Књига Атентат 1934. или расветљавање марсељског атентата на краља Александра

Сниматељ догађаја је дан касније пронађен мртав, део снимка недостаје

Сниматељ догађаја је дан касније пронађен мртав, део снимка недостаје

Краљ Александар Први Карађорђевић није желео да умре у кревету, од старости. Маштао је да ће живот окончати борећи се за свој народ. Тако је и било. Вођа, који је са српским ратницима преживео многе голготе у Првом светском рату, настрадао је у Марсељу 9. октобра 1934, током дипломатске посете Француској. Убили су га завереници из усташког покрета Анте Павелића.

Ово, за „Новости“, каже Милан Богојевић, аутор књиге „Атентат 1934“. Ковање завере, политичке околности, суђење саучесницима атентатора и сећање сведока, историчари и публицисти детаљно су обрадили. Сачуван је и филмски снимак самог догађаја и то је први аутентични видео-запис једног атентата.

– Нико се – истиче наш саговорник – до сада није детаљно позабавио самим чином, као ни пропустима француских и југословенских служби у обезбеђењу краља. То је окосница моје књиге.

Богојевић је у пословима безбедности већ петнаест година. Бивши припадник специјалне јединице „Кобре“, по напуштању војске, радио је као телехоранитељ породице Карађорђевић. Тренутно снима документарни филм о атентату.

Југословенске службе безбедности имале су детаљне информације о завери усташког покрета Анте Павелића, а француска организација обезбеђења била је немарна. Атентатор Владо Керин, алијас Георгијев Черноземски, једнако успешно могао је да насрне на краља и хладним оружјем. Пуцао је из непосредне близине.

Припадници усташког покрета и македонске организације ВМРО покушали су два пута раније да ликвидирају краља Ујединитеља. Атентат у Марсељу само је наставак неуспелог покушаја из Загреба. И марсељски атентат припреман је у усташкој „кухињи“. Главни кувар био је усташки вођа Анте Павелић.

Да је Влада Краљевине Југославије поступила по упутствима државне безбедности, краљ не би ишао у Француску или би отишао под другачијим условима – тврди Богојевић.

Истина скривена у архивама?

Током атентата на краља један метак погодио је министра Бартуа у десну надлактицу. Повреда није била тешка, али је он од те ране преминуо. У извештају је наведено да су спора вожња таксијем, због гужве и пометње у граду, и неадекватна прва помоћ, били фатални по министра.

– Четрдесет година касније испливала је званична информација да је Барту погођен зрном другог калибра у односу на краља Александра и генерала Жоржа – наводи Богојевић. – Бартуа је највероватније погодило залутало зрно из полицијског револвера. Питање је зашто је ова информација скривана тако дуго, као и шта се то још скрива у француској архиви од доказа. И поред званичних захтева, француске власти нам никад нису доставиле комплетну документацију.

Планирано је да са краљем у Француску путује десет група полицијаца, што би коштало четрдесет хиљада долара. Држава је грцала у дуговима, а краљ је одбацио ту идеју, указујући на квалитете француске полиције. По Богојевићевим наводима, план није стигао до владара, јер је министар полиције Живојин Лазић рекао оно што се приписује краљу: „То је велики издатак. Уосталом, француска полиција је боља од српске.“

Французи су обећали, ништа учинили нису – уздахнуо је Богојевић. – Наши су испустили могућност да га сачувају. Невероватно је колико се пропуста догодило од тренутка када се краљ Александар искрцао са брода, а прешао је аутомобилом само 70 метара. Верујем да је и атентатор био изненађен.

Богојевић наводи да је вече уочи доласка краља зграда Југословенске амбасаде испрскана црвеном фарбом – упозорење да ће „пасти крв“. Зато му је чудно да је план да се краљ вози у затвореном и блиндираном аутомобилу у последњем тренутку измењен. Одлуку да се замени за отворени аутомобил донео је министар иностраних послова Луј Барту. Оправдао ју је речима: „То је француски пријатељ, народ треба да га види. Бићу поред њега. Шта ће му бољи чувар?!“

– Возач аутомобила није био искусан. Пољопривредник са кратким стажом у полицији – каже Богојевић. – У то време било је много вештијих возача, спремних за маневре.

Предиђено је да се аутомобил креће 20 километара на сат, јер та брзина отежава атентат.

– Аутомобил је ишао само пет километара. Французима је парада била у првом плану – каже он. – Окупило се много људи да види краља пријатељске државе.

Као обезбеђење, краљу су додељени генерал Жожеф Жорж, његов пријатељ из рата и пуковник Милорад Радовић, који је био у другим колима.

– Било је предвиђено да аутомобил прате мотоциклисти, али је на захтев председника општине Марсељ то измењено – прича Богојевић. – Пратила су га два потпуковника на коњима.

Градоначелник се касније правдао да би пратња мотоцикала изазвала протест грађана. Ближили су се избори, који су за градоначелника и министра Бартуа били приоритет у односу на посету. Али, да су били мотоциклисти, атентатор не би могао тек тако да дошета до краља.

atentat marselj

Испред кола буквално су се гурали новинари, па Богојевић претпоставља да је атентатор био међу њима.

– Све је слутило на несрећу, која се брзо догодила – каже он. – До тренутка када је возач кроз прозор ухватио атентатора за сако, он је већ испразнио читав оквир у краља и генерала. Разјарена маса линчовала је убицу.

Француска је признала своју одговорност, тиме што је сменила шефа државне безбедности, као и челнике полиције у Марсељу. У француској јавности се говорило да је најлојалнији савезник Француске погинуо на њеном тлу, јер га она није довољно заштитила.

– Смртно рањени краљ пребачен је у општину, а не у болницу. Оваквим решењем краљ није имао ни теоретску шансу да преживи. Није било лекара. Зашто нису тако поступили са министром Бартуом и генералом Жоржом – пита се Богојевић.

Черноземски је убрзо преминуо. Остали саучесници Звонимир Поспишл, Иван Рајић и Мијо Краљ осуђени су на доживотну робију. Утврђена је одговорност Павелића. Француска је тражила изручење Павелића, који је у то време био у Италији, али Мусолини је одбио да га преда. Ухапсио га је, само да би отклонио компликације.

– Било је то фингирано хапшење, јер никад није изручен Француској – каже Богојевић. – Да јесте, наша историја би била другачија. Мање би Срба страдало у Другом светском рату.

Једна од мистерија која никада са сигурношћу није решена јесте и ко је била „плава дама“, односно Марија, која је усташама донела оружје. Француска полиција тврдила је да је то извесна Катица Шилер.

– Наша тајна полиција имала је другачија сазнања. Марија Вудрачец била је Стана Година, супруга Антуна Године, познатог члана банде Ал Капонеа. Павелић, који је вероватно и сам био у Марсељу у време атентата их је ангажовао. Стана је пренела оружје, а њен супруг фалсификовао пасоше. Антун је касније постао шеф тајне полиције НДХ, задужен за Павелићеву безбедност.

Сниматељ који је атентат забележио камером, умро је под мистериозним околностима, дан после трагедије.

– Претпоставља се да је на снимку, који је у једном делу исечен, особа која би могла да се повеже са правим налогодавцем – каже Богојевић. – Можда је због тога сниматељ убијен а део траке уништен – недостаје део самог пуцња у краља.

Французи су све предмете повезане са атентатом, па и аутомобил, поклонили Југославији.

После Другог светског рата, већина предмета загонетно је нестала. А, комунисти су у кобном аутомобилу превозили помије!

Аутор: Драгана Матовић
Извор: Новости

Advertisements
Овај унос је објављен под Историја, Национални идентитет, Српство и означен са , , , , , , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s