Јачина се не гледа у бројности твоје војске већ у величини твога срца!

Алберт Андиев, као добровољац на Косову и Метохији

Дана 25. марта 2013. године на Правном факултету у Београду одржана је трибина поводом годишњице бомбардовања под називом „У доба рата право утихне“. На трибину је као слушалац дошао и један руски добровољац на Косову и Метохији, Алберт Андиев. Његово херојство и борба за српски народ огледа се у чињеници да, када га је терористички снајпер погодио у десно око, он је свој снајпер пребацио на лево око и наставио да се бори док није пао у несвест.

Изгубио је десно око, рањен је и у руку и ратни војни инвалид је сто посто. Његов ненајављени говор о Србима обележио је ову трибину и оставио печат у грудима свих пристуних. Овако је говорио:

„Седим ту заједно са вама и гледам ово (назив трибине) : у доба рата право утихне. Права према вама никада није било! Увек су вас мрзели и има да вас мрзе док год постојите. Не због тога што сте лоши или добри, већ због тога што сте пркосни. Ако једног дана у очима бар једног Србина од хиљаду вас ја не видим тај пркос, ја ћу знати да вас више нема: постали сте робови, оно што су желели од вас да направе. Нисам се ја борио за робове, нисам се борио уз робове, и нисте ви овде мали Руси на Балкану, како неки воле да кажу, већ сте велики Срби код себе кући. И то треба да запамтите!

Руски добровољци на Космету

Пре неки дан сам причао са неким младим људима па су ми рекли овако: Правни факултет је један од последњих бедема Српства на Балкану у Србији. Ја знам шта је то бедем и знам како се он брани – ја се надам да се нећете повући. Не бих желео да за вас постоје границе, ни моралне, ни физичке, ни границе срца вашега. Свакога треба да волите, сретнете као пријатеља, али бих желео да не патите од синдрома кратког памћења. Никада да вам се не деси да заборавите оно што је учињено према вама. Док то памтите бранићете оно што је ваше и бићете оно што јесте – Срби!

Дошао сам овде јер сте један народ кога не делим од мога народа и уопште не морате да се зовете руским народом, јер ја величину Срба знам из историје коју сам учио у Русији, у Совјетском савезу још. Никада у Совјетском савезу, и у старој Русији и у новој Русији, Србин се није сматрао за непријатеља, јер се знало колико тај човек, тај народ – вреди! И дан данас ја тако мислим и ако свакога дана доживљавам разочарење.

Хтео бих на крају да вам кажем једну ствар, а то је – када год ми се неко захваљује за учешће у овом рату ја њима увек одговорим на овај начин: не треба да се захваљујете мени, ја сам захвалан вама што сте ми дали прилику да се уз вас борим против већег непријатеља, јер лако је да се бориш кад си јак, али јачина се, колико знам из искуства мога народа, не гледа у бројности твоје војске већ у величини твога срца, и у пркосу. Ако ниси одустао не можеш да изгубиш, борба је добијена. Никада немојте да се предате!

Ма како да је ситуација безизлазна, предаје нема. Свако на свом месту чиме год да се бавите, ја би вас замолио да за своју земљу дате оно најбоље што има у вама. То је ваша љубав, непопустљивост према непријатељима, љубав према пријатељима, и сачувајте пркос који је особина вашег народа, српског народа. Због тога вас волим, други разлог не постоји. Хвала.

Извор: Ненад Узелац

Овај унос је објављен под Национални идентитет, Русија, Српство, srbija и означен са , , , , , , . Забележите сталну везу.

Ценимо Ваше мишљење, оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s