На својим путовањима Светом земљом, Дом тајне вечере на Сиону откупио је 1229. године великим златом

Многобројне цркве и манастири задужбине Немањића сведоци су славе и снаге средњовековне српске државе. Међутим, колико ове задужбине сведоче о материјалној моћи, још више говоре о духовној снази Срба, српске средњовјековне државе и њених владара. Ово се посебно односи на славну Немањића лозу.

То је уистину света српска династија од Стефана Немање (свети Симеон), преко његовог сина Растка (светога Саве), носиоца српске просвете и културе, до светог краља Милутина и Душана Силног. Нису ови свети српски владари градили само раскошне палате; они су за своје овоземаљске владарске моћи градили цркве и манастире, градили су дворе Господу и славили име његово да би их Господ прославио у царству свом вечноме. Немањићи су можда једини владари на свету који су се одрицали свих овоземаљских богатстава поклањајући их манастирима, у које су на крају и сами одлазили у подвижниство Господу. Највећи градитељ меду Немањићима био је славни краљ Милутин, који је саградио преко четрдесет цркава и манастира широм до тада познатог света. У Светој земљи је још брат његовог свети Сава боравио и купио или саградио ван Јеруслима неколико српских светилишта. Осим Немањића, задужбине су градили и други српски великаши.

Дом тајне вечере на Сиону откупио је свети Сава 1229. године великим златом. Срби су били ктитори манастиру светог Саве Освећеног, гђе су подигли две манастирске куле са параклисима на врху. Манастир светог Ђорђа и светог Јована Богослова у Акни задужбина је светог Саве, као и манастир светог Јована Богослова на Синају. Свети Сава је био и други ктитор манастиру Часног крста. Манастир светог пророка Илије на гори Кармилу и манастир светог Николе на Тавору задужбине су првог српског патријарха Јоаникија Првог. Ове поседње две задужбине сада не постоје нити им се зна место где су биле подигнуте. Ниједна од ових задужбина данас није под јурисдикцијом Српске цркве.

Задужбина краља Милутина

Манастир светих архангела Михаила и Гаврила у Јерусалиму подигао је српски краљ Милутин Стефан Урош Други 1315. године. Подизање овог манастира уско је везано за један историјски догађај о којем се данас врло мало зна. Подигнут је после бриљантне победе српске војске у Малој Азији. О том догадају писао је Милутинов летописац, архиепископ Данило. Он у свом летопису пише да је отмени и богобојажљиви краљ Милутин своме тасту, византијском краљу Андронику Другом, у помоћ послао елитне ратнике, коњанике који су предводени војводом Новаком Гребостеком до ногу потукли Турке. Било је то прво србско – турско одмеравање снага – катастрофално за турске ратнике. Архиепископ Данило је записао: „Срби су њихова тела секли као трску.“ Славећи име Господње после ове победе, краљ Милутин је најпре подигао цркву Светих архангела, а после је саградио конаке, малу болницу и једну гостионицу за све српске и словенске калуђере и поклонике у Светој земљи.

Манастир је подигнут на месту на коме се архангел Михаил јавио цару и псалмопеснику Давиду.

Манастиру светог Архангела у Јерусалиму, подигао га је краљ Милутин1315г на темељима манастира цара Константина а непосредно уз њега и велику болницу.
Кад је цар Давид пребројавао народ у Израиљу и Јудеји, Бог се разгневи на њега и опомену га преко пророка и даде му три могућности за избор казне. Иако се цар покајао, морао је изабрати казну: седам година глади, три месеца гоњења од непријатеља или помор становништва. Цар је изабрао ову трећу. Страдало је седамдесет хиљада људи. Тада би знамење и свети архангел Михаило спусти мач у корице. То место је обележено сребреним стубићем у средишњем делу цркве до олтара.

У кодексном рукопису Грка Атанасиоса Ипсиландиса, писаног у осамнаестом веку, који је пронађен пре десетак година на Синају, има да „Срби монаси, који су били под јурисдикцијом пећког архиепископа, одавно су обитавали у манастиру светог Архангела у Јерусалиму и управљали њим„. То се односи на догађаје из 1533. године, што је доказ да је у првој половини шеснаестог века манастир био српски.

Место где је свети архангел Михаило спусти мач у корице обележено је сребреним стубићем у средишњем делу цркве до олтара.

Наравно, кад је сасвим нестало српске државе, и кад су приходи усахнули, Грчка патријаршија у Јерусалиму је преузела српски манастир и држи га и данас. Црква светог Архангела је камено здање са сиво-белом куполом, усред зграда, старих и дозидиваних, рушених и преправљаних. Једна главна и једна бочна просторија, без иједног трага старине или словенског слова или предмета. Нема докумената који сведоче о томе шта је све на њој рушено и преправљано, каква је била, кад је саграђена. Ипак, то је, нема сумње, црква светих архангела Михаила и Гаврила, коју је велики краљ Милутин Стефан Урош подигао у част победе над Турцима и дао јој име крсне славе свих Немањића.

Завештање светог Саве

Велика лавра светог Саве Освећеног најзначајнији је манастир јудејске пустиње. Његова историја је дуга преко 1.500 година. Налази се у срцу пустиње измећу Витлејема и Мртвог мора. Подигнут је на стрмој западној страни Кедронске долине. Манастир је основао свети Сава Освећени 485. године и још тада је назван Велика лавра. У целом осмом веку и првој половини деветог века манастир је био у великом процвату. Тада је у њему школовано преко 150 монаха, меду којима су били највећи учитељи православља: свети Јован Дамаскин, свети Козма Мелод, свети Стефан Чудотворац и многи други. Највеће светиње овог манастира налазе се у Саборној цркви – једнобродој базилици са куполом. То је грађевина из шестог века. Унутар цркве је постављен стаклени кивот са нетрулежним моштима светог Саве Освећеног (438 – 532. године), које су успешно враћене, након много векова, 1965. године. Прва црква-пећина (нерукотворена црква) која је посвећена светом Николи установљена је 486. године од самог оснивача.

Велике светиње су и испосница великог бранитеља и учитеља православља светог Јована Дамаскина, испосница светог Саве, висока кула-пирг из времена цара Јустинијана. Пре доласка у манастир свети Јован је био први министар калифа Мелеха. Свети Јован је за време иконоборца цара Лава Исавријанца писао посланице у одбрану светих икона. Цар га је због тога тужио калифу, који му је за казну одсекао десну руку. Рука је остала три дана на тргу. За то време свети Јован се непрестано молио пред иконом пресвете Богородице, која је била у његовој ћелији. Пресвета Богородица му се јавила и рекла да прислони на руку одсечени део, који је поново срастао са руком; на том месту остао му је траг као црвен конац. Поводом исцељења на икони се појавило изображење још једне шаке, које свети Јован Дамаскин опточи сребром.

Према живом предању, свети Сава Освећени оставио је завештање да се после његове смрти његов жезал – патерица преда архијереју царског рода и истог имена кад буде дошао у манастир. Када је свети Сава (српски) први пут посетио овај манастир, 1229. године, ово завештање је испуњено. Жезал светог Саве Освећеног, који се налазио на зиду цркве, припао је светом Сави (српском). Овај жезал се и данас чува у светогорској ћелији која се зове Патерица. Тад је свети Сава добио и чудотворну икону пресвете Богородице тројеручице, која се и данас чува у манастиру Хиландару. Из хрисовуље царице Маре, супруге турског цара Мурата другог, кћерке Ђурђа Бранковића, види се да је постојао уговор између Јерусалимске патријаршије и Српске цркве. Српски монаси су дошли у лавру светог Саве Освећеног и ослободили овај манастир од разбојника и пљачкаша. Они су тада сазидали велику кулу и у њој параклис, посвећен светом Симеуну. Када су на патријарсијски престо дошли Грци, односно патријарх Теофил, исплатили су дуг Србима за градњу куле и поставили за игумана Грка. Српски монаси су управљали лавром 130 година.

Као литература, за овај текст коришћена је монографија Светлост света , која је са благословом преосвећеног митрополита црногорско-приморског Амфилохија изасла из штампе 2000. године, у славу две хиљаде година хришћанства. Ова монографија је објављена на србском, руском и енглеском језику у једном издању, у тиражу од хиљаду примерака.

Припремила редакција Магацина