Глобална завера ГМО произвођача хране

„Контролиши нафту и контролисаћеш земљу. Контролиши храну и контролисаћеш људе“ – Хенри Кисинџер

Последњих десетак година написане су многе књиге о потенцијалним и још непознатим опасностима конзумирања генетски модификованих биљака и других намирница, меса животиња храњених искључиво генетски модификованим смешама. Постоје и књиге у којима се говори о похлепи шачице агресивних мултинационалних компанија, произвођача генетски модификованог семена и пестицида. Те су компаније, чини се, лукавошћу Wall Streeta, замислиле да завладају светским тржиштем потенцијално вредним стотине милијарда долара.

Ова ће књига, можда, разочарати оне који трагају за доказима који ће потврдити њихове дилеме. По мишљењу аутора ове књиге, иза брзог светског ширења генетски модификованих усева, често скраћено названих ГМО, крије се далеко опаснија прича.

Оно што ме навело на тему о генетски модификованим усевима десило се убрзо након америчке окупације Ирака. У мају 2003. амерички председник George W. Bush одржао је једну од својих ретких конференција за штампу. Већина света била је фокусирана на страхоте и могућа догађања у послератноме Ираку и на опасности од ширења немира широм исламскога света. А председник Буш није у том говору то ни поменуо, него је одлучио да говори о једној потпуно другој теми, или је тада барем деловало тако.

Најавио је како је Влада Сједињених Америчких Држава одлучила да у Светској трговинској организацији (World Trade Organization, WTO) службено покрене тужбу против Европске уније и њених земаља чланица због њихове забране увођења ГМ усева. Та је забрана била на снази од 1998. и многим је земљама широм света дала на храбрости и могућности да се и саме одупру настојањима америчких корпорација и корпорација неких других земаља које су у тим земљама желеле да шире ГМ усеве.

Најзанимљивији аспект те крајње занимљиве мајске конференције за штампу била је Бушова изјава да је дуготрајна глад у афричким земљама директна последица одлуке Европске уније о забрани узгоја ГМ намирница у Европи. Не само да је та Бушова изјава имала чудну логику, него је дала на знање како је за његову Владу питање ширења ГМ усева једнако важна као и окупација Ирака и његовог огромног нафтног богатства.

После више месеци истраживања и неколико кривих трагова почео сам распетљавати нити приче, по дрскости тако глобалних и запањујућих размера да се са њом нисам бавио безмало годину дана. Био сам уверен да сам преувеличао важност оног на што сам у своме истраживању ГМ хране на почетку наишао. Али, докази су се и даље множили док су Европска унија и њене земље чланице, као и Бразил, стењали под притиском Америке да отворе врата узгоју ГМ усева и док је Вашингтон у окупираном Ираку озакоњивао заштиту патената на ГМ семе и пестициде.

На властито задовољство, проверио сам и потврдио многе наводе о диктаторскоме понашању компаније Monsanto, водеће светске компаније за ширење ГМ усева, као и компанија Syngenta, Dow, DuPont и још шачице „глобалних играча“ на подручју узгоја ГМ усева. Истражио сам разлоге због којих је британски премијер Тони Блер, у јуну 2003., само месец дана после споменуте Бушове конференције за штампу, сменио британскога министра за околину Макјла Мачера. Проверио сам наводе о суровом гушењу независног научног истраживачког рада о могућим последицама дуготрајног конзумирања генетски модификованих намирница по људе и животиње.

Све ми је било потпуно јасно. Ипак, у целој тој причи о ГМО-у почела је да се појављује још једна чињеница, далеко тежа и ужаснија. Кључ те чињенице била је незапамћена подршка коју шачица мултинационалних компанија специјализиваних за ГМ усеве и пестициде добија од, у првоме реду, америчкога Министарства пољопривреде, од америчке Владе у Вашингтону и од свих америчких председника од средине 1980-тих година, почевши од Роналда Реагана. Једнако су чудни били и политички потези британскога премијера Блера, човека који је своју политичку каријеру везао за подршку Бушу у Ираку и за наметање ГМ технологије у Великој Британији.

Дубља прича, која се полако слагала, сигурно ће наелектризовати предане трагаче за „заверама“ широм света. Осим тога, аутора ове књиге сигурно ће изложити оптужбама као „још једног теоретичара завера“.

Већ ме годинама забављају бесмислене оптужбе на рачун свих људи који на било који начин неком нагазе на криву (тј. праву) ногу. За такве људе обично кажу: „Ах, он је теоретичар завера“, а сврха те оптужбе јест да одврати интелигентне људе од размишљања о последицама онога што им се дешава пред очима. Према класичној дефиницији, реч „завера“ подразумева следеће: кад се две или више особа приватно или тајно састају и кују план о заједничком злочиначком подухвату, већем или мањем, онда те особе суделују у завери.

Као правни термин, завера је у Америци историјски дефинисана као „договор две или више особа о спровођењу злочина“ или „о постизању законитог циља незаконитим средствима“.

Јасно је да је постојала завера за убиство председника Џона Кенедија, почињено 22. октобра 1963. Једина отворена питања јесу ко ју је сковао и зашто. Постојала је завера и међу људима око председника Линдона Б. Џонсона, 1964. Ти људи су осмислили оправдање познато као „инцидент“ у Заљеву Тонкин, како би оправдали масовна убиства не само Вијетнамаца, него и америчких младићау том рату. Укупно деловање ЦИА-е и других обавјештајних служба у целоме свету није ништа друго него низ завера, било да је реч о рушењу непожељних влада у Ирану и Гватемали, или о убиствима људи „незгодних“ за неке моћнике.

Пројект смањења броја становника у неким земљама Трећега света, богатим неким сировинама, који је, по речима његовог аутора Хенрија Кисинџера, био приоритет од највеће важности за „националну сигурност“ Америке, био је најстроже чувана завера америчке Владе и њене службене политике. И остао је тајна све док ФОИА, почетком 1990-тих година, није присилила власт да са тих докумената скину ознаку „строга тајна“. И у недељама после страховитих напада од 11. септембра 2001. постојала је јасна завера мале групе преданих јастребова из Пентагона и око њега. Они су настојали да увере америчку јавност да су уништење Садама Хусеина и окупација Ирака од највеће важности, иако је цела кампања почела као објава рата тероризму и неухватљивом Осами бин Ладену. Док је Ирак заузимао средиште бине, Бин Ладен је остављен да слободно лута по пећинама Тора Боре. И то је била завера.

Али, завера која је почела да извирује из подршке америчке Владе наметању ГМ семена људима широм света превазилазила је домете свега што је овај писац, током свога 30-годишњега истраживачког рада, открио на подручју економских и политичких догађаја, нафте, светске пољопривреде и трговине.

Оно што сам почео да откривам превазилазило је размере манипулација које су довеле до арапско-израелскога Yом-кипурскога рата из 1973. А те манипулације осмислила је строго тајна група бираних водећих особа из интересних кругова Владе, међународних банака и мултинационалних компанија, такозвана Билдербершка група. У својој књиги Век рата: англо-америчка нафтна политика и нови светски поредак истражио сам ту и друге завере које су служиле да Сједињене Америчке Државе и шачица водећих светских банака и компанија после 1945. завладају светом.

Заиста, завера о манипулацији генима, јер то јесте завера, тако је велика да измиче људској машти. Она је тако смела и истовремено тако једноставна да је до данас успевала да пролази углавном неоткривена. Подстакнут жељом да исправим тај недостатак одлучио сам да напишем ову књигу.

Негде усред блискоисточних нафтних шокова и светских криза хране из 1970-тих година тадашњи амерички министар вањских послова и председник Већа за националну сигурност (National Security Council) Хенри Кисинџер рекао је нешто врло значајно. Као дугогодишњи следбеник геополитике „равнотеже моћи“,човек с немалим искуством у ковању завера, Кисинџер је у једној вандредној изјави сажео своју филозофију политике моћи: „Контролиши нафту и контролисаћеш земљу. Контролиши храну и контролисаћеш људе“.

Имајући на уму ту његову изјаву, почнимо да распетљавамо конце приче која би, да није тако добро документована, била готово невероватна. То је прича која се крије иза светскога ширења ГМ усева до те мере да судбину сигурности светске хране у рукама држи тако мали број приватних мултинационалних компанија – произвођача ГМ хране – да их можемо набројати на прсте једне руке.

Никада у историји света није тако велика моћ била добровољно предана у руке тако малог броја људи. И још горе, међу тим компанијама јесу и три компаније које бије глас да су већ деценијама умешане у скандале са пентагонском ратном машинеријом, скандале који у случају неких компанија трају још од Првога светскога рата или од пре њега.

Предговор књиге: СЕЕМЕ УНИШТЕЊА – геополитика генетски модификоване хране и глобално царство.
Аутор: F. William Engdahl

Погледајте цртани анти ГМО са преводом:

Advertisements
Овај унос је објављен под Здравље/ГМО..., Пољопривреда, Свет и означен са , , , , , , , , , , , , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s