Почетак > Историја, Национални идентитет > Давидовић Будимир – прича о спрском ратнику јунаку, 3. део

Давидовић Будимир – прича о спрском ратнику јунаку, 3. део

Давидовић Будимир, стоји у средини, јунак који је 17. пута био рањен

Давидовић Будимир, стоји у средини, јунак који је 17. пута био рањен

Под пећином се зачуше кораци. Будимир се прену. Карабин је био спреман и он је намах одлучио да се брани. Погинуће свакако, а онда бар да освети своју крв.

Будимире, дозва га један пиштав промукао глас. – Послао ме Јован…

Будимир помоли главу кроз отвор од пећине. Доле, под стеном, стојао је један омален, мршав и слабачак човек. У поабаном сељачком оделу он је изгледао врло бедно. Био је ћосав и личио на неодраслог дечка. Испод копорана му је вирио крајичак каме. Будимир му даде знак да успуже уза стену.

Послао ме Јован да ти дам поруку, – поче онај пиштави глас. – Он је отишао даље. Ово писмо предаћеш команданту пука.
Како, – запрепасти се Будимир – команданту пука?! Сам да се вратим?!
Ја ћу те испратити до потока. Извештај је важан. Још ноћас ћеш се пребацити тамо, тако је наредио војвода. А кроз три дана опет да си овде, у пећини. Ја ћу доћи до тебе. Јован и Симче отишли су даље. Прекосутра ћемо се састати да ми предаш нове извештаје.

Тек сада Будимир је схватио тежину свог задатка. Значи: он ће бити веза, писмоноша између команданта пука и војводе. Е, лепа дужност! Ту само Бог једини може да га сачува. „Ми припадамо отаџбини“ – то је оно што му рече командант при растанку. А коме припада стара мајка, жена, дете из њене утробе? И они припадају отаџбини. Хоће ли отаџбина да их храни кад он заковрне? Зле слутње савише се око њега као тамни облаци. Да, да, ми припадамо отаџбини!

Добро, кад је тако, – прену се Будимир и војводино писамце поче да гура у шав од копорана.

Мрак је падао и магла је гушила груди када су човек са пиштавим гласом и Будимир напустили скровиту пећину. Ћутећи су преваљивали простор. Час гацкали пиштољину, час газили по сивом камењару. Суморна крила јесење ноћи као олово притискивала су земљу. Киша цвили као сирота, а у душама пустош и неизвесност. Докле, докле ли ће да траје тај живот? И како се већ не истроши?
Са друма, који је био удаљен неколико километара од стазе којом су се они пентрали, допирао је туп тресак кола, измешан са гласовима прокислих коморџија. Киша је постајала све гушћа и хладнија. У Будимировим опанцима пиштала је вода. Али, за чудо, он је осећао снагу и здравље. И газио је, газио неуморно. Човек је најиздржљивија животиња. Сваки коњ давно би већ малаксао, а он се, ето, држи и ништа му није.

Ево нас у потоку, – прошапута пиштави глас. – Ти сад настави сам. Право уз поток, до жица. А даље знаш. Хајде, са здрављем…

И човек са пиштавим гласом окрену се и пође истим путем назад. Будимир остаде у потоку сам, са својим мислима и са изгужваним писамцетом у шаву од копорана. Поток, набујао од кише, бучно је скакутао низ своје корито и из планине ваљао ситне каменице. Као страшило, свуда унаоколо зјапила је мрачна ноћ и оловном тежином притискивала даљине. Под влажним копораном Будимир је осећао како удара његово немирно срце. И корачао је уз поток.

У саму зору био је пред станом команданта пука. Увео га је онај исти ађутант, потпоручник – резервиста.
Под шатором је горела свећа. Командант пука, мален и дежмекаст, пресавио се преко једног сандука од муниције. Три официра поред њега, један мајор и два капетана, наднели се над географску карту, и он им нешто оловком оцртава и показује. Свећа догорева и димљив пламен поиграва. Ни они целе ноћи нису спавали. То је рат.

