Шта Срби јужно од Ибра мисле о бриселском споразуму

Призрен некад српски царски град, данас етнички очишћен

Већ 14 година како преостали Срби на Косову и Метохији уз мању или већу подршку Беогрaда, са променљивим успехом одолевају страшним притисцима Приштине и Међународне заједнице (у даљем тексту: Запада). Они су иза себе, као природну подршку, имали Београд, а пред собом, као противничку страну, Запад и Приштину.
Тако је упрошћено речено изгледао распоред снага на фронту борбе за Косово и Метохију. Шта се то догодило са Београдом те се корак по корак, миц по миц, споразум по споразум, полако приближио супротној страни, да су се Срби са КиМ наједном, од јасно разграничене линије фронта нашли у троугаоном обручу горе поменутих актера решавања косметског питања? Шта је то навело Београд да се својим ставовима примакне двема противничким странама а удаљи од Срба са КиМ? На ова и друга питања одговор ће сигурно дати историја, али пошто смо и ми Срби са Косова и Метохије, на које се односи „историјски бриселски споразум“, део те историје, допустићемо себи да у наставку изнесемо своје мишљење и покушамо да дамо одговоре на нека питања.

Чини ми се да је све почело са оним двема фамозним реченицама наше претходне власти: „Да Европа за Србију нема алтернативу и да Србија неће ратовати за Косово и Метохију“. Првом је Србија поручила западу да им се безусловно ставља под контролу, што они од тада успешно користе, а другом поручила косметским Албанцима да могу несметано да наставе са насиљем према Србима, што су и ови радо и са разумевањем прихватили. Због ове своје „мудрости“ претходна власт је била толико поносна на своју дипломатску домишљатост, да ју је стално понављала као некакву мантру, све док није постала сигурна да је њен смисао разумео и онај најнеобавештенији Европљанин и онај најнеукији Албанац.

Садашња власт је отишла још и даље. Да би се још више додворила западу и придобила њихово поверење, збацила је са себе лажни национални огртач којим се замаскирала пред изборе и преварила српски народ, лансирала је своју нову мантру, да ће нам, ако не уђемо у Европу, деца гладовати, а да ће нам се, ако мирно не уступимо Косово и Метохију Албанцима, догодити нова „олуја“. Овакве изјаве званичног Београда доводе до очаја Србе на КиМ, који би, да могу, и својим рукама затворили уста владајућим политичарима, како би их спречили да пред непријатељем изговарају оно што се никада и у никаквој прилици не изговара и што, на послетку, и није тачно. Да су барем ћутали и оставили непријатељу да се сам помучи око тога шта би било кад би било, овако су отворили све своје карте и тако отишли у Брисел да са професионалним махерима одиграју партију покера, стављајући као главни улог Србе са КиМ. И наравно, као што се после свега могло и очекивати, изгубили су партију, тј. постигли су „споразум“ који је штетан по Србе на КиМ и који уместо да тзв. независност Косова оспори, он је још више учвршћује и потврђује.

Ораховац

Косметске Србе је тај пораз заболео али их још више боли то што наше власти уместо да поштено признају пораз и потруде се да умање његове последице, они упорно настоје да их увере да ствар, за коју су се „јуначки“ изборили, није тако црна као што на први поглед изгледа. У том смислу, као главну црту споразума наводе то што ће им бити гарантовано некакво право на бољи и сигурнији живот, заборављајући да су се Срби током свих ових 14 година наслушали таквих прича почев од УНМИК-а, КФОР-а, ОЕБС-а, Међународне цивилне канцеларије за Косово, па све до ЕУЛЕКС-а и да им сада помало дегутантно звуче иста убеђивања и од стране Београда, који и сам не верује у оно што прича.

Осим тога, Београд веома конфузно покушава да објасни како споразум има и добрих страна, као нпр. да се њиме по први пут признаје Заједница српских општина и гарантује да Војска Косова неће смети да долази на север, ни једном не споменувши да ли уопште Косово и Метохија по резулуцији 1244 УН-а, има право да формира своју војску. Затим, тврдња да овим споразумом Београд није признао Косово, али да се обавезује да неће ометати његов пут ка ЕУ, звучи као она народна изрека „није шија, него врат“, итд. Када и сам постане свестан своје неуверљивости, Београд невољно признаје како нико не тврди да је споразум добар и да нико није срећан због њега, и почиње да се правда да је био приморан да га прихвати, јер би у супротном уследила општа пропаст државе Србије (као да та пропаст заправо није почела криминалом, корупцијом, спорним приватизацијама друштвених предузећа и другим болестима које разарају српско народно биће). Оваквим изјавама, владајући политичари су посредством денационализованих медија, створили такву атмосферу страха и безнађа у Србији да нимало не чуди што су најпре Влада а затим и Скупштина Србије, огромном већином подржали споразум.

Разочарани тиме Срби са КиМ су реаговали емотивно и затражили расписивање референдума, што су владајуће странке једва дочекале и самоуверено предложиле његово одржавање за 15 дана, како би искористили стање тренутне деморалисаности српског народа. Свесни да би референдумска борба са владајућом коалицијом, која у својим рукама држи све полуге моћи, била неравноправна и унапред изгубљена, Срби са КиМ, су кориговали свој став и затражили да се о споразуму најпре изјасни Уставни суд Србије.

Све у свему, нисмо сигурни да ли је овим споразумом Београд можда заиста спречио некакву нову „олују“, коју је, узгред буди речено, сам највише спомињао и призивао и коју је користио као један од својих кључних аргумента за прихватања споразума, али смо сигурни да је припремио пут за тихи егзодус Срба са Косова и Метохије, по сценарију који је већ виђен у српским срединама јужно од Ибра. Тај сценарио би могао бити следећи: Уколико, нпр. у школским дипломама српских школа по бриселском споразуму уместо Република Србија пише Република Косово, многи родитељи на северу Косова, поготово они имућнији, ће престати да уписују своју децу у такве школе, јер ће, кад их већ школују, желети да њихова деца завршавају редовне српске школе, како би имали бољу перспективу за запошљавање или наставак даљег школовања и због тога ће почети да их уписују у школе изван Косова и Метохије.

Дипломе стечене на Приштинском универзитету измештеном у Косовској Митровици су за Београд и до сада биле на лошем гласу, а поготову ће то бити и постати предмет потцењивања, уколико на њима буде писало Република Косово. И како то обично бива, за децом, која су претходница исељавања, обзиром да се по завршетку школе углавно не враћају на КиМ, иду и њихови родитељи, што ће довести до дефинитивног исељавања читавих породица. Са смањењем броја ученика гасиће се школе, што ће проузроковати исељавање просветних радника. Са исељавањем наставника и професора иселиће се и други интелектуалци, нпр. лекари и остали стручни кадар, што ће све заједно ослабити србски народ, који ће постајати све рањивији и као такав биће лак плен за Приштину, која ће га са лакоћом привести у косовски систем. Све ово са правом називамо тихим егзодусом Срба са КиМ, који Београд неће ни приметити и неће имати никаквих обавеза према досељеним Србима, јер се исти неће иселити због ратних дејстава, „олује“ или било какве видљиве примене силе, већ „самоиницијативно“ и „добровољно“. Само ће једног дана статистика неумољиво константовати да је број Срба на северу драстично опао и да су се преостали беспомоћни, махом старији Срби, који нису имали другог излаза, „успешно“, попут Срба јужно од Ибра, интегрисали у косовски систем, на радост Приштине, Запада и Београда, који на Србе са севера, тренутно гледају као на највећи реметилачки фактор својим садашњим међусобним односима.

И поред свега овога, као Србин са КиМ, покушавам да разумем Београд и спреман сам да поднесем жртву, ако би моја браћа у остатку Србије заиста живела боље, као што им то власти обећавају, позивајући се на речи охрабрења европских дипломата. Међутим, сумњам да ће се то десити пошто ни овим споразумом нису подмирени апетити запада, који уз помоћ својих партнера у Србији већ припрема политички терен за разматрање питања Војводине, Рашке области, Прешевске долине и др. Осим тога Београд би требао да зна да неповерење Срба са КиМ према ЕУ, не долази из пуког ината или конзервативизма, већ да оно потиче од њиховог 14-огодишњег горког искуства у борби за своја основна људска права. Та иста Европска унија, за којом Београд толико жуди, је већ одавно присутна и активна на Косову и Метохији посредством УНМИК-а, КФОР-а, ОЕБС-а, разних међународних организација, својих амбасада у Приштини и др., путем којих несметано шири свој утицај, намеће свој систем вредности и поимање правде, чије су „благодети“ косметски Срби осетили на својој кожи, па се стога чуде што и остатак Србије добровољно жели да живи под тим и таквим правилима.

Европске „вредности“ на Косову и Метохији

Међутим, очигледно је да је Београд дошао до тачке са које нема повратка назад и зато мора по сваку цену да гура примену споразума и да притиска Србе са КиМ да га прихвате. У ту сврху служе изјаве наше власти да Београд има механизме да натера Србе са КиМ да прихвате споразум, помињујући као једну од најделотворнијих могућности, укидање плата запосленим у институцијама Републике Србије. Тако се у земљи Србији у којој је одавно дошло до поремећаја система вредности, може десити да они Срби који се боре за српске интересе и бране устав своје земље буду кажњени укидањем плата, а да они Срби који крше устав своје земље, буду награђени и остану некажњени због тога.

Како сада стоје ствари у вези са тим, чини се да ће Београд разним притисцима ипак успети да сломи отпор Срба и да је изгледа већ успео да убеди представнике Срба јужно од Ибра, да прихвате споразум. То је Пирова победа Београда, јер представници, односно, службеници Републике Србије у српским срединама јужно од Ибра, нису ни били циљна група споразума. Српски народ, којег они представљају, сведен је на статистичку грешку у „енклавама“, вишегодишњим страдањем убијен је у појам и навикнут да његови „представници“ беспоговорно слушају Београд, па стога исте и овога пута није било тешко убедити да прихвате споразум, мало претњама са укидањем плата, мало и због тога што су Срби јужно од Ибра ионако изгубили све што се изгубити може, па им је скоро свеједно шта ће им ново донети споразум, руководећи се оном народном изреком „мокар за кишу не мари“, иако су се дубоко надали да Београд не може учинити ништа на штету Срба. Београду ће много теже ићи са Србима на северу Косова, којима чак и Запад и Приштина признају одређену специфичност у односу на Србе са остатка Косова и Метохије. За очекивати је да ће главна претња Београда бити укидање плата али ће заиграти и на карту изазивања поделе међу њима и већ најављује смене појединих локалних представника под изговором да им је мандат истекао, као да мандат није истекао и појединим послушним српским представницима јужно од Ибра.

Прилично је тешко написати било шта о споразуму што већ није речено и прокоментарисано у разним текстовима који су ових дана преплавили наше писане медије. На крају бих само додао да смо пропустили добру прилику да избегнемо добијање датума за приступање ЕУ, тиме што не би смо пристали на брзоплето потписивање „бриселског споразума“, због чега би, као што је Београд говорио, морали да за наредну прилику чекамо још најмање две године, што би, у ствари, било најидеалније решење за нас, јер би смо у међувремену видели куда иде ЕУ и да ли уопште вреди улазити у њу.

Аутор: Деjан Баљошевић
Извор: православље.ру

Advertisements
Овај унос је објављен под Косово и Метохија, Национални идентитет и означен са , , , , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s