branko miljkovic v1

У ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. у једној шуми покрај Загреба пронађено је беживотно тело Бранка Миљковића, кога често називају „принцом српских песника“. По званичној верзији Миљковић је извршио самоубиство, али је остало до краја нерешено како је малено дрво о које се Миљковић, наводно, обесио могло да издржи крупно тело српског песника који је, како су говорили његови пријатељи, у то време имао 110 кг. Миљковић је, иначе, пронађен у клечећем положају обешен о сопствени каиш о грану дебљине дечије руке.

И данас, 54 године након смрти још увек је на снази званична верзија о самоубиству.

Бранко Миљковић је рођен 29. јануара 1934. у Нишу у коме је завршио основну школу и гимназију, док је Филозофски факултет завршио у Београду.  Прву песму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“ са 18 година. У Нишу је песме објављивао у „Службеном гласнику“, „Гласу омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“…  Када је дошао у Београд Бранко Миљковић је три године обилазећи редакције многих часописа покушавао да објави своје радове, али није имао успеха. Све до 1955. кад Оскар Давичо, као уредник часописа „Дело“ објављује његове песме и тиме му отвара врата осталих издавача и бројних часописа.

Уследила је његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ објављена 1956 , којом постиже успех код публике и критичара, а потом и збирке песама: „Смрћу против смрти“  1959, „Порекло наде“ и „Ватра и ништа“ 1960, и „Крв која светли“ годину дана касније. Врло брзо је задобио наклоност књижевне критике која га је сврстала у сам врх српске поезије, а то је потврдила и „Октобарскас награда“ коју је добио 1960. за збирку „Ватра и ништа“. Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника.

Бранко-Миљковић

У јесен 1960. одлази за уредника Литерарне редакције загребачког радија. У Загребу је и трагично окончан његов млади живот. Према сведочењу Владимира Богдановића смрти Бранка Миљковића претходио је један догађај у загребачкој позоришној кафани коју су њени гости називали „Кавказ“. Он и Бранко су једне вечери привођени у загребачку милицију после једне Бранкове изјаве у пијаном стању:

„У једном тренутку Бранко је устао, стао уз ниску ограду и ослоњен рукама, мало нагнут, гледао доле. Помислих намах да тамо некога тражи, или очекује, али се и уплаших да би онако нагнут, а висок и већ добро поднапит, могао да изгуби равнотежу и падне доле. У једном тренутку Бранко је узвикнуо: „Зашто убијају песника у социјализму“? Покушах да га повучем, али он подиже руке и наново викну још јаче. Сала је, на трен, утихнула. Сви гледају горе у нас. Неко је позвао милицију. Успех некако да га вратим до стола. Сео је и у једном гутљају испразнио чашу. Убрзо, на галерију попеше се два милиционера. Узеше нам легитимације и, гурајући нас низ спиралне степенице, нимало нежно, изведоше до кола која су била паркирана до самог улаза „.

Убрзо након овог догађаја Бранка су пронашли обешеног о дрво на периферији Загреба. Његова изненадна и прерана смрт довела је до разних интерпретација и нагађања. Иако многи сматрају да Бранко Миљковић није извршио самоубиство, и до данас је највероватнија верзија Бранкове смрти – самоубиство.

Народни музеј у Нишу чува целокупну заоставштину песника Бранка Миљковића. Формиран је и фонд истоимене музејске збирке. Поводом десетогодишњице песникове смрти 1971, његови родитељи, Марија и Глигорије и брат Драгиша, поклонили су музеју у Нишу сачувану заоставштину: личне предмете, одећу, документа, фотографије, рукописе, намештај из родитељске куће у Нишу и Београду, преписку, личну библиотеку са око 400 књига и часописа и богату хемеротеку са исечцима песникових објављених радова и других текстова из новина и часописа. Заоставштини припада 1649 предмета.

УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ

Будим је због сунца које објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове
овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је због мануфактурних пејзажа јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између
две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због
других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати
птицу заувек слетелу
сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме
нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш да вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице
у песку
ако није тако одсеците ми руке и претворите ме
у камен

Ц И Т А Т И

Моја је крв мој пут до тебе…

Уби ме прејака реч…

Они који имају свет нека мисле шта ће с њим. Ми имамо само речи и дивно смо се снашли у тој немаштини.

Кад народ открије тајну како се постаје велик Тргови ће остати без споменика

Бар пола светске поезије је написано зато што неко није имао храбрости да некоме изјави љубав

Песници немају пријатеља. Или су вољени или су мртви.

Кад мастило сазре у крв тад сви ће знати да исто је певати и умирати…

Нема мене ал има љубави моје…

Ако смо пали били смо паду склони…

Дао бих за осмех само земаљска блага сва, свемире, да уснама додирнем тамо где њен осмех извире.

Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео.

Више ми нису потребне речи, треба ми време…

Хоће ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој…

Ко не слуша песму слушаће олују…

Најлепше певају заблуде…

Не кријем… ја сам пун нескромних снова. Скромност уопште мени није дана…

Пустите ме да корачам према себи, као према своме циљу…

Сањајући ја сам све празнике преспавао…

За све оно што нећу, требало је да се само родим…

Будан ја крадем оно што они сањају

Извор: Ивин свет