Господине пуковниче, стигао сам! – рапортирао је Будимир у ставу мирно.
Је си ли донео извештај?
Донео сам, господине пуковниче.
А што си тако прокисао, несрећниче? Их, сав си пропао.
Дубок поток, а киша…
А ти си и преко потока газио? Е, јадан брате. Дај ми извештај, па иди и одмори се. Господине потпоручниче, обрати се командант свом ађутанту, – овом војнику дајте чисту и суву одећу, дајте му топлу храну и четрдесет осам часова вољно. А после ћеш истим путем.
Разумем, господине пуковниче.

Савијајући се и подупирући левим коленом, Будимир је извлачио из шава прокислог копорана изгужвано писмо.

– Ово је војводино, а ово сам ја прибележио.
– Добро, јуначе. Хвала ти. Отаџбина неће заборавити на тебе. Сад вољно.

Командант пука потапша Будимира по рамену и рукова се с њим. Потпоручник резервиста одведе га под један шатор и другима понови заповест команданта пука.
„Отаџбина неће заборавити на тебе!?“ – једнако је у себи понављао Будимир и цвокотајући зубима бацао са себе мокро одело.
За славу и спас отаџбине, прекосутра је кренуо истим путем, у истом оделу и опанцима који су још били тешки од воде. Камењаром кроз ноћ и кишу, потоком до жица и испод жица, па преко пиштољина и брегова до пећине и човека са пиштавим гласом. Тако још четири пута.

Отада Будимир Давидовић неколико пута мењао је јединицу. Као редов друге чете Десетог пешадиског пука учествовао је у борбама на Соколцу. Једне ноћи ишао је у патролу и једва изнео живу главу. Двадесет и четири сата лежао је непомично међу каменицама. Бугари их осетили па нису могли ни макац. Ту су му остала оба друга: Драгомир Марковић и још један Ваљевац. Он се тек другог дана извукао низ једну падину. У чети су се сви зачудили када су га угледали, јер су засигурно сматрали да је погинуо.

После једанаест месеци носио је машинску пушку и са њом чуда починио у Бакову Потоку. Почетком деветсто османаесте јавио се у јуришну чету. После три месеца беспрекидне обуке чета је изведена на положај. Од Врховне команде стигло је наређење да се нападну положаји: Крвави Зуб – Обла Чука, Кравице – Западни Ветерник. Цела јуришна чета изишла је на положај. Донесене бомбе, носила, завоји и сва спрема која је потребна за један крвав напад.

Командир јуришне чете био је капетан Периша Мићевић. То је био један од оних официра који су стриктно извршавали наређења, штедео није никога и није се плашио одговорности. Лично необично храбар, он је од сваког војника захтевао да храбро полази у смрт, али праведно је делио сваку невољу с њима, војнике чувао, штитио и није дозвољавао да се људи замарају и муче без потребе. То је официр који никада није окусио парче хлеба, а да се претходно није постарао да буду сити и његови војници. Зато су га сви волели, а и прибојавали га се. Када би чета требало да изврши неки тежак задатак он се увек договарао са водницима и десетарима, упозоравајући их на све опасности које им претстоје.

Тако је било и овога пута. Командир Мићевић одабрао је деветнаест људи. Ту су и он и потпоручник Миле Радуновић. Кад их је прибрао око себе, командир је казао:

Слушајте, људи. Вечерас ћемо напасти бугарске положаје. Пазите, можда смо сада последњи пут на окупу. Ви знате шта нас чека. Немојте се међусобно свађати или гурати један другога напред. Свак мора бити на свом месту. Кога видим да заостане, убићу га као зеца. А види ли когод од вас мене да нисам на свом месту – нека пуца право у чело. Сад на посао! Узмите бомби колико који може да понесе. Наредник Радојица Стрељанац био је вођ овог одељења, а Будимир Давидовић његов помоћник. Ишли су напред као ждралови: први наредник Радојица, за њим каплар Будимир Давидовић, па редом осталих седамнаест војника.

По три корака били су размакнути један од другога. Потпоручник је водио други одред од седамнаест људи, а командир са осталима остао позади.
Натоварени бомбама војници јуришне чете кретали су се кроз помрчину и хитали у смрт. Као неке ноћне сенке прескакали су с камена на камен. Нико се није освртао. Пред собом су имали задатак који се мора извршити: пресећи бугарску жицу, упасти у ровове, бомбама дигнути у ваздух и ровове и земунице, завладати положајем! Задатак јасан и прост, али… Милутин Ђоковић из Мојсиња носио је телефон и са мосура одмотавао жицу и остављао за собом по земљи.

Тежи ми је овај мосур, него свих двадесет бомби – говорио је Милутин ономе иза себе. – Ова проклета жица једнако се мрси и запетљава.
Е, чудо ти нису дали свилу па да сучеш гајтан, – подругљиво му добаци онај редов. – А и јесу ти леђа седласта, као створена за самар…

Наредник Радојица и каплар Будимир застадоше. За њима и остали. Ту су. Сад долази оно најтеже. Пред њима је стајало пет појасева бодљикаве жице, која је била висока отприлике један метар. Али довољно да заустави сваки покушај да се продре напред. Иза жице бугарски ровови и седам земуница. Иако је била помрчина и небо превучено облацима, оџаци на земуницама лепо су се распознавали. Свуда је зјапила она стравична и језива тишина. Само поврх једне земунице шеткао је бугарски стражар и, с времена на време, пуцао. То је он више тешио себе, него ли што је гађао оне који су му прилазили. Он их, уосталом, још није ни приметио.
Војници су сви прилегли. Милутин Ђоковић из Мојсиња оставио је телефон иза једног камена, а прихватио бомбе. Сваки је држао по две отшрафљене.

Ја ћу наглодати, а ти, Будимире, руком цимај и сеци, – шапнуо је наредник Радојица.
Ја ћу сећи, а ви разгрћите колико да се човек може провући, – шапнуо је даље Будимир онима иза себе.

И отпочео је ђаволски посао. Наредник Радојица маказама јо само наглодавао жицу. Али је није секао, јер маказе шкљоцају па се кроз ноћну тишину то далеко чује. Раскрвааљеним прстима Будимир је цимао и вешто прекидао. Њих двојица, један за другим, на леђима су лежали и тако се провлачили. Они за њима разгртали су бодљикаве редове и остављали су слободан пролаз, који је био широк свега пола метра. Али то је било довољно да један човек може комотно проћи.

Их, што је оштра, славу јој њену, свега ме исече.
Ћути, стоко, хоћеш ли да због тебе сви изгинемо.

Стражар са бугарске земунице пуцао је у помрчину која је постајала све гушћа. Није их видео, пуцао је преко њих. Они су њега, међутим, лепо гледали и могли да га узму на нишан и убију сваког тренутка. Али то нису хтели да учине, јер тако би се одали и онда је пропао цео план. Жица је најзад исечена и направљен пролаз. Сада је требало ухватити оног стражара, или га мучки убити камом. Наредник Радојица пође с десне, а Будимир Давидовић с леве стране. Делио их је размак само од неколико корака. Бугарски стражар приметио их је тек када су скочили до њега. Несрећник, покушао је да бежи. Није више ни корака направио. Будимир га је оборио једним ударцем каме у леђа. Он је само јекнуо и тело је тупо треснуло о земљу. Нису се више ни осврнули на њега.
Наредник Радојица руком је дао знак онима из позадине. Дотрча потпоручник са седамнаест људи. Као змије провукоше се кроз онај пролаз, па појахаше на ров. О, Господе, каквом се брзином све то догађало. Сваки војник носио је у торби, као у каквој зобници, по двадесет бомби. И сваки по две у рукама, спремне за бацање.

Пали! – заори се оштра команда на врх бугарских ровова. Глас, као блесак муње, запара и одјекну од војника до војника, па се онда изгуби у мрачној ноћи. Настаде тресак и трка. Два плотуна бомби, које су се распрскавале у страшну детонацију, сручише се у ровове. Шест војника узјахали на шест земуница, па упаљене бомбе сипају кроз оџаке. Све пламти.

Извор: првибалканскират

Наставиће се…

Претходно:

Давидовић Будимир – прича о спрском ратнику јунаку, 1. део
Давидовић Будимир – прича о спрском ратнику јунаку, 2. део

Advertisements
  1. Нема коментара.
  1. No trackbacks yet.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s