 16. веку и до 18. века обезбедио важна места и у управи Васељенске патријаршије, која је у османском систему вршила и духовну и световну власт у покореном народу. Фанариоти су 1821. године чинили већину драгомана (тумача) у влади Османске царевине и у страним амбасадама Порте. После Наполеонових ратова постали су и управитељи Дунавских кнежевина – Влашке и Молдавије.

Храм на 4 нивоа

Међу фанариотима били су потомци најугледнијих грчких владарских породица из доба Византије. Један од њих био је Михаел Кантакузен Шејтаноглу, како су га Турци звали, погубљен 1578. године јер је постао претња султану: имао је годишњи приход (и монопол) на трговину крзном с Великим војводством Москве, а био је у тесним пријатељским везама и с Мехмед-пашом Соколовићем. Међу пробраном византијском трговачком елитом биле су и породице Дука, Анђел, Калимах, Караџа, Комнин, Маврокордат, Палеолог, Ипсилантис.

По угледу на многа помодна тајна друштва у Европи с почетка 19. века, тројица Грка састала су се у Одеси 1814. године с циљем уједињења свих Грка у војну организацију која ће срушити османску власт. Били су то Николаос Скуфас из покрајине Арта, Емануил Ксантос из Патмоса и Атанасиос Цакалов из Јанине. Сви су већ били припадници тајних друштава – карбонара, масона и сличних. До 1816. године било их је двадесетак. Међутим, већ следеће године примљени су нови чланови – моћни Грци у расејању у Русији и Дунавским кнежевинама, укључујући Михаела Суцоса, господара Молдавије.

 Француски сликар Ежен Делакроа (1798 - 1863) узбуркао је 1824. године јавност сликом ''Покољ на                                                       Хиосу'' која показује борбу Грка против Турака

Француски сликар Ежен Делакроа (1798 – 1863) узбуркао је 1824. године јавност сликом “Покољ на Хиосу“ која показује борбу Грка против Турака

До почетка 1821. године „Друштво пријатеља” проширило се у готово свим областима Грчке и у грчким заједницама у расејању, бројећи више хиљада чланова – трговаца, свештеника, руских конзула, османских званичника из Фанара и – Срба, међу којима је био и Карађорђе. Веровало се да је члан био чак и Александар I Романов, цар Русије, краљ Пољске и велики војвода Финске.

Од 1818. године Друштвом је управљала „Власт дванаесторице апостола”, а сваки је био задужен за поједину област. Организационо, Друштво се гранало у облику пирамиде. Нико од обичних чланова није знао, нити је имао право да пита, ко је творац организације. Заповести су се извршавале беспоговорно, а чланови нису имали ни право одлучивања. Окупљали су се у згради у Одеси коју су звали „Храм”, у четири нивоа приступања организацији: највећи број чинила су браћа, па препоручени, свештеници и пастири. Увођење у организацију вршили су свештеници. Велика заклетва Друштва пријатеља завршавала се овим речима:

„Кунем се Тобом, моја света и напаћена Земљо, кунем се твојим дуготрпљеним мукама, кунем се горким сузама које су кроз толике векове проливала несрећна деца, сопственим сузама које управо почињу да теку, кунем се будућом слободом својих земљака да ћу се посветити у потпуности теби, да ћеш од сада убудуће ти бити извор и предмет мојих мисли, твоје име водич мојих дела, а твоја срећа награда за мој труд.”

Седиште организације пресељено је 1818. године из Одесе у Константинопољ. После Скуфасове смрти вођство је нуђено Јоанису Каподистријасу, министру иностраних послова Руске царевине, који је одбио ову част, да би га априла 1820. године преузео Александар Ипсилантис (1792–1828). Он је почео припреме за оружани устанак. План за ослобођење Грчке направљен је у Букурешту, већ у мају исте године, а главни циљеви били су: помоћ приликом истовремене побуне Срба и Црногораца, изазивање побуне у Влашкој, као и окупљање побуњеника из српских земаља, прекаљених у Првом и Другом српском устанку, изазивање грађанских нереда у Истамбулу и паљење османске флоте у градској луци и, за крај, почетак револуције у Грчкој на Пелопонезу, када Ипсилантис стигне тамо.

Са још неколико грчких официра у царској руској војсци Ипсилантис је прешао реку Прут, границу између Украјине, Молдавије и Румуније, 22. фебруара 1821. године, а два дана касније у Јашију издао проглас у коме је тврдио да у устанку има помоћ Русије. Међутим, то није било тачно. Изостала је и очекивана помоћ православних Румуна.

Руси на граници

У међувремену, Турци су са 30.000 људи прешли Дунав и Ипсилантис је морао да се повуче. Претварајући се да прави договор с Аустријанцима против Турака, прешао је безбедно границу с Аустроугарском. Међутим, најмоћнија особа Аустроугарске, па и читаве Свете алијансе, канцелар Клеменс фон Метерних, није се дао обманути. Ухапсио га је с образложењем да Аустроугарска одбија да пружи азил вођама побуњеника из других земаља. Ипсилантис је наредних седам година (1821–1828) провео у Терезину (оном истом у коме је стотинак година касније настао концентрациони логор), док није ослобођен на захтев руског цара Николаја I.

ispilantis После ослобођења живео је још неколико месеци у Бечу и 29. јануара 1828. године умро у највећој беди. Његова последња жеља била је да његово срце буде сахрањено у Атини. Августа 1964. године његови земни остаци такође су пренети у Атину.

Покрет за ослобођење Грчке на почетку је имао циљ да се обнови Византија, а имао је и присталице и чланове у Србији, нарочито у Нишу. Када је устанак избио, власти су у Нишу похапсиле и јавно обесиле припаднике покрета. Међу славним припадницима борбе Грчке за независност био је и енглески песник лорд Бајрон који је 19. априла 1824. године у Мисолонгију за Грчку дао и живот. Било је то херојско доба Европе, а борби Грка своја дела су посветили Ежен Делакроа, Виктор Иго, Ђоакино Росини. После година проливања крви на Пелопонезу и Атици, европске силе коначно су се договориле да помогну Грчкој.

Русија, Велика Британија и Француска послале су 20. октобра 1827. године ратне бродове у залив Наварино, на северозападу Пелопонеза и разнеле снаге османских освајача. Међутим, тек 1828. године, током Руско-турског рата, војска цара Николаја I стигла је на обод Константинопоља и присилила султана Мехмеда II да призна самосталност нове грчке државе.

Септембра 1829. године, када се руска војска улогорила на пушкомет од Константинопоља, турски султан морао је да капитулира. Једренским миром Османско царство признало је независност Грчке.

Извор: Политикин Забавник

Овај унос је објављен под Занимљивости, Историја, Национални идентитет и означен са , , , , , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s