Код историчара постоје неслагања о „неопходности“ формирања Сремског фронта. Једни га виде као „светлу тачку историје“, док га други, због непромишљених напада на Немце у повлачењу, сматрају непотребним стратиштем српске младости. У сваком случају неоспорива је чињеница да су ту изгинули многи синови српског, руског и других народа и да покојнике треба поштовати, без обзира на различита тумачења.
Од 21.октобра 1944. до 13.априла 1945.године тј. пуних 175 дана трајала је битка у којој је са обе стране учествовало укупно око 250 000 војника. Уз Југословенску армију биле су јединице Црвене армије, Бугарске народне армије и бригада „Италија“, а у борбама у тешким, зимским условима погинуло је 13 500 југословенских војника, углавном Срба, 1100 војника Црвене армије, 630 припадника Бугарске народне армије и 163 Италијана из састава југословенских јединица, док је број погинулих непријатељских војника 30 000.
Опело погинулим борцима је служено тек деведесетих година прошлог века, а двехиљадитих је на спомен комплексу изграђена капела у којој се сваке године служи помен, јер као што једном приликом рече покојни отац Бранко, овдашњи парох: „Ипак је међу овде пострадалима најмање било атеиста!“
Званично се не помиње да је међу учесницима Сремског фронта било и бивших припадника Југословенске војске у отаџбини који су на тај начин „откајавали грехе“, као и велики број шеснаестогодишњих младића мобилисаних за ту прилику по читавој Србији.
Упечатљива је прича из тог времена коју сам чуо од једног мештанина, тадашњег дечака, сада већ покојника. Према његовим речима, један Шумадинац је на запрежним колима довезао мртвачки сандук те у њега сместио живог сина у намери да га склони са фронта и спаси од погибије. Пришао му је војник који је схватио о чему се ради, испалио метак у сандук и рекао: „Сад вози!“
Нека је покој душама свих који су изгубили овоземаљски живот на Сремском фронту, чијом год кривицом да су страдали!
Слободан Каназир / Ћирилизовано
Магацин